3320 25. 9. 2015.
Једна светковина лепоте на Нилу
КЛЕОПАТРА
Како је један наш новинар постао председник жирија у избору за мис Египта, и то усред Другог светског рата…
гипат и Каиро су 1940. године постали стециште свих могућих и немогућих шпијуна, пустолова и осталих радозналаца. Није мањкало ни новинара, тим пре што је Други светски рат увелико тутњао, а у Египту се налазила једна од најважнијих стратешких тачака на свету – Суецки канал. Канал је био од животне важности за Велику Британију, омогућавао јој је најкраћу везу с колонијама, сировинама и људством неопходним за вођење рата. Иако је Египат стекао независност, Енглеској је остао канал. Ко влада каналом, влада Блиским истоком, па не чуди занимање за догађаје у Каиру и целом Египту. Тиме се руководио и новинар београдског „Времена”, Јован Л. Обичан, који се као дописник нашао у Каиру. Такав град, који и без рата бруји као кошница, при том је и источњачки шармантан, младог новинара из Београда опчинио је од првог тренутка. Имао је осећај да се нашао у причама из „Хиљаду и једне ноћи”. Мувао се по широким булеварима, све док у самом центру није наишао на величанствену зграду. То је био дворац краља Фарука. Наравно, нашем новинару прво је пало на ум да би било много добро да интервјуише египатског краља. Тако млад, већ би имао светску ексклузиву. Растрчао се около, али до краља никако није успео да дође. Кад већ не може да разговара с величанством, може бар да слика војнике гарде који чувају стражу испред двора. Бар је тако мислио. Извадио је апарат, објектив усмерио према једном од коњаника, који му се учинио као неки арапски витез, копљаник. Мало црњи, ал’ шта сад, има и црних Арапа.
Бал на води
Таман када се спремао да притисне окидач, кроз објектив је могао да види како његов модел свечано напушта стражарско место и врх свог опасно оштрог копља усмерава према несуђеном фото-репортеру. Уместо филма из апарата пред очима је почео да му се одмотава цео живот док је помишљао да, ако већ мора да гине, нека онда то буде од оваквог јунака, исклесаног као од црног гранита. Покушају да изазове омањи дипломатски скандал погибијом пред краљевском палатом испречио се официр те исте гарде, који се створио између врха копља и новинарске главе иза фото-апарата. Ловцу на вести објаснио је да је строго забрањено сликање припадника Нубијске гарде, јер се радило о њима. Дозволу за снимање може да изда једино краљ Фарук. То се нашем Јовану учинило као изванредна прилика за онај интервју, али једино шта је успео да постигне, осим почетка чира на желуцу, после десетине попијених кафа код првог, другог... петог секретара Његовог величанства, била је дозвола да може да фотографише Нубијце без бојазни да неко копље опроба балканску тврдоглавост. Додуше, видео је и више десетина портрета краља по целом двору. И то је нешто.
Кад је већ обишао двор, помислио је, не би био лоше ни да види неку текију, састајалиште дервиша. Нашао је једну у предграђу Каира. Тешко је мрднути негде, а избећи сусрет с неким са ових простора. То је Јован схватио када је нешто процедио на српском, да би му се око врата обесио неки црни дервиш. Представио се као Бајрам Грчић. Незнано како нашао се у Каиру, али је у текији постао главни кувар. Имао је кафанско искуство, био је ћевабџија у завичају. За разлику од осталих дервиша, који су чинили све да им брада што пре поседи, јер седа брада значи мудрост, Бајро се некако домогао креме коју је изгубила нека енглеска туристкиња, па је и косу и браду бојио у зифтцрно. Да се, ето, разликује, а ни мудрост није сматрао посебном врлином.
Док се после духовног искуства у текији шеткао обалом Нила, склапајући извештај о дворским и дервишким пустоловинама за читаоце у Београду, упало му је у очи да се на реци налази неуобичајено много малих једрилица. Нису биле необичне јер су у њима у Каиро допремани памук и купус. Необичан је био број, као и терет. Уместо сваковрсног бакалука, на палубама су могле да се виде лепе девојке. Неки пролазник је нашем новинару објаснио да је у питању почетак избора за мис Египта, а и шире. Лепотице стижу Нилом, а кад се у подне спусте покретни мостови, пријављивање је завршено. Наиме, катарке једрилица никако не могу да прођу испод спуштеног моста и тако дођу до Каира. Спуштање мостова редовно је доводило до спуштања мрака на очи лепотицама које су неким случајем закасниле, па се публика на обали забављала призором обрачуна несуђених мисица са својим „менаџерима”, најчешће мужевима, због којих су касниле. Није један менаџер радије скакао у мутне воде Нила пре него се суочи с праведним гневом суданске лепотице, која је некако успела да се дочепа весла или неког другог тврдог предмета, све у намери да му поближе објасни зашто мора да се буде тачан.
Вођен непогрешивим новинарским њухом, Обичан је успео да нађе место где се приредба одржава. У питању је био неки ћумез, напуштена чајџиница, на рубу Каира. У дворишту је спојено неколико огромних сандука од шећера који су глумили подијум. Испред њега, место за жири, неколико кафанских столица. Иза тога, простор за публику. Зид је украшен разноразним пригодним сликама, за ову прилику посебно добављеним из неких француских часописа. Више истргнутим, него добављеним, али о томе нико није водио превише рачуна. Важна је суштина, лако је за форму.
Иако је Сунце добрано тукло у потиљак, приредба никако да почне. Жири чека да стигне још више публике. Годину дана раније избор је почео тек када је председник жирија зашао по публици и непобитно утврдио да сваки гледалац на леђима носи бар још по једног. Овај пут било је и неколико породица које су се целе нашле на леђима свог хранитеља, па је израз „попети се на грбачу” добио пун смисао.
Муке по Хау-аги
Како год било, Јован је чекао да види оно због чега је и дошао – лепотице. Причало се да главна фавориткиња, прошлогодишња мис Јалика Сухум, ове године не учествује, да је утекла за неког богатог Американца, родила дете, да није за такмичење. Међу лепотицама је та вест изазвала одушевљење, међу публиком очајање, као да су им дојавили да их је неко управо опљачкао. Председник жирија већ је почео да погледом лута около и тражи сигуран излаз из новонасталих прилика, неку пречицу кроз уличице, док је рачунао да ли је бржи од разјарене масе која мисли да је закинута недоласком најлепше.
Међутим, стижу вести све црње од горе. Ем не долази лепотица, ем нема једног од најугледнијих чланова жирија. Тај угледник је вече пре заборавио да залије своје леје са салатом, па неизоставно мора то да учини. Све је то лепо, и лепотице и избори, али од нечега мора да се живи.
Публика је постајала све нервознија и напетија, носиоци су додавали разне тврде предмете и камење онима који су им седели на раменима, зато што су имали бољи преглед и боље могли да нишане. Организатор приредбе Хау-ага немоћно колута очима и у рукама држи жезло од абоноса, намењено најлепшој. Док је погледом тражио најбољи излаз из (не)прилика, и пут за бекство, приметио је високог белца с црвеним фесом на глави, који је радознало пратио шта се дешава. Наравно, радило се о Јовану, који је неколико дана раније купио фес на некој пијаци, да би се уклопио у околину. Колико му то није успело и колико је тек онда штрчао схватио је ваљда оног тренутка када му је Хау-ага пришао, изгрлио га као најрођенијег и ненадани спас с неба, што је у суштини и био, предао му жезло и именовао га не само за члана, већ и за председника жирија. Тако леп и млад, мора да је најбољи стручњак на ту тему.
| НЕОБИЧНИ ОБИЧАН Јован Л. Обичан рођен је у Кану 1918. године, од оца Лазара, професора агрогеологије, и мајке Ане. Студирао је права у Београду, пре рата је сарађивао у „Времену”, а за време окупације наставио је рад у „Новом времену”. Није се бавио политиком, углавном је интервјуисао оперске диве, а 1940. године отишао је у Египат, да уради неколико репортажа. О овом путу објавио је књигу „Египат – Блиски исток пред пожаром” која најмање од свега садржи анализе политичких и војних прилика. Стиче се утисак да му је почетак рата био само изговор за путовање. Писао је о обичним људима, чудним обичајима, па је тако успео да постане и председник жирија за избор лепотице. По Сими Ц. Ћирковићу, аутору лексикона „Ко је ко у Недићевој Србији”, судбина му је непозната после 1943. године, када се оженио Глоријом Радојевић. |
Јовану је већ лакше, рачуна да међу Енглезима тешко да може да му се деси нека невоља, на пример, да га линчују навијачи неке лепотице. Своју дужност схвата крајње озбиљно, па тако опуштен може да се посвети лепотицама. Већ прва изазива опше занимање, сви чланови жирија климају главом, осим Јована који баш и не схвата шта се ту дешава. На срећу, јер да је и он климнуо главом, избор би био завршен, јер је жири једногласно донео одлуку. Овако, „бели брат” се не слаже, па може да наступи следећа. Да поглед може да убије, Јован би вероватно страдао од прве кандидаткиње.
Друга је већ почела да се служи неспортским потезима. Пришла је жирију, нагнула се и потпуно разгрнула вео налик ваздуху. Овима испадају очи, презнојавају се, несрећни Јован маше главом горе-доле, али сада остали чланови, поучени његовим примером, налазе мане. Једном не одговара ово, другом оно, тек, ништа од једногласне одлуке.
Лепотица на коњу
За то време у публици је хаос. Публика прети жирију да ће натенане да их истранжира и испече на ражњу. Како би их ови озбиљно схватили, потукли су се међу собом. Убрзо је број укључених у ову врсту расправе порастао до броја учесника врло масовне туче. Наш новинар, тамошњи председник жирија за избор лепотице прилично озбиљно је схватио претње, и сковао план да, ако загусти, онај фес једноставно стрпа у џеп и помеша се с „поштованом публиком”.
Ипак, до озбиљне крви није дошло, иако се чинило да ће бити потребна и војска да раздваја навијаче. Једноставно, у једном тренутку публика се размакла, зараћени се смирили, а на подијум је навалио неки моћник на коњу који је у наручју донео прошлогодишњу победницу, мистериозно несталу Јалику Сухум. Члановима жирија одмах је лакнуло, у тренутку су схватили да пред собом имају победницу. Биће да је томе знатно допринео и поменути моћник, муж и заштитник победнице. Стајао је са стране док је жири већао, умилно их погледавао и, повремено, показивао покрет бридом длана преко грла.
Ово чак ни један новинар попут нашег Јована није могао да не разуме, па је одлука донета једногласно. Представнику Југославије толико је лакнуло када је жезло уручено најлепшој, па још када су његови људи разјурили публику, која се таман спремала да насилно искаже своје неслагање, као да му је пао терет са леђа. Додуше, и он је пао у несвест, не зна се да ли од узбуђења или од пољупца Јалике. То му је била плата, како и доликује председнику жирија.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
