Наши револвераши на Дивљем западу

Дедвуд, митско место, адреса Дивљег Била Хикока, Каламити Џејн, Чарлса Утера, Сета Булока, Вајата Ерпа и других вестерн-икона памти и обрачуне људи из наших крајева


Дедвуд, градић на западу америчке савезне државе Јужна Дакота, основан је крајем 1868. године након што су Сијукси и америчка војска у тврђави Ларами потписали споразум по коме је Јужна Дакота, западно од реке Мисури, проглашена за индијански резерват. Пошто је ту Сијуксима била забрањена трговина, а подручје реда ради ван утицаја Вашингтона, брзо су стигли шверцери и бегунци од закона који су, носећи свој ко зна како стечен новац, основали насеље и у њега довели проституцију, коцку, криминал, пустолове и насилнике.

Када је шест година касније у оближњим Црним брдима, индијанском светом месту Па Сапе, откривено злато, у Дедвуд почињу да стижу хиљаде људи жељних брзе и велике зараде. Међу њима је био и велики број људи рођених у Херцеговини, Црној Гори, Лици, Кордуну, Далмацији, Босни...

Не чуди што се и данас на гробљу Дедвуда може видети мноштво споменика с презименима Средановић, Дангубић, Дрекаловић, Џоџо, Игњатић, Ћук, Јањић, Курилић, Колак, Вучуревић, Пупић, Петровић, Бокић. Али, да кренемо од најславнијег надгробног споменика те некад надалеко познате вароши.

У Дедвуд се 1875. године доселио легендарни револвераш Дивљи Бил Хикок у друштву пријатељице Каламити Џејн. Кад год је успевао у салун „Нуттал & Маннс” за сто је доводио копаче злата и друге људе који су на брзину стекли новац. Такви су били савршене муштерије за премазаног коцкара. Омамљеним од вискија и добре хране коју су први пут окусили после много месеци у дивљини, где су их сваконевно вребали Сијукси, копачима злата Дедвуд је био рајско место.

Тог 2. августа 1876. године Дивљи Бил је ушао у салун али није успео да нађе слободно место у углу, где је увек седео како би се заштитио од напада с леђа. Због недавне битке на Литл Биг Хорну, где су Сијукси уништили Седми коњички пук предвођен генералом Кастером, копачи су преплавили Дедвуд. Хикок није желео да се замера својим могућим муштеријама и сео је леђима окренут према вратима. То је искористио Бил Мек Кол коме је Дивљи Бил претходне вечери на картама узео последњи цент. Сачекао је да почне партија покера, пришуњао се и најчувенијем револвершу Дивљег запада из колта 45 у леђа сасуо неколико метака. Коцкар је у том тренутку у рукама држао пар асова и пар осмица у црној боји, што се од тада у покеру назива „мртвачка рука”.

У америчкој Конгресној библиотеци недавно је откривена заборављена мапа са девет фотографија Дедвуда које су урађене како би званичници видели како изгледа та „Содома и Гомора” њихове земље. На једној од њих су чупави, зарасли копачи који покушавају да из речног шљунка на малој водојажи издвоје злато. Може се само замислити шта су осећали ти људи међу којима је било много наших исељеника. Страх, али и чврсту одлучност да успеју, у намери да заувек побегну од сиромашног живота. Ноћи су проводили с прстом на обарачу у страху од животиња и пљачкаша, али нису одустајали.

Међутим, одлазак у кафане–салуне много пута је био кобан. Тамошњи часопис „Black Hills Daily Register” је, тако, 15. јуна 1910. године објавио чланак следеће садржине:

„Саво Вучуревић, Црногорац кога је јуче упуцао Херцеговац Гиго Бокић са пет метака, умро је синоћ од задобијених рана у 8:45, у свом дому у јужном делу Голд улице. Две ране на глави биле су кобне и узроковале су смрт. Саво Вучуревић је имао 27 година и био је неожењен. Иза њега су остали мајка и отац, бројна родбина у Црној Гори те брат у Бјуту, Монтана. Брат је обавештен о трагедији и очекује се да ће стићи у Дедвуд на сахрану. Сведоци овог немилог догађаја рекли су да су се Бокић и Вучуревић посвађали јуче око три по подне, те да је покојник позвао Бокића на двобој што је овај прихватио. Сведоци су изјавили да је покојни Вучуревић први пуцао и испалио неколико метака пре него је Бокићев пиштољ проговорио.”

Нажалост, само четрнаест дана касније, на гробљу Дедвуда опет се чула молитва на српском језику, а људи окупљени око раке крстили су се са три прста.

„Резултат синоћње пуцњаве је то да Мајк Ћук, српски радник, лежи у мртвачници, а његов земљак, Џон Петровић, заузима ћелију окружног затвора и чека истрагу о детаљима убиства. Трагедија се десила синоћ око 8:30, док су Ћук и Петровић, са још двојицом земљака, играли карте у салуну Ника Пупића, који се налази код тржнице у главној улици. Током игре Петровић није успео да одигра замишљену комбинацију, након чега се Ћук почео шалити са њим, говорећи му да не зна да игра. Петровић је потегао пиштољ калибра 32, уперио га ка Ћуку, казујући му да ће га убити ако то понови још једном. Пиштољ је у том трену и опалио. Када је Петровић видео да је устрелио свог земљака, покушао се убити, али су му присутни отели пиштољ. Напустио је салун и сам се пријавио полицајцима. Ћук је одвезен у болницу, али није му било спаса. Метак се налазио на незгодном месту и није га било могуће извадити. Издржао је неколико сати и преминуо ноћас у 00:30.”

Несрећни Митар Ћук и Јован Петровић, како су се звали учесници ове кафанске свађе, били су родом из билећког краја. Зов бољег живота и пустоловине привукао их је у Дедвуд где су са другим исељеницима исписали своју, али и историју Дивљег запада .
Владимир Јовановић