3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање / Род Серлинг
ПСЕ НЕ
тарац и његов пас ишли су врелим, прашњавим путем ограђеним лепом белом оградом с обе стране. Док су ишли, старац и пас су јако ожеднели и уморили се. Ускоро су стигли до капије у огради, где су на другој страни угледали леп травњак и шуму око чистог језерцета свеже и хладне воде. „Управо овде би се жедни ловачки пас и човек радо одморили!”, помислио је старац. Али, на капији је био натпис „Не примамо псе”, па су наставили пут.
Идући даље, наишли су на човека у лепршавој белој одећи који је стајао иза јаке гвоздене капије на стази која је водила до лепе, сунчане ливаде, кроз коју је текао хладни бистри поток.
„Извините, господине”, рекао је старац. „Мој пас и ја смо цео дан на овом путу. Смемо ли да уђемо и седнемо мало у хлад?” „Наравно!”, одговорио је човек. „Уђите и одморите се, изгледате жедно и уморно.” Старац је рекао: „И јесмо!” и кренуо да уђе кроз капију са псом. Вратар га је зауставио. „Жао ми је, ви можете да уђете, али ваш пас не може с вама.” „Видите, ово је Рај, и пси овде не смеју да уђу. Он мора да остане на путу.” „Какав то Рај не прима псе?” питао је старац. „Па, ако он не сме да уђе, онда ћу и ја остати напољу на путу с њим. Био ми је веран друг целог свог живота и нећу сада да га напустим.”
„Како год хоћете,” рече му вратар, „али морам да вас упозорим, на овом путу је ђаво и он ће покушати да вас намами у свој крај. Обећаће вам све, али пси ни тамо не смеју да уђу. Ако не оставите тог пса на путу, провешћете целу вечност на путу с њим. Боље би вам било да останете овде.” „Е, па ја остајем са својим псом,” одговорио је старац и он и пас су наставили пут.
ало помало, ограда је постајала све више избледела и оронула док на крају нису дошли до места на коме су потпуно отпале даске тако да је у огради била рупа. Други човек који је био обучен у стару, похабану одећу седео је поред поломљене ограде испод сеновитог дрвета. „Извините, господине,” обрати му се старац. „Мој пас и ја смо провели цео дан на овом путу. Смемо ли да уђемо и мало седнемо у хлад?” „Наравно!” рече човек. „Уђите и одморите се. Овде под дрветом има хладне воде. Раскомотите се.”Старац је застао „А шта је с мојим псом? Може ли и он да уђе? Човек кога смо видели уз пут рекао је да пси не смеју да уђу овде, и да морају да остану на путу.” Човек је одговорио: „Па, изгледате прилично уморно и жедно. Да ли бисте ушли овамо и одморили се ако бисте морали да оставите тог пса?”
„Не, господине!” одговорио је старац. „Чаша хладне воде и мало хлада сада би ми врло добродошли, али нећу улазити ако и овај мој другар не сме да уђе. Нисам пошао у Рај јер мој пас није смео да дође са мном, па сигурно не намеравам ни у Пакао без њега.”
Човек се насмешио и рекао „Добродошли у Рај и доведите пса!” Старац је узвикнуо: „Хоћете да кажете да је ово Рај? И мој пас сме да дође са мном? А зашто је онда онај човек тамо низ пут рекао да псе не пуштају у Рај?” Човек му одговори: „То је био ђаво и он узима све душе које су спремне да се одрекну доживотног друга због мале удобности зато што мисле да ће им то мало олакшати живот.”
овек је наставио: „Они врло брзо открију да су погрешили, али онда је прекасно. Пси дођу овамо, а непоуздани људи остају тамо. Бог не би дозволио да псима буде забрањен улазак у Рај. Ипак их је Он створио да буду човеку сапутници у животу, зашто би их раздвојио у смрти?” Прича је заснована
на епизоди серије
„Зона сумрака” Рода Серлинга
С енглеског превела
Весна Ухрин
на епизоди серије
„Зона сумрака” Рода Серлинга
С енглеског превела
Весна Ухрин
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
