3320 25. 9. 2015.
Живот и прикљученија Павла Савића
ЧОВЕК
Био је великан не само наше науке, наш први атомски физичар и један од ретких наших научника који је био кандидат за Нобелову награду. Био је истраживач, научник, револуционар, ратник, професор, академик и чувен по томе што није имао длаке на језику
ођен је 10. јануара 1909. године у Солуну, где је Краљевина Србија његовог оца Петра као ветеринара послала на службу у Слободну царинску зону Србије. Отац, први школован у породици, био је државни питомац и у Француској студирао ветерину. После Првог светског рата породица се сели у Београд, где Павле, најстарији од петоро деце, прва четири разреда гимназије завршава у Другој мушкој, а више разреде и матуру у Пожаревцу. Волео је физику, хемију и математику. Матурирао је 1927. године у Пожаревачкој гимназији. После матуре уписује се на Катедру физичке хемије на Филозофском факултету Београдског универзитета, коју је држао професор Милоје Стојиљковић. Катедра је основана 1903. године и једна је од најстаријих катедри те врсте у Европи. Већ током студија ради код професора Стојиљковића као асистент-волонтер, а после дипломирања, 1932. године, обећано му је место указног асистента. Павле се, међутим, сукобио са својим професором и, сходно својој наглој нарави, без објашњења дао оставку.
Будући да је дипломирао као одличан студент, одмах је добио место као асистент код професора Драгољуба Јовановића, који је предавао физику на Медицинском факултету а који је дуго пре тога радио у Паризу, у Институту за радијум, као сарадник Марије Кири.
Захваљујући професору Јовановићу, Павле 1935. године добија стипендију француске владе за шестомесечно усавршавање управо у Институту за радијум, под управом Ирене Жолио-Кири, кћерке Марије и Пјера Кирија, која је те године, заједно с мужем Фредериком Жолиоом, добила Нобелову награду из хемије за проналазак вештачке радиоактивности.
Париско откриће
Доласком у Институт Павле Савић схвата колико му недостају знања из фундаменталних наука, па упорним радом успева то да надокнади. Захваљујући залагању Ирене Жолио-Кири, с којом ради на радиоактивностима које настају бомбардовањем урана неутронима, Павлу се стипендија продужава на скоро пет година.
Истраживања су показала да се бомбардовањем урана добија радиоактивни елемент с временом полураспада од 3,5 сати, који је имао тако продорно зрачење да је могао тачно да се мери. После дугих и често неуспелих огледа, установили су да се вероватно ради о изотопу лантана који је, по Мендељејевљевом систему елемената, био далеко од урана. Ирена Жолио-Кири и Павле Савић објавили су те резултате септембра 1938. године. Било је то откриће нуклеарне реакције касније познате под именом фисија. У јануару 1939. године Ото Хан и Фриц Штрасман, немачки научници који су раније оспоравали њихове резултате, признају да су они тачни. У научним круговима се очекивало да ће за своје резултате Ирена Жолио-Кири и Павле Савић добити Нобелову награду. Али, тада је почео Други светски рат, Нобелова награда за хемију није додељивана неколико година, а 1944. године, за откриће фисије, добио ју је Ото Хан. Французи и данас сматрају да су Ирена Жолио-Кири и Павле Савић заслужни за откриће фисије, што доказује и натпис на плочи у Палати открића у Паризу о историјату овог открића.
Током година проведених у Паризу, Павле се није бавио само науком, него се прикључио напредном студентском покрету. Помагао је приликом одласка наших добровољаца у Шпанију, где је почео Грађански рат, као и у прихватању оних који су се, после пропасти револуције, враћали у земљу. Јуна 1939. године примљен је у француску ћелију Комунистичке партије Југославије. Истицао је да је до својих политичких убеђења дошао искључиво преко науке, а не класне свести.
Иако се као добровољац пријавио у француску војску када је избио рат 1939. године, Савића, као страног држављанина, протерују из Француске. По повратку у земљу добија место професора по уговору за предмет Физичка хемија на Фармацеутском одсеку Медицинског факултета у Београду.
Једини партизански шифрант
Од Комунистичке партије добија задатак да у Београду направи радио-станицу, што за њега као радио-аматера није био проблем, али је она уништена током бомбардовања Београда. После капитулације Југославије, Савић се повезао с Комунистичком партијом и добио задатак да направи рецепт за прављење експлозива, као и да склопи нову радио-станицу и напусти Београд. Са женом преноси радио-станицу на ослобођену територију и прикључују се Врховном штабу у Ужицу октобра 1941. године. Кћерку Ану остављају код мајчиних родитеља.
Све до краја 1942. године Павле Савић био је једини шифрант Врховног штаба; касније је улогу шифранта преузела Бранка Савић. Био је потпредседник на Првом заседању АВНОЈ-а 1942. године у Бихаћу. Из тих његових партизанских дана потиче анегдота о томе како је ухватио дивље ждребе које нико није успео да ухвати – показао се као прави син ветеринара и добар ученик џамбаса и џокеја из Љубичевске ергеле код Пожаревца. Наравно да му је тиме скочио углед код бораца!
У Дрвару, јула 1943. године, замерио се Титовој љубавници примедбом да пса храни месом, а војници гладују. Одмах су му одузета сва задужења и удаљен је из Врховног штаба. Прекоманда у Седму крајишку бригаду у то доба значила је опасност по живот, јер је требало прећи преко територије коју су држали четници. Стигао је жив и никада ту неправду није спомињао, али је она сигурно допринела горчини коју је касније у животу показивао. Због оштрог језика још јуна 1942. године позвао га је на одговорност један члан Врховног штаба, када му је речено да је „крајње време да престане са својим вицевима и критизерским примедбама”.
Са члановима Извршног одбора Авноја у Бихаћу 1942. године, седи прци здесна Неколико месеци после изгона из Врховног штаба, Павле се обрео у Првој дивизији код команданта Коче Поповића, а у априлу 1944. године упућен је у Русију као члан војне мисије Врховног штаба.
Одмах по доласку у Москву затражио је дозволу од Јосипа Броза Тита да ради у неком научном институту. Тако се обрео у Институту за физичке проблеме Академије наука СССР. Руководилац је био тада већ познати научник, касније нобеловац, Пјотр Леонидович Капица. Рад у Москви донео је признате научне резултате о којима је Савић говорио у Српској академији наука и уметности 1948. године.
Октобра 1944. године, на лични захтев, враћа се у земљу, јер жели да учествује у ослобађању Београда. Ту сазнаје да су Немци стрељали његову вољену сестру Данку. Коначно се враћа у Београд 1947. године и постаје редовни професор физичке хемије на Филозофском факултету, а једно време је и проректор Београдског универзитета. Као проректор спречио је чистку „идеолошки неподобних” наставника, као и избацивање студената с факултета из истих разлога.
Винча, чудо науке
На Титову препоруку, руководство земљеразмишља о оснивању института за нуклеарне науке, а подразумевало се да тај пројекат треба да води Павле Савић. Место је одабрао Тито, а Савић се сложио да то буде Винча. Као сарадника и саветника ангажовао је Роберта Валена, Холанђанина, са којим је сарађивао у Институту за радијум у Паризу. Првобитан назив Института је био Институт за испитивање структуре материје, а Савићева замисао била је да то буде школа кадрова за рад на истраживањима у нуклеарним наукама. Захваљујући његоввом утицају, упркос будној пажњи Службе државне безбедности, у Институт су примани и стручни кадрови независно од политичке подобности.
Део опреме набављен је из средстава ратне одштете.
------------------
СУЗА ЗА ХИРОШИМУОд 2003. године постоји „Пројекат Павле Савић” који обезбеђује сарадњу Француске и Србије на пољу истраживања и развоја науке. Осим узајамних измена искустава научника, обезбеђене су и стипендије за основне, мастер, докторске и последокторске студије.
Програм овог Пројекта потписали су Министарство просвете, науке и технолошког развоја Француске и Министарство просвете, науке и технолошког развоја Србије. Пројекти су двогодишњи и нови конкурс почиње фебруара 2015. године.
У златно доба Института Винча, 1955. године, Југославија се сврставала у пет нуклеарних сила у свету, уз САД, СССР, Енглеску и Француску.
Хирошима некад и сад
Хирошиму је посетио 1957. године и после тога изјавио:„Пристао бих да се моје име није никада довело у везу са открићем фисије.”
------------------
Приликом изградње било је замишљено да ради што успешнијег рада истраживачи са породицама станују у кругу Института. После квара на нултом реактору, 1958. године, породице се исељавају из Винче.
Једна за другом, стварају се поједине лабораторије: физичка, физичкохемијска, биолошка и електронска, као и потребне радионице. Од 1950. године Институт почиње да издаје Билтен са радовима сарадника, цењен и у страним научним круговима. Првих десет година уређивали су га Павле Савић и Роберт Вален.
Савић је био научни директор Института и руководилац физичкохемијске лабораторије. Док је водио научну политику Института, био је заговорник јавности истраживачких резултата и говорио да је за оне који не раде добро најлакше да извештаје проглашавају тајним.
Реактор РА, познатији под именом „нулти реактор”, изграђен по домаћем пројекту, био је предвиђен само за образовање и није ни имао предвиђену заштиту од зрачења. Тако се 1958. године догодила несрећа у Винчи, када је овај реактор, због нестручног руковања и одсуства сигурносних мера, прорадио као прави реактор. Шесторо присутних озрачено је смртоносним дозама. Захваљујући Павлу Савићу, одмах су превезени у Париз, у болницу „Кири”, где је њих петоро, први пут на свету, добило пресађену коштану срж давалаца Француза. Пресађивање су извршили професори Жаме и Мате, према поступку који су сами развили, касније познатом као Жаме-Матеова метода. Један од студената, Живота Вранић, био је толико озрачен да није ни примио коштану срж и после неколико дана је умро као прва жртва зрачења у нашој земљи.
Веран својим начелима, Павле Савић није се слагао са концепцијом развоја Института какву је заговарала Влада, па 1960. године, после свечаног пуштања у рад правог реактора РБ, којем је присуствовао и највиши државни врх, заувек напушта Институт. Даје оставке и на 16 од својих 17 функција које је имао. Остаје веран само својој најдражој улози, улози предавача. Нешто касније враћа и партијску књижицу.
Од 1961. до 1966. године ради на истраживању „Понашање материјала под високом притиском”. Истраживање је преведено на енглески, а Руси су га издали у облику књиге. У то време написао је популарну књигу „Од атома до небеских тела”, књигу „Наука и друштво”, а са кћерком Аном превео је „Атомску енергију” Семјуела Гледстона. У Савет Федерације именован је 1972. године, али када је увидео бескорисност тог тела, чији су чланови примали велике плате, дао је оставку и вратио новац који је на име чланства добијао.
Освета бивших понављача
Од 1948. године редовни је члан Српске академије наука и уметности, а од 1971. до 1981. године и њен председник. Захваљујући научном угледу успео је да се експерименталне науке врате у Сану. Борио се за већи утицај Академије на школске планове и програме, био жесток противник усмереног средњег образовања и говорио да је то „освета бивших понављача”, али је изгубио битку са просветним властима. Посебно занимање показивао је за основно образовање, јер је веровао да се мозак највише развија до десете године живота. Борио се и да се смањи одлив младих научника и за њихово брже запошљавање и боље радне услове.
„Својевремено сам напустио Савезну комисију за нуклеарну енергију јер се нисам слагао ни са начином рада Комисије, ни са плановима развоја искоришћавања нуклеарне енергије. Са Универзитета сам отишао у пензију јер се нисам слагао са разним стварима, а посебно са радом на уџбеницима. Прихватио сам да будем председник Сану јер желим да се научно-истраживачки рад приближи индустрији, да она користи резултате тог рада и да научници не морају стално да доказују да раде нешто корисно. Досадило ми је да се сваког дана извињавам што се бавим научним радом”, рекао је 1972. године у једном интервјуу.
У породичном окружењу, слева надесно: супруга Бранка, унука Данка, зет Срђан и унучад Никола и Искра; иза фотоапарата кћи Ана
Упркос научним успесима и међународном угледу, стицајем разних околности, академик Павле Савић, није имао докторат. На предлог Ирене Жолио-Кири почео је да обрађује своје откриће гасовитих производа фисије као тезу за докторат. До одбране тезе није дошло јер је 1939. године морао нагло да напусти Француску. По завршетку рата имао је толико обавеза да није ни размишљао о докторату. Ипак, 1957. године постао је почасни доктор Универзитета у Београду. 
Познавао се и сарађивао с врхунским научницима свог времена, био цењен и један од њих. Активан до последњег дана живота, последњи научни рад објавио је неколико недеља пре смрти. Био је носилац великог броја страних и домаћих одликовања. Између осталих, два пута је добио француски Орден Легије части (1963. и 1976), Медаљу Радерфорда (1979), Златну медаљу Ломоносова и друге. Од домаћих награда треба поменути Седмојулску 1950. и Авнојеву 1966. године. Једна основна школа у Београду, на Звездари, носи његово име, а 2009, поводом стогодишњице његовог рођења, издата је поштанска марка с његовим ликом. Са закашњењем од годину дана у Сану је 2010. године одржано сећање на Павла Савића поводом стогодишњице рођења.Говорио је француски и руски, а енглески је користио за читање стручних часописа. Последњи међународни скуп коме је присуствовао био је посвећен педесетогодишњици открића фисије, одржан у организацији Националне академије наука САД, у Вашингтону 1989. године, на коме је Павле Савић, као један од ретких живих учесника у њеном открићу, одржао говор на француском.
Умро је 1994. године у својој кући и сахрањен у породичној гробници, јер је још за живота рекао да не жели да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана.
Животни пут Павла Савића није био лак, али је сигурно био занимљив. Знао је за неправде, али и за висока признања. Извесно је имао свог анђела чувара: почевши од прекомандовања због брзог језика и замерања Титовој љубавници, када је чудом остао жив, па до ускакања у шлеп за прелазак Дунава у време ослобађања Београда, када је брод којим је требало да крене са Иваном Милутиновићем и руском делегацијом потонуо наишавши на мину, а сви који су били на њему погинули. Ништа није могао да оћути и говорио је и оно за шта би у то време други завршавали у затвору или би их појела помрчина, а он је доживљавао аплаузе и одликовања.
Што год је радио, чиме год се бавио, осим великог стручног знања, красило га је поштење. Због тога су га и они којима се својим бритким и брзим језиком замерио, увек сматрали часним човеком.
Аутор:
Мирјана Цвекић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
