3320 25. 9. 2015.
Византијске приче
БОЈ МИШЕВА
Зашто су у средњем веку певали о мишевима и какве су све поступке измишљали да ви их се решили?
ао и остали средњовековни људи, Византинци су располагали разним врстама домаћих животиња како би себи обезбедили неке од основних животних намирница. Осим за исхрану, животиње су људима биле од помоћи и приликом обраде земље, у преношењу терета, чак и на велике даљине (караванска трговина), али и у раду појединих важних погона као што су млинови или гумна. Неке од животиња, као што су коњи, камиле или магарци, коришћени су за јахање, а неке, пси и коњи, на пример, за лов, док су коњи били важни у коњичким јединицама византијске војске. Византинци су држали псе, мачке и неке врсте птица као своје кућне љубимце. Птице грабљивице, као што су јастреб или соко, такође су коришћене за лов. Житељи Византијског царства јасно су одвајали дивље од домаћих животиња, при чему дивље нису обавезно биле поистовећиване са злом а домаће са добрим.У расположивом фонду византијских загонетки налазе се и две које се тичу на миша:
„Животињка мала, ја нисам за јело.
Три словцета само у имену имам.
Прво ако узмеш од тих мојих слова,
живинче велико, што се једе, бићу.” (Миш)
Решење је миш (грчки: mys), а друга животиња, чије име се добије када се одузме прво слово м, јесте свиња (грчки: ys). Када су мишеви у питању, не можемо а да се не сетимо једне максиме Вилхелма Буша (1832–1908), немачког песника, филозофа, сликара и хумористе, који је говорио: „Животиње добре, каже мудрац, мораш гајити или купити, а пацови и мишеви, ти и сами дођу трком”.
Миш је решење још једне византијске загонетке:
„Животињка неваљала, промућурна,
скривена живи у одајама мрачним,
воли крађу, штету, злодело свакакво,
носи име од три слова једносложно.
Прво слово ако ли јој ко украде,
постаће одједном животиња већа,
од природе мање склона злоделима.” (Миш)
Опет је посреди игра слова mys (миш) – ys (свиња)
Весници вуре
На особен начин се о мишевима говори у једној византијској пољопривредној енциклопедији. То је такозвана „Геопоника”, збирка касноантичких текстова о пољопривреди, јединствен извор који садржи подробна и сређена знања о поступцима пољопривредне производње у Византијском царству. У овом спису, који се састоји из двадесет поглавља, сакупљени су савети практичног карактера неопходни за вођење сеоског домаћинства. Сматра се да је „Геопоника” састављена између 944. и 959. године.
За пољопривреднике веома је важно да знају какво ће бити време, па није необично да су њихови не ретко брижни погледи често упрти према небу од којег, по потреби, очекују или сунчано време или кишу. Састављач „Геопонике” их, стога, подучава како могу да предвиде време у данима који долазе. Међу разноликим саветима, у којима се упућује на месец, сунце, облаке, боју неба, громове, муње и дуге, има и оних који узимају у обзир понашање животиња. Сматра се да и оне могу наговестити неке метереолошке појаве. Тако, ако сова по целу ноћ хукће, врана тихо гракће дању, а гаврани лете у јатима, испуштајући звуке као да се радују, то наговештава суво време без падавина. Уколико се, пак, мишеви оглашавају снажним пиштањем то значи да треба очекивати буру.
Сељанима се саветује да сеју семе које је претходно намочено у течност која се добија тако што се цеди смиље. Такво семе неће дирнути ни птице, ни мишеви, ни мрави, а и усеви ће бити бољи.
Као начин за уништавање мишева препоручује се следећи поступак: они ће угинути ако се поспу брашном црне чемерике, семена дивљег краставца, бундеве и јечменог брашна. Мишеви се могу отерати димом који се добија паљењем оригана, семена целера и појединих врста гљива. Ако се храстов пепео положи на места где се мишеви крећу, они ће, уколико са њим дођу у додир, добити красте и угинути. Такође ће угинути ако им се припреми смеса од гвоздених опиљака и квасца, остави тамо где се скупљају, а они почну да је једу. Мишеви се могу ослепети тако што им се истуца млечика, помеша са јечменим брашном, а овоме се дода и мешавина вина и меда. Уколико мишеви то поједу – ослепеће.
Када су у питању пољски мишеви који су сељацима такође задавали велике невоље, састављач пољопривредне енциклопедије такође има низ савета како да их у томе спрече. Један од њих код данашњих људи може изазвати само смех. Требало је на хартији написати поруку у којој се мишевима прети на следећи начин:
„Заклињем вас, мишеви, који се овде налазите: не наносите ми штету сами и не дозволите другима да то чине. Ја вам одвајам одређено поље. Ако вас још једанпут затекнем овде, кунем се божјом мајком, да ћу вас искидати на седам делова.” Када се то напише, требало је до заласка сунца на месту где се они крећу прилепити ту хартију на камен како би они споља видели слова. У наставку, додуше, и сам аутор „Геопонике”са једном врстом лаког подсмеха изражава сумњу у делотворност једне овакве мере.
Спев у дванаестерцу
Када су мишеви у питању, одискона је њихов највећи и слободно може да се каже смртни непријатељ била мачка. Тај однос који се одржао до данас, наишао је на нарочит одјек и у византијској књижевности, у писаној заоставштини Теодора Продрома. Он је био највећи византијски песник у 12. веку, у раздобљу владавине династије Комнина (1081–1185). Блиско повезан са царским двором, овај даровити поета уживао је велику популарност унутар цариградске интелектуалне врхушке и био „једина права интелектуална ‘звезда’ комнинског столећа”. Осим бројних званичних хвалоспевних састава упућених царевима или припадницима византијске друштвене елите, Теодор Продром је писац и многих сатиричних песама на народном језику, у којима је извргао руглу поједине општеприхваћене друштвене обичаје времена у којем је живео.
Из пера овог византијског песника изашло је и по обиму невелико дело под насловом „Катомиомахија” (Бој мишева с мачком). Меродавни стручњаци изричито тврде да је „Бој мишева с мачком” дело врхунски образованог писца који је у њу унео делове преузете од читавог низа писаца, почев од Хомера, преко Аристофана и Аристотела, до писаца који припадају византијској хришћанској књижевности. Ово дело је састављено по угледу на „Батрахомиомахију” (Бој жаба и мишева), спев који се приписује славном песнику Хомеру. По свом облику „Катомиомахију” је могуће сврстати у драме, али је у исто време и литерарна пародија и политичка сатира. Теодор Продром је „Бој мишева с мачком” написао у дванаестерцу.
У уводном делу списа Креил, што на грчком значи месар, владар мишева, јадикује над чињеницом да његов народ бедно живи јер је вечито осуђен да се скрива по неким рупама. Он сам је морао да увек буде на опрезу, јер је мачка будно пратила сваки његов корак са јасном и недвосмисленом намером да га поједе. Како је тај притисак помешан са страхом од смрти непрестано растао, Креил је отишао свом рођаку Тироклепту, што на грчком значи Сирокрадац, и потражио савет. После дугог договарања одлучили су да против мачке поведу непомирљив рат којим ће њиховим мукама доћи крај. Они су сакупили велики број мишева и убедљивом беседом подстакли их да се упусте у коначни обрачун с мачком која им је загорчавала живот. Сви мишеви који су могли да носе оружје кренули су у овај пресудни окршај.
Када је дошло до боја, мачка је хитро зграбила Креиловог сина и својим канџама га најпре сурово раскомадала, а онда сместа и прогутала. На то је гласник мишева хитро отрчао Креиловој супрузи и известио је о страшној смрти њеног љубљеног детета. Као и свака мајка, она је горко оплакивала смрт свог сина. Међутим, овај мучни догађај није поколебао остале мишеве који су наставили да се боре. Онда се срећа осмехнула мишевима борцима јер је једна иструлела греда пала са највишег дела крова и згњечила мачку. То је значило да су мишеви ипак изашли као победници из овог љутог боја.
Пандемија куге која је средином 14. столећа задесила ондашњи свет и понела име „Црна смрт” била је једна од најстрашнијих пошасти у средњем веку. Она је оставила праву пустош не само у Византијском царству него и на читавом европском континенту, а и по бескрајним пространствима Азије, не поштедевши ни северне делове Африке. Према неким проценама које се могу сматрати прилично реалним верује се да је у раздобљу од 1348. до 1350. године на европском континенту од куге настрадала једна трећина укупног становништва.
Савремени византијски историчар Нићифор Григора описује пустош коју је оставила ова страшна пандемија. Премда његов извештај није особито опсежан, драгоцени смисао за живописност и подробност, збивања и осећања људске свакодневице дају му печат потресног сведочанства. Византијски писац наводи да се куга појавила међу Скитима (Татарима) и да се распрострла до Херкулових стубова (Гибралтар), а није мимоишла ни острвља у источном Средоземљу. Нештедимице се обарала на свакога био он мушкарац или жена, богат или сиромашан, стар или млад, једном речју без разлике на узраст и положај. За дан или два била је у стању да опустоши мноштво кућа и покоси све њихове житеље којима није било помоћи ни од суседа, ни од ближњих, ни од рођака по крви. Пошаст се није зауставила само на људима него је покосила и животиње које живе заједно с човеком – псе, коње, сваковрсну живину, па чак и мишеве који случајно обитавају унутар кућа.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Тихомир Челановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
