Живот је бајка – Ингмар Бергман

Чувени редитељ никада није заборавио дан када је, као дечак, брату понудио сто играчака оловних војника у замену за кино пројектор „латерна магика”.






Редитељ и сценариста Ингмар Бергман оставио је свету мноштво филмова, позоришних представа, књига. За своје стваралаштво добио је бројне номинације и три Оскара за најбољи страни филм („Девичански извор”, „Кроз мрачно стакло”, „Фани и Александер”). Поред других награда, ту су се нашле и речи хвале његових колега Андреја Тарковског, Вудија Алена, Стенлија Кјубрика, Френсиса Форда Кополе, Стивена Спилберга, Педра Алмодовара...

Ингмар Бергман рођен 14. јула 1918. године у Упсали, одрастао је у Стокхолму, у Шведској. Првих дана лебдео је између живота и смрти, јер мајка због добијене шпанске грознице није могла да га храни. Захваљујући баки која га је одвела на село код једне дојиље, успео је неко да ојача, а затим су га вратили породици. По сопственом признању осећао је некакву „псећу љубав” према мајци, јер га је мазила и причала му бајке.

Када је као четворогодишњак добио сестру, схватио је да више није у средишту пажње, па је плакао, беснео, ваљао се по поду, претварао да је болестан. Од старијег брата добио је предлог да „удави уљеза”: план на срећу није успео, јер се са хоклице принете колевци преврнуо на под. Пошто је лаковерно слушао и остале савете, гутао је црве, „летео” уз помоћ кишобрана, хулио бога, крао ситнину из очевог капута... И шта се онда догађало?

Отац, лутерански свештеник, оштро га је кажњавао: делио му је пацке, тукао га каишем по голој задњици, затварао у орман „где зло биће гризе ножне прсте”, чупао за зулуфе, терао на спавање без вечере... Мали Бергман није знао да ли га више боле ударци и маснице или понижење! Након казне морао је оцу да пољуби руку и замоли га за „опрост греха”. У жељи за неким лепшим светом, све чешће је гласно маштао: у првом разреду основне школе рекао је другу да су га укућани продали циркусу и да се обучава за акробату. А када се прича прочула, родитељи су га „као случај за посматрање” одвели код доктора!

Страх од казне

Уточиште и већу слободу дечак је налазио у кући и летњиковцу код баке, где је боравио током распуста. У дому испуњеном старинским намештајем, дивним сатовима и уметничким делима, имао је осмишљене дане. С баком је „филозофирао’’, гласно читао, одлазио у биоскоп, цртао стрипове. Сваки стрип састојао се из педесетак сличица, а радњу су настављали наизменично. Када је међу старим, одбаченим играчкама нашао луткарско позориште, почео је да прави представе. Помало се угледао на бакину пријатељицу, која је долазила у госте и веома вешто изводила кинеску игру сенки. У исто време сањао је да набави справу за приказивање „живих слика”, коју је видео код друга.

Одушевио се када је за Божић међу поклонима спазио кутију са називом „латерна магика”, али чим се испоставило да је срећни добитник његов брат, гласно је заплакао. Отрчао је у своју собу где је беснео, псовао и ковао планове да побегне од куће. Смирио се тек у поноћ, а онда је пробудио брата и понудио му „мењажу” – сто играчака оловних војника за кино-пројектор!

По закључењу договора, поставио је „латерну магику” на кутију за шећер и сав узбуђен окренуо ручицу: на зиду се појавио лик девојке која је лежала, ходала, трчала... Учинило му се као да јој удахњује живот! Наредних година са једним рођаком усавршавао је своју драгоценост и убацивао нове филмске траке дужине три метра. Неке призоре цртао је сам, а знање о уклапању ликова и позадине стицао је гледањем филмова у биоскопу.

У дванаестој години на први поглед заљубио се у плавокосу, витку девојчицу која је дошла на имање крај бакиног летњиковца. Када је приметио да су осећања узајамна, закључио је да личе на Ромеа и Јулију. Са девојчицом је дуго разговарао: поверио јој је да више не верује у бога и да ће у будућности снимати филмове. Није одолео ни машти, па је изјавио да му је отац чувени глумац који наступа у радио-емисијама. У друштву вољене ишао је на пливање и пецање, али плашио се да је случајно не додирне.

Пошто је љубав доживљавао као нешто чисто и узвишено, на задиркивања другова одговарао је тучом. Откриће сексуалности у наредним годинама унело му је велики немир: због осећања греха, стрепео је да не буде кажњен грубље него иначе. „Ма јесте, грешио сам, увек се може наћи неки скривени преступ, који онда грицка дух”.

Са вршњацима из школе није се претерано слагао, јер су се њихове теме вртеле око фудбала и утакмица. Више се „дружио” са јунацима из књига Достојевског, Балзака, Свифта, Стриндберга. Али, када је у шеснаестој години отишао на размену ђака у Немачку, припадници Хитлерјугенда (Хитлерове омладине) дочекали су га раширених руку. Тада је први пут чуо да постоји „виша раса”, док на питање о „нижој” није добио одговор. Током прославе дана странке у Вајмару, са масом је одушевљено клицао „вођи” и дизао руку у нацистички поздрав. Сећао се: „Наглавачке су ме бацили пред агресију, која је увелико одговарала мојој властитој”. Када је касније сазнао за ужасе концентрационих логора, најпре је осетио неверицу, а затим само презир. Донео је одлуку да се више никада не меша у политику, уз оправдање: „Забљеснуо ме је спољашњи сјај. Нисам видео таму.”

И жена и љубавница

У исто време када је 1937. године почео студије уметности и књижевности у Стокхолму, Бергман је припремао прву аматерску позоришну представу. Већ је живео с једном глумицом, али је тај податак крио од родитеља. Када је истина изашла на видело, код куће је избила жестока свађа, праћена тучом. Пошто је оцу узвратио ударац, заувек је напустио дом. Ускоро се запослио као шаптач у позоришту, а затим је постао писац сценарија и помоћник редитеља.

Када је по његовој причи снимљен филм Мучење, прогласили су га за „дечка који обећава”. Године 1944. добио је понуду да од пропасти спасе позориште у Хелсингборгу, што је радо прихватио. Одмах је отишао да купи свој први шешир, како би изгледао озбиљније! Без обзира на то што се суочио са бројним проблемима (нечистоћом, истрошеним реквизитима, бувама, пацовима), осећао се као у рају.

Када је ствари довео у ред, са изабраном глумачком дружином и премијерним представама успео је да напуни дворану. Међутим, нервирао се што га критичари упорно нападају због новитета. Питао се како не схватају да без духовне промаје позориште не може да живи и дише?

И на личном плану уносио је промене: раскинуо је први брак са плесачицом Елзом, са којом је имао кћерку, и оженио се привлачном сарадницом Елен. У другом браку добио је четворо деце, али није запостављао посао редитеља. По преласку у позориште у Гетеборгу, које је важило за прво у земљи, добио је савет управника да исправи грешке и напредује, како не би остао „мали провинцијски геније”.

Иако се љутио због тих речи, почео је да црта сцене, ради разумљивије, надгледа глумце током извођења представе. Када се 1949. године заљубио у новинарку Гун, почео је нову везу, уз осећај да „издаје жену и децу”. Кроз две године, када је добио сина, већ је имао шесторо деце (касније још троје), коју је морао да издржава. На његову срећу, снимање филмова почело је, осим испуњења снова, да му доноси и бољу зараду.

Са изабраном, провереном екипом, низао је филмове: Затвор (1949), Лето са Моником (1953), Осмеси летње ноћи (1955), Дивље јагоде (1957), Девичански извор (1960), Кроз мрачно стакло (1961), Зимско светло (1962), Тишина (1963)... У току снимања волео је „мир, ред и другарство”. Док је на лицима глумаца хватао срећу, тугу, пригушену мржњу, страх, кајање, осећао се као ловац на бисере. У циљу да се камера претвори у „магично око”, помагао му је Свен Никвист, сниматељ са којим се савршено разумео. Бергман није одустајао ни од рада у позориштима у Малмеу и Стокхолму, јер га је настајање представе и даље очаравало. Позориште је упоредио с „верном женом”, а филм са „узбудљивом, страственом љубавницом”.

Тајна острва Фаро

Због своје раздражљиве нарави и бројних обавеза, у које је уврстио и предавања у глумачкој школи, нарушио је здравље. Стомак га је толико мучио да је 1955. године спао на свега педесет шест килограма. Када се обратио лекарима, задржали су га у болници, под сумњом да се ради о најгорем. На срећу, показало се да душевне тегобе изазивају телесне, па је отпуштен уз савет да се смири и здравије храни. Пошто је у току снимања једног филма спазио лепоте острва Фаро, средином шездесетих година изградио је кућу на том месту. У новом дому се одмарао, читао књиге, медитирао, али и правио планове уз речи: „Без рада моје је постојање бесмислено!”

Након забављања са глумицама Харијет и Биби Андерсон, оженио се пијанисткињом Каби. Због честих путовања слабо су се виђали, па је и тај брак раскинуо. Када је пети пут стао пред олтар са Ингрид, учинило му се да је одлука доживотна. Иако је говорио да свет жена чини „његов универзум”, поверио се да је због веза засниваних на физичкој привлачности, у души дубоко остајао усамљен. Није одолео ни заљубљености норвешке глумице Лив Улман која је постала једина мајка његовог детета са којом се није венчао.

Са Лив Улман најпре је снимио филм Персона (1966), који је издвојио као једно од својих најбољих дела. Наредна остварења Крици и шапутања (1972) и Призори из брачног живота (1973) донела су му светску славу. Пошто је стару стају поред куће преуредио најпре у студио, а потом у биоскопску дворану, имао је надохват руке све што је волео. Године 1975. позвао је децу и мештане из села да, поред његових сарадника, присуствују претпремијери Чаробне фруле. Желео је да им се одужи што му помажу да сачува приватност и радознале туристе упућују на погрешну страну.

Пингвин у избеглиштву

Године 1976. полиција га је привела због оптужбе пореске контроле да је давао лажне податке у пријави. Иначе, Бергман је тај део посла поверио свом адвокату, па је без читања потписивао документа. Тешко је подносио вести на телевизији и насловним странама листова, које су га означавале као лопова и преваранта. Од насртљивих новинара повукао се у један стан који му је служио као тајно скровиште. Тамо је сав очајан седео неко време, а затим га је обузео чудан осећај празнине. Када је из полусна отворио очи, на неколико метара удаљености угледао је сопствени лик који гласно јауче! Ужаснут од доживљаја подвојености, пожелео је да се убије.

Супруга која га је пронашла позвала је лекаре, који су схватили озбиљност проблема. Редитељ је смештен у Психијатријску болницу, где се под лековима потпуно смирио. Међутим, знао је да ће у тој опијености изгубити стваралачку моћ, па је предложио да се врати на острво Фаро, уз строго придржавање терапије. Демоне немира успављивао је таблетама, али када је једном видео полицијска кола у комшилуку, доживео је напад. Сав успаничен отрчао је кући, затворио врата и прозоре, а затим пушку напунио мецима и чекао. Пролазили су сати и сати, док на крају није схватио шта му се догодило. Када је тужилац одбацио оптужницу и укинуо кривично гоњење, ипак је одлучио да напусти земљу.

У педесет осмој години кренуо је из почетка, с речима: „Или ћу успети или ћу умрети!”. Да не би изгледало да бежи од плаћања пореза, новац је оставио на рачуну, уз овлашћење да се по пресуди исплати сума коју наводно дугује. Случај је решен објашњењем да су нађене неке неправилности, али „као кад би власника аутомобила оптужили за крађу сопственог возила”. Пошто се доселио у Минхен, у позоришту је режирао Стриндбергову „Игру снова”, а затим и друга дела.

Некада је добијао аплауз, некада и узвик „уа!” Убрзо је схватио да се негодовање не односи на представу, већ на његово одбијање да се у друштву понаша по утврђеним правилима игре. Пошто је размишљао о пресељењу у САД, снимио је неколико филмова на енглеском језику. Међутим, признао је себи да личи на пингвина из цртаног филма Волта Дизнија, који је стигао на жељено Јужно море и затим пати за Антарктиком. Без обзира на заклетву да више неће снимати у Шведској, у вољену земљу вратио се због филма Фани и Александер (1982), а потом и других остварења.
Ингмар Бергман умро је у сну 30. јула 2007. године у својој кући на острву Фаро. У старости је престао да се плаши смрти, коју је прихватио као „гашење светлости”. Замишљао је да се на другом свету поново сретне са својом последњом супругом, али је затим као у младости говорио: „Од Некога претворићу се у Ништа”. Није могао да одагна слику Смрти, која у његовом филму Седми печат без милости сече дрво живота за које се глумац „лакрдијаш” ухватио. Време је показало да се преварио, помоћу плодова свог рада успео је да освоји вечни живот. О томе сведоче обожаваоци његових филмова који и данас понављају: „Бергман је умро, живео Бергман!”