Кад је Америка била царевина

Од кад је света и века појављују се разни самозванци и кандидати за све могуће и немогуће престоле. Углавном су се њихова стремљења и планови завршавали дугим и крвавим ратовима, а ретко се дешавало да заједница прихвати неког таквог. Све до појаве Џошуе Нортона


Џошуа А. Нортон родио се 1819. године у Шкотској. Не зна се много о његовим раним годинама. За разлику од васколиких царева, краљева и остале ситне бораније, никад није сматрао да су године његовог детињства важне, па о томе није ни причао. Младост је провео у Јужној Африци, где је некако успео да се упетља у тамошње ратове. Незнано како, 1849. године дошао је у Сан Франциско.

Годину дана раније у Калифорнији је почела златна грозница. Рудари, радници и пустолови свих боја сливали су се са свих страна света. За разлику од већине, Нортон није дошао у Калифорнију са неколико долара и пијуком. Лучким властима пријавио је капитал од 40.000 долара. Огроман новац у то време.

Надарен за новчане шпекулације, свој капитал увећао је на фантастичних четврт милиона долара, све тргујући некретнинама, хартијама од вредности и сваковрсном робом. Онда је уследио један погрешан потез, довољан да све сруши.


Кишобран као скиптар

У Сан Франциску и целој Калифорнији било је и много Кинеза. Нортон је закључио да сви они морају нешто да једу, а то нешто је најчешће пиринач. Много Кинеза, много пиринча, најбољи начин за велику зараду је успостављање монопола. Управо то је и урадио. Покуповао је сав расположиви пиринач, огромне количине. Као што је предвидео, цена је скочила неколико пута. Како увек постоји неко „али”, таман кад су накупци почели да продају свој пиринач и трљају руке, у луку Сан Франциска упловила су два теретна брода, пуна пиринча. Монопол је био потпуно разбијен, цена се стрмоглавила, чак испод раније набавне, и за два дана Нортон је остао без свог огромног богатства, празних џепова.

Ни први ни последњи који је банкротирао у Калифорнији, негде се изгубио. Многи су се питали о његовој судбини, да би се појавио у граду 1857. године, када се видело да није остао само без новца, већ и без неких „дашчица” у глави. Из града је отишао трговац Џошуа Нортон, а вратио се цар САД, Џошуа Први. После неког времена благоизволео је да објави свој проглас. Милошћу главног уредника локалних новина, Џошуа се обратио јавности и поданике позвао да се сретну са својим царем следећег фебруара у „Мјузик холу”, како би их лично упутио у начине којима намерава да се избори са злом сваке врсте.

Овај састанак никад није одржан, и цар и поданици су на њега једноставно заборавили. То Нортону није засметало.

Обучен у избледелу плаву униформу, неколико бројева већу, која је на њему висила као џак, али с мноштвом еполета и сјајне месингане дугмади, био је права атракција. Да појава једног цара буде потпуна, ту је био свечани мач, ко зна одакле набављен, а знаке царске власти, круну и скиптар, глумили су кишобран и цилиндар. На цилиндру је чак носио неколико пера, да му мало додају на висини. Чак и такав, Нортон се у сваком тренутку понашао бар као краљ, то се видело из његовог става и сваког покрета.

Брадат, јер ко је видео цара без браде, и тако упарађен, свакодневно је патролирао улицама. Обилазио је полицајце да би се уверио да су на дужности, да се случајно не опијају по кафанама. Проверавао је како напредују поправке улица, да се неки непажљиви поданик случајно не стрмекне у неку ископану рупу. Више је обилазио зграде у току изградње него људи којима је то био посао. Једноставно, бринуо је да у „његовом царству” све ради како треба.


Хапшење лајавог ордонанса

И поданици су прихватили ову играрију, па се редовно виђало, кад цар пролази улицом, да му грађани праве места, склањају се у страну, а нису били ретки ни они који би се клањали. Како му је слава расла, кафеџије су се утркивале ко ће пре да га угости. Наравно, за џабе, као госта куће. Неколико пута је чак избила туча између комшија кафеџија, коме ће да укаже част. Нортон је то решио елегантно, у стилу правог цара, отишао је на ручак прво код једног, па код другог. Цару су сви поданици једнаки. У неком тренутку град је одлучио да Нортону додели месечну апанажу. Да би задовољио своје царске потребе, чак му је одобрено да штампа свој новац, да прикупља порезе од неких поданика. Наравно, све услуге штампе за двор су обављали локални штампари, без наплате.

Оно што је издвајало Нортона од разних других самодржаца јесте чињеница да је био далеко мудрији. Гледао је да његови поданици буду срећни, да их превише не оптерети порезима, јер онда постоји могућност, много пута потврђена кроз историју, да глава државе остане без сопствене главе. Другим речима, потребе цара биле су више него скромне, чак је и апанажа била минимална.

У именику Сан Франциска Нортон је наведен као „Нортон Џошуа, цар, хотел ‘Метрополитен’”. Омогућено му је да врши смотру студената на Калифорнијском универзитету. Имао је почасно место на свим концертима и свим другим јавним приредбама. Када је улазио у салу, публика је устајала из поштовања према цару. Полицију Сан Франциска прогласио је за своју почасну гарду. Имао је обезбеђено стално место у полицијској станици, одмах поред шефа полиције. Чак је на редовној годишњој градској паради марширао испред поворке полиције.

Сталну пратњу цара, у чину ордонанса, давала су два обична улична пса. Свуда су га пратили, а посебно су били примећени по невероватној способности да хватају пацове, чији се број у то доба намножио у Сан Франциску. Чак је избио инцидент, када се неки неискусни шинтер одважио да ухвати једног од ордонанса, Лазара, и да га одведе у кафилерију. Пред установом се брзо створила бесна руља која је захтевала да се Лазар под хитно пусти, иначе ће они шинтере да потрпају по кавезима. Лазар се нашао на слободи, а указом правог градоначелника оба ордонанса могла су слободно да наставе своју дужност. Поготово у време ручка, када би шенили свом цару, који их је частио остацима с царске трпезе.

Џошуа није био само церемонијал-мајстор. Царевање је за њега значило мукотрпан рад, па је остао запамћен велики број његових указа којима је, на пример, забранио да се користи реч из сленга „Фриско” за Сан Франциско, без његове изричите дозволе. Казна за непоштовање ове одредбе била је 25 долара.


Заштитник и Мексика

Како се закувавао Амерички грађански рат (1861–1865), Нортон је решио да се мало и тиме позабави, и нудио се да буде судија у спору Севера и Југа. Зараћене стране одбиле су предлог, и знамо како се то завршило. Пошто је схватио да је партијашење зло које неминовно води у сукоб, указом је забранио обе велике партије, и демократе и републиканце. Истим указом прописана је казна од пет до десет година за свакога ко би се усудио да прекрши његову заповест.

Цар, разуме се, мора да изведе неко херојско дело. Тада су биле уобичајене противантикинеске демонстрације, које су се неретко претварале у паљевину и линч Кинеза, или сваког ко би личио на њих. Омиљени локални спорт, такорећи. Једном се Нортон лично нашао на путу гомили врло орној да спали нешто кинеско. Испречио се пред демонстрантима, спустио главу и почео да чита „Оче наш”. За неколико минута главни букачи су се смирили, а руља се повукла, посрамљена.

Показивао је и изузетну далековидост. Још 1869. године наредио је изградњу моста преко залива, који би спојио Сан Франциско са Оукландом. Поданици су се смејали предлогу, а овај мост постао је стварност шездесет година касније. „Голден гејт” је и данас један од симбола Сан Франциска. На њему је и спомен-плоча која слави „цара Нортона”, као визионара.

Иако је имао изузетно много посла око својих локалних и општенационалних дужности, некако је смогао снаге и времена да се мало бави и питањима спољне политике. У једном тренутку рекао је да га је Мексико замолио да дође и влада том земљом. Он је то прихватио, па је својој титули „цара САД” додао и „Заштитник Мексика”. Ипак, ова заштита није потрајала. Убрзо је одбацио титулу, уз објашњење да је немогуће штитити тако неорганизован народ и земљу у којој се не зна ред.

Владавина се изненада завршила 8. јануара 1880. године. У уобичајеном обиласку „цар” се срушио и на месту остао мртав. Његови поданици испратили су га како и доликује једном цару. Цео град га је оплакивао, заставе су спуштене на пола копља. Радње су затворене. Погребна поворка била је највећа коју је овај град икада видео, за лафетом је корачало више од 20.000 људи. Када су његови остаци, 1934. године, премештени на друго гробље, Сан Франциско му је одао почаст. На споменику пише: „Нортон I, цар САД, заштитник Мексика, Џошуа А. Нортон, 1819–1880”. Царски епитаф .