Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Непознато о познатом


АНЂЕЛИЈИНИ


О до сада непознатој песми коју је сликар Урош Предић љубоморно чувао као најдражу успомену на госпођицу Анђелију Лазаревић, прерану умрлу сликарку и књижевницу…

одина ратна, 1918, место, Београд. Још један наизглед свакидашњи дан одмиче у неизвесности и ишчекивању коначног завршетка највеће кланице коју је цивилизација видела. И док улицама окупиране српске престонице нервозно и убрзано јуре пролазници, дотле удаљени од градске вреве, у дворишту окруженом зеленилом, старији човек господског држања и млађа жена стоје на балкону, загледани у широки, моћни Дунав.   
   Њему је 61, а њој 32 године. С балкона свог стана, атељеа у тада Битољској, а данас Светогорској улици, стари господин мршавог лица, седе косе, бркова и мале клинасте браде, гледа како Дунав сече банатску равницу и присећа се завичаја и младалачких дана. Његова упола млађа саговорница нетремице слуша мудре речи и савете свог домаћина. Други гости и посетиоци, удубљени у посматрање слика у атељеу и понесени разговором, скоро заборављају на њих.

                                    Лутања и остала трагања

   Дан је прилично одмакао и примиче се тренутак растанка. Убрзо потом, на адресу старог господина стиже писмо, а у њему лист хартије са исписаним стиховима песме једноставног назива: „Свом чика Урошу”. У потпису: Анђелија, јуна 1918. године.
   Ову до сада непознату песму наш чувени сликар Урош Предић (1857–1953) дуго је држао подаље од очију знатижељника. Чувао је као најдражу успомену и читао у тренуцима сећања на рано преминулу књижевницу и сликарку Анђелију Лазаревић (1885–1926).
   Анђелија Лазаревић потицала је из угледне београдске породице. Њен отац био је познати српски лекар и књижевник Лаза К. Лазаревић, а мајка кћи познатог политичара, министра и председника владе Николе Христића (1818–1911). Од оца је наследила дар за писање, али и крхко здравље, те је услед болести често морала да прекида школовање. Њена добра другарица из детињства Неда Јовановић присећала се да није било дана када је Анђелија била здрава.



   Основну школу завршила је тако што је учила код куће, а испите полагала у школи. Рано је испољила и дар за цртање и сликање, те је већ 1899. године ступила у школу Кирила Кутлика, а од 1908. до 1911. године похађала Уметничко-занатску школу, завршивши је с одличним успехом. Приватно је похађала часове књижевности и језика. Течно је говорила француски и немачки, а учила и енглески, италијански и руски језик. Малу матуру положила је 1910, а исте године када је завршила Уметничко-занатску школу (1911), постављена је за учитељицу сликања у београдској Првој женској гимназији. Прво озбиљно прозно дело „Лутања” написала је 1913. године, у коме је описала боемски живот младих београдских сликара.
   Први светски рат Анђелију Лазаревић затиче у Минхену, где је отишла да усавршава сликарство. По повратку у Србију одлази са мајком у Прокупље, где ради као болничарка. Када се, по одобрењу аустријских окупационих власти, 1916. године вратила у Београд, затекла је у кући немио призор: вредне француске и немачке књиге у бежанији је однео непознати аустријски официр који је од почетка рата живео у њиховој кући, а њене слике исекао и извадио из рамова.

СВОМЕ ЧИКА УРОШУ

Сећате се, можда, пролетос је било,
Облаци су тешки по небу се вили.
Ми смо дошли Вама, у атеље Ваш,
И после смо скупа на балкону били.

Остали су одмах латили се платна
У чувене светске галерије зашли.
Али Ви и ја смо тражили даљину,
У природи много лепих слика нашли.

Ваша седа коса имала је боју
Облака, што небо прекривају широм,
А Ваше су очи, спокојне и благе,
Гледале са једним неизмерним миром.

У њима се крило задовољство тихо
Стечено у борби многих тешких дана,
Док је моју душу још кидала сумња.
Неспокојство, туга, бол крвавих рана.

Ал' док тако дуго зборисмо у сутон
Гледајући Дунав где равницом тече
И на мене паде мир што га донесе
Ваше благе речи и пролетње вече.

Ни слутили нисте да су речи Ваше
Утишале јаде као да су прошли
Мада сте ми, кад сам примила Вашу руку,
Рекли „баш је лепо што сте данас дошли”.

Анђелија Лазаревић, јун 1918. године


   Анђелија, ипак, није клонула духом. Са пријатељицом Наталијом Цветковић украшава ћупове „катрањаче” у српске националне боје и, чак, слика фирме. По завршетку рата наставља да пише прозу и поезију, приступа Друштву српских уметника „Лада” и одлази у Париз на усавршавање 1920. године. Из Париза је донела пуну мапу цртежа, али и оболела плућа, што је једно време веже за постељу. Наредних година због лечења и опоравка борави у Бечу, Словенији, на Хвару и у Сплиту, где је 1924. године чак добила место наставнице цртања у средњој школи. Све ово, нажалост, није јој помогло да се излечи од опаке болести. Жлезде, туберкулоза, срце, бубрези, болови у глави и страшни рак, у 41. години прекинули су живот Анђелије Лазаревић. Сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу, поред оца којег је изгубила као девојчица.

                                                 Љубав издалека

   Као сликар великог угледа до чијег се мишљења држало, Урош Предић је са симпатијама гледао на сликарски рад младе Анђелије Лазаревић. Вероватно је и видео њену прву самосталну изложбу 1913. године, похвалио њену даровитост и упорност и пружио јој подстицај за даљи рад. За разлику од других, могао је да разуме њену муку, јер је и сâм у детињству кубурио са здрављем.
   Као свештеничко дете, Предић је по природи био једноставан и скроман. Вижљаст и блед, моралан и патријархално васпитан, није био од оних банатских „мангупа” који су одлазили на страну не због школе већ због кафанског дружења, провода и лепих девојака. У животу је имао једну љубав и једну једину страст: љубав за сликарство и страст да ради. Зато му морамо веровати на реч: „Моја биографија би се могла исписати у неколико врста, јер моји су дани текли обичним током живота обичних људи, ...”.


                                                           Део факсимила сачуване песме

   Са деветнаест година уписао се на Академију ликовних уметности у Бечу и убрзо добио награду за најбоље израђену студију главе. У конкуренцији многих ђака из Аустроугарске примљен је за асистента професору Кристијану Грипенкерлу. И баш тада, у напону снаге и у најбољим годинама, напушта Академију и Беч и враћа се у родни Орловат да би неговао болесну и остарелу мајку. Крајем прве деценије прошлог века долази у Београд, где ће његов брат Јосиф, уз своју кућу, и за њега дозидати стан и атеље. Иако своју породицу није засновао, јер се никада није женио, несебично је до краја живота помагао своју родбину. Посебно је био слаб према деци коју је много волео и с љубављу их цртао и сликао.

                                             Пролеће на балкону

  Као човек био је испуњен племенитошћу и топлином. Његово лице личило је на лице неког старог свеца с наших средњовековних фресака. Ипак, његове очи, топлије и дубље, криле су нека давно потиснута осећања нежности. Само понекад, она су срамежљиво, али искрено и чисто као суза, отварала сликареву душу, као тог пролећног дана ратне 1918. године, на балкону његовог атељеа.
   Притиснута болешћу и ратним страхотама, Анђелија је у Предићевим очима, речима, сликама и мислима пронашла оно што јој је у том тренутку недостајало, а за чим је вероватно трагала још од детињства – душевни мир. Поглед с његовог балкона на један други Београд, без великих зграда и блокова палата, у питомом зеленилу дворишта куће и у друштву песникиње и сликарке према којој је неговао својеврсну очинску љубав, одвојио је Предића од свакодневних брига и учинио да један тренутак остане вечно упамћен.
   Знао је колико је Анђелија била болна и да неће дуго поживети, али јој се дивио на вољи за животом и радом, на шалама и несташлуцима којима је пркосила болести. За њега је она била прави јунак и сећао је се кад год је видео њену слику, прочитао њену књигу, а највише онда када је прочитао песму коју му је посветилa.



Аутор: 
Петар Петровић
број: