3320 25. 9. 2015.
Живот после смрти
ПЉУНУТИ
Како су наши уметници – у време кад је фотографија још била далека будућност – успевали да направе портрете давно почивших личности које су обележиле нашу повест
редлог је био и те како примамљив. И за младу кнежевицу и за династију која је претендовала на дуговечност. На двору кнеза Александра Карађорђевића (1806–1885), сина вође Првог српског устанка, појавио се сликар Урош Кнежевић (1811–1876) са занимљивом идејом. Будући да се приближавала 1854, педесетогодишњица прве српске буне против већ одомаћених Турака, било би згодно, и за суверена и за државу му, да се на платно пренесе тај историјски догађај, односно његове највиђеније личности. А Урош Кнежевић био је највиђенији портретиста свог времена. Некадашњи мешаја – онај који сликарима меша боје – из Сремских Карловаца препливао је до Србије средином тридесетих година и брзо се прочуо као пристојан портретиста. У историји српског сликарства – како каже Никола Кусовац, један од најбољих познавалаца тог периода наше ликовне уметности – остао је значајан његов портрет Димитрија Давидовића, првог српског новинара и уставотворца, израђен 1834. године.
Хроничар грађанског друштва и аутор портрета тада владајућих Обреновића, Кнежевић одлази на усавршавање у Беч и враћа се као академски сасвим добар портретиста.
Смена на престолу, 1842. године, не смета му да настави блиску сарадњу са сада владајућим Карађорђевићима. И онда је стигло време кад је ваљало мислити на прославу педесетогодишњице Првог српског устаика. Урош Кнежевић добија посао. Кнез Александар, на власти од 1842. до 1858. године, поверовао је да ће сликама из славне прошлости припомоћи својој не баш извесној будућности.
Сликар се већ на почетку среће с великом питалицом: како портретисати оне који су страдали у устанку а од њих ниоткуд видљивог трага?! Било је то време кад су једино гуслари, и они махом слабовиди, били какви-такви сведоци личности и догађаја и када је фотографија још била далека будућност, бар на овим просторима.
Да није било доброг памћења проте Матеје Ненадовића, тешко да би потомци знали како су изгледали Алекса (доле) и брат му Јаков
Пред Урошем Кнежевићем биле су две могућности. Прва: обићи породице оних којих више нема и на основу њиховог памћења, попут неких данашњих израда полицијских фото-робота, урадити портрет. Друга: на основу сведочења најближих потомака, поверовати да је неко од чланова садашње породице „пљунути” предак и ето прилике за што вернији лик.
сликар, који је хтео да верно пренесе време и ликове које није познавао, штедро је користио обе могућности о чему, поред осталог, сведоче његови радови који поодавно красе и историјске читанке. У галерији од двадесетак портрета које је Урош Кнежевић урадио број 1 је, разумљиво, припао Карађорђу То се, уосталом, да приметити и на раму портрета који је – попут свих урађених – данас у власништву Народног музеја у Београду. На њему је угравирано „номер 1”.
Портрет вожда је урађен на основу неких већ постојећих скица, памћења жене Јелене и сина Александра, (наручиоца портрета), али и одређених црта лица које је – по сведочењу Јелене – син наследио од оца.
|
ФОТОГРАФИСАН ПОСЛЕ СМРТИ
Анастас Јовановић, први српски фотограф, такође је хтео да дâ свој обол обележавању педесетогодишњице Првог српског устанка. И већ 1845. године замислио „Споменице Србске”. До 1852. године издао је четири мале литографије, односно урадио серију историјских догађаја и портрета из тог раздобља српске повести. Занимљиво је, пак, да је 1851. године направио фотографију Хајдук-Вељка Петровића који је погинуо 1813. године На њој је, како тврде тумачи његовог дела, фронтално постављен млад човек с брковима, у народном оделу, с токама и сабљом у руци. Потпис за фотографију упућује на Хајдук-Вељка Петровића. Анастасу је, заправо, због велике сличности. позирао Вељков млађи брат Милутин. Ова фотографија човека који је погинуо четири године пре него што се фотограф родио данас је у власништву Музеја града Београда. |
Хајдук-Вељко је, ликовно, васкраснуо уз помоћ сина Раке који је био „пљунути он”
И Урош Кнежевић се није много двоумио. Поставио је збуњеног Раку испред штафелаја и у историју српске ликовне уметности уселио се сасвим добро урађен портрет Хајдук-Вељка, рад сликара који је у време његове погибије имао непуне две године.|
ШАРМЕР ПАЈА
Сликари су одувек били важан две дворског живота, односно времена у коме су живели. У њиховом раду неспорну улогу имала су и лична и политичка убеђења.Познато је да је Паја Јовановић (1859–1957), један од најмоћнијих српских сликара, познат иначе као шармер и љубитељ лепшег пола, много својих портрета улепшао, не би ли се, портрет, допао свом моделу. Разуме се, није кршио основно правило портрета – пре свега, веродостојност – али је додавао сликарске елементе који су дотичној особи давали, рецимо, непостојећу продуховљеност. |
елика већина устаника, разумљиво, није дочекала да стигне до атељеа Уроша Кнежевића, а он је, ето, морао да их ослика и приближи гледљивом народу. И наново су породична памћења и одређене (физичке) сличности прискочили у помоћ. Тако је настао и портрет Младена Миловановића, убијеног 1823. године (како се прича) по налогу књаза Милоша, војводе и председника Правитељствујушчег совјета и силника на власти који је имао и сопствени харем – махом преотет од избеглих Турака.Каква би то била галерија знеменитих личности из Првог српског устанка да јој недостају портрети угледних Ненадовића. Пре свега, Алексе и Јакова. Првог су Турци, дахије, посекли 1804. године, у гласовитој „сечи кнезова”, што је био и непосредан повод за устанак. Други је, после Карађорђа и Јанка Катића, имао највећи углед у земљи, и умро природном смрћу 1836. године.
|
КАРТАЊЕ ПРВЕ БРАЧНЕ НОЋИ
 Муке енглеске властеле биле су приличне. Томас Кромвел (1485–1540), канцелар, да би стишао страсти свог претпостављеног, краља Хенрија VIII, предлаже му да као многоструки удовац ожени кћи војводе Де Клева. Важи, каже Његово величанство, али да мој сликар услика дотичну даму, и то у природној величини. И у Немачку шаље знаменитог дворског портретисту Ханса Холбајна Млађег (1497/98–1543). О њему, иначе, историја бележи да, „по објективности запажања, проницљивости и виртуозности цртежа припада најзначајнијим светским портретистима”.Немачки сликар, који је живео у Швајцарској, Немачкој и Енглеској, креће у Рајнску област да наслика принцезу у природној величини. Портрет удаваче данас је изложен у Лувру, а Хенри VIII је, по повратку сликара из Немачке, под хитио наредио свадбене свечаности. Само њу, ниједну другу, вриштао је енглески краљ. Ана де Клев стиже у Лондон. Онаква каква је доиста била – дебела и унакажена богињама. Касно да буде враћена оцу. Хенри је, ипак, био владар који је водио рачуна о државним иитересима. Прве брачне ноћи краљ је са својом новом женом играо – карте. Историја не сведочи шта је Хенри рекао, или урадио, Холбајну. Зна се, пак, да је сликар заступљен у свим ликовним енциклопедијама. |
роницљив посматрач свега око себе, Матеја је стрпљиво упућивао сликара на чело, перчин, бркове... покојника. Све оно што је неопходно за колико-толико веран портрет личности које су, и на такав (видљив) начин, улазиле у историју уметности. Детаљ по детаљ.Портрети Уроша Кнежевића, уз помоћ којих и данас беспоговорно верујемо да знамо како су то изгледали наши славни преци, тешко да би били тако убедљиви да сликар у Народном музеју није нашао истоветну одежду и оружје који су припадали времену његових ликовних јунака. По начелу мозаика, он је све то, брижно и прецизно, сложио у – портрет.
Наравно, неколицина њих су преживели и буну и каснија међудинастичка сукобљавања, попут Узун-Мирка Апостоловића (1782–1868), Јанићија Ђурића (1779–1850), Петра Јокића (око 1779–1852)... и њихови портрети су до нас стигли из времена кад су они били људи у годинама, углавном загледани у доба кад су – сасвим младолики – учествовали у стварању историје. Неправда, јер су покојници на портретима Уроша Кнежевића до наших дана доспели онакви какви су, отприлике, изгледали у време славе, кад су били онакви каквим нам их је дочарао песник, гуслар или неки сликар.
Историја (од)увек уме да сложи лепу слику. Онакву какву победници имају сами о себи, чак и ону с уљем на платну.
Аутор:
Петар Милатовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
