Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Непознато о познатом
АНЂЕЛИЈИНИ


О до сада непознатој песми коју је сликар Урош Предић љубоморно чувао као најдражу успомену на госпођицу Анђелију Лазаревић, прерану умрлу сликарку и књижевницу…

одина ратна, 1918, место, Београд. Још један наизглед свакидашњи дан одмиче у неизвесности и ишчекивању коначног завршетка највеће кланице коју је цивилизација видела. И док улицама окупиране српске престонице нервозно и убрзано јуре пролазници, дотле удаљени од градске вреве, у дворишту окруженом зеленилом, старији човек господског држања и млађа жена стоје на балкону, загледани у широки, моћни Дунав.   
   Њему је 61, а њој 32 године. С балкона свог стана, атељеа у тада Битољској, а данас Светогорској улици, стари господин мршавог лица, седе косе, бркова и мале клинасте браде, гледа како Дунав сече банатску равницу и присећа се завичаја и младалачких дана. Његова упола млађа саговорница нетремице слуша мудре речи и савете свог домаћина. Други гости и посетиоци, удубљени у посматрање слика у атељеу и понесени разговором, скоро заборављају на њих.


„Уметност иза решетака”
ЛОПОВ =


          
Тетоваже су одувек носиле некакву поруку, али се чини да оне које су урезивали робијаши у руским робијашницама имају посебно место у овом несвакидашњем паралелном животу…

анас и старији малолетници и фини студенти на себе стављају разне але и караконџуле, змајеве и тигрове, све у покушају да изгледају „опасно”. Ретко ко мисли на то да ће те слике да носе цео живот, а још мање о таквим „ситницама” као што је значење цртежа. Разна необична слова није потребно ни помињати, јер је то умело да створи многе шаљиве ситуације кад се појави неко ко стварно зна да чита дотично писмо. Тако се многи такозвани тигар претворио у праву свињу или нешто још горе и бесмисленије. А у почетку је изгледало тако узбудљиво.
   Такве ствари ни случајно не би могле да се догоде у руским затворима. Ту свака има посебно значење које се мења чак и због места на ком се цртеж на телу налази. Исти цртеж на рамену и на леђима нема исто значење.


ПЕТКОВДАН / 2. јануар 2015.
ОД РАКЕ ДО


На данашњи дан 1897. године у Крушевцу рођена је глумица Љубинка Бобић, најбоља српска министарка свих времена

убинка Бобић се од малена заљубила у позориште и, чим је уграбила прилику, докопала се Београда и – правац Народно позориште, код Нушића. Чланица ове куће постала је са 23 године. Током узбудљивог и испуњеног живота одиграла је мноштво улога у позоришту и на филму. „Златну арену” у Пули добила је за улогу попадије Сиде у првом југословенском филму у боји који је режирала Соја Јовановић, „Поп Ћира и поп Спира”. Умрла је 1978. године и сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Награда Савеза драмских уметника Србије „Љубинка Бобић” установљена је 2006. године за глумачка остварења у области комедије.
   Преживела је два балканска и два светска рата, селећи се с породицом тамо где се могло и морало. Страшне 1915. године родитељи су је послали имућнијој родбини у Скопље. Тамо је помагала, као слушче, али се у слободно време кинђурила и шетала до Народног позоришта у Скопљу, опчињена позоришним плакатима. Бранислав Нушић тада је био управник овог позоришта и, виђајући је почесто на улици, повео је у своју ложу, да гледа генералну пробу представе којој Љубинка није ни запамтила назив, будући опчињена самим уласком у позориште и друштвом чувеног комедиографа. На његов позив почела је да статира.


Живот је бајка – Ингмар Бергман
ЛОВАЦ НА (ФИЛМСКЕ) БИСЕРЕ

Чувени редитељ никада није заборавио дан када је, као дечак, брату понудио сто играчака оловних војника у замену за кино пројектор „латерна магика”.






Редитељ и сценариста Ингмар Бергман оставио је свету мноштво филмова, позоришних представа, књига. За своје стваралаштво добио је бројне номинације и три Оскара за најбољи страни филм („Девичански извор”, „Кроз мрачно стакло”, „Фани и Александер”). Поред других награда, ту су се нашле и речи хвале његових колега Андреја Тарковског, Вудија Алена, Стенлија Кјубрика, Френсиса Форда Кополе, Стивена Спилберга, Педра Алмодовара...


Наши револвераши на Дивљем западу
САВО ПРОТИВ ГИГА
Дедвуд, митско место, адреса Дивљег Била Хикока, Каламити Џејн, Чарлса Утера, Сета Булока, Вајата Ерпа и других вестерн-икона памти и обрачуне људи из наших крајева


Дедвуд, градић на западу америчке савезне државе Јужна Дакота, основан је крајем 1868. године након што су Сијукси и америчка војска у тврђави Ларами потписали споразум по коме је Јужна Дакота, западно од реке Мисури, проглашена за индијански резерват. Пошто је ту Сијуксима била забрањена трговина, а подручје реда ради ван утицаја Вашингтона, брзо су стигли шверцери и бегунци од закона који су, носећи свој ко зна како стечен новац, основали насеље и у њега довели проституцију, коцку, криминал, пустолове и насилнике.


Кад је Америка била царевина
МИ, ЦАР НОРТОН I
Од кад је света и века појављују се разни самозванци и кандидати за све могуће и немогуће престоле. Углавном су се њихова стремљења и планови завршавали дугим и крвавим ратовима, а ретко се дешавало да заједница прихвати неког таквог. Све до појаве Џошуе Нортона


Џошуа А. Нортон родио се 1819. године у Шкотској. Не зна се много о његовим раним годинама. За разлику од васколиких царева, краљева и остале ситне бораније, никад није сматрао да су године његовог детињства важне, па о томе није ни причао. Младост је провео у Јужној Африци, где је некако успео да се упетља у тамошње ратове. Незнано како, 1849. године дошао је у Сан Франциско.

Годину дана раније у Калифорнији је почела златна грозница. Рудари, радници и пустолови свих боја сливали су се са свих страна света. За разлику од већине, Нортон није дошао у Калифорнију са неколико долара и пијуком. Лучким властима пријавио је капитал од 40.000 долара. Огроман новац у то време.


Ана Фелдман, лице иза објектива
СВЕТЛОСТИ МРАЧНЕ КОМОРЕ
Била је прва жена фотограф у Србији, сарађивала је с Феликсом Каницом и стално била сумњичена да се бави и шпијунажом

Оног тренутка када је Ана, Јеврејка са београдског Дорћола, први пут закорачила у фотографску радњу Николауса Штокмана, заувек је за собом затворила врата малене кројачке радње свог оца у којој је до тада радила, детиње несвесна да ће тим чином отворити врата историје и постати прва жена фотограф у Сбији. Један нови свет ликова, обриса и сећања, сачуваних на комадићима картона, будио је не само њену машту већ и њену праву природу која је вапила за уметничком неспутаношћу и слободом.


Живот и прикљученија Павла Савића
ЧОВЕК


Био је великан не само наше науке, наш први атомски физичар и један од ретких наших научника који је био кандидат за Нобелову награду. Био је истраживач, научник, револуционар, ратник, професор, академик и чувен по томе што није имао длаке на језику

ођен је 10. јануара 1909. године у Солуну, где је Краљевина Србија његовог оца Петра као ветеринара послала на службу у Слободну царинску зону Србије. Отац, први школован у породици, био је државни питомац и у Француској студирао ветерину. После Првог светског рата породица се сели у Београд, где Павле, најстарији од петоро деце, прва четири разреда гимназије завршава у Другој мушкој, а више разреде и матуру у Пожаревцу. Волео је физику, хемију и математику. Матурирао је 1927. године у Пожаревачкој гимназији.
   После матуре уписује се на Катедру физичке хемије на Филозофском факултету Београдског универзитета, коју је држао професор Милоје Стојиљковић. Катедра је основана 1903. године и једна је од најстаријих катедри те врсте у Европи. Већ током студија ради код професора Стојиљковића као асистент-волонтер, а после дипломирања, 1932. године, обећано му је место указног асистента. Павле се, међутим, сукобио са својим професором и, сходно својој наглој нарави, без објашњења дао оставку.


Византијске приче
БОЈ МИШЕВА


Зашто су у средњем веку певали о мишевима и какве су све поступке измишљали да ви их се решили?

ао и остали средњовековни људи, Византинци су располагали разним врстама домаћих животиња како би себи обезбедили неке од основних животних намирница. Осим за исхрану, животиње су људима биле од помоћи и приликом обраде земље, у преношењу терета, чак и на велике даљине (караванска трговина), али и у раду појединих важних погона као што су млинови или гумна. Неке од животиња, као што су коњи, камиле или магарци, коришћени су за јахање, а неке, пси и коњи, на пример, за лов, док су коњи били важни у коњичким јединицама византијске војске. Византинци су држали псе, мачке и неке врсте птица као своје кућне љубимце. Птице грабљивице, као што су јастреб или соко, такође су коришћене за лов. Житељи Византијског царства јасно су одвајали дивље од домаћих животиња, при чему дивље нису обавезно биле поистовећиване са злом а домаће са добрим.
   У расположивом фонду византијских загонетки налазе се и две које се тичу на миша:

   „Животињка мала, ја нисам за јело.
   Три словцета само у имену имам.
   Прво ако узмеш од тих мојих слова,
   живинче велико, што се једе, бићу.” (Миш)



Живот после смрти
ПЉУНУТИ

Како су наши уметници – у време кад је фотографија још била далека будућност – успевали да направе портрете давно почивших личности које су обележиле нашу повест

редлог је био и те како примамљив. И за младу кнежевицу и за династију која је претендовала на дуговечност. На двору кнеза Александра Карађорђевића (1806–1885), сина вође Првог српског устанка, појавио се сликар Урош Кнежевић (1811–1876) са занимљивом идејом. Будући да се приближавала 1854, педесетогодишњица прве српске буне против већ одомаћених Турака, било би згодно, и за суверена и за државу му, да се на платно пренесе тај историјски догађај, односно његове највиђеније личности. А Урош Кнежевић био је највиђенији портретиста свог времена. Некадашњи мешаја – онај који сликарима меша боје – из Сремских Карловаца препливао је до Србије средином тридесетих година и брзо се прочуо као пристојан портретиста.


Једна светковина лепоте на Нилу
КЛЕОПАТРА



Како је један наш новинар постао председник жирија у избору за мис Египта, и то усред Другог светског рата…

гипат и Каиро су 1940. године постали стециште свих могућих и немогућих шпијуна, пустолова и осталих радозналаца. Није мањкало ни новинара, тим пре што је Други светски рат увелико тутњао, а у Египту се налазила једна од најважнијих стратешких тачака на свету – Суецки канал. Канал је био од животне важности за Велику Британију, омогућавао јој је најкраћу везу с колонијама, сировинама и људством неопходним за вођење рата. Иако је Египат стекао независност, Енглеској је остао канал. Ко влада каналом, влада Блиским истоком, па не чуди занимање за догађаје у Каиру и целом Египту. Тиме се руководио и новинар београдског „Времена”, Јован Л. Обичан, који се као дописник нашао у Каиру.


За читање и уживање / Род Серлинг
ПСЕ НЕ

               
тарац и његов пас ишли су врелим, прашњавим путем ограђеним лепом белом оградом с обе стране. Док су ишли, старац и пас су јако ожеднели и уморили се. Ускоро су стигли до капије у огради, где су на другој страни угледали леп травњак и шуму око чистог језерцета свеже и хладне воде. „Управо овде би се жедни ловачки пас и човек радо одморили!”, помислио је старац. Али, на капији је био натпис „Не примамо псе”, па су наставили пут.


    Идући даље, наишли су на човека у лепршавој белој одећи који је стајао иза јаке гвоздене капије на стази која је водила до лепе, сунчане ливаде, кроз коју је текао хладни бистри поток.