3320 25. 9. 2015.
„Уметност иза решетака”
ЛОПОВ =
Тетоваже су одувек носиле некакву поруку, али се чини да оне које су урезивали робијаши у руским робијашницама имају посебно место у овом несвакидашњем паралелном животу…
анас и старији малолетници и фини студенти на себе стављају разне але и караконџуле, змајеве и тигрове, све у покушају да изгледају „опасно”. Ретко ко мисли на то да ће те слике да носе цео живот, а још мање о таквим „ситницама” као што је значење цртежа. Разна необична слова није потребно ни помињати, јер је то умело да створи многе шаљиве ситуације кад се појави неко ко стварно зна да чита дотично писмо. Тако се многи такозвани тигар претворио у праву свињу или нешто још горе и бесмисленије. А у почетку је изгледало тако узбудљиво.Такве ствари ни случајно не би могле да се догоде у руским затворима. Ту свака има посебно значење које се мења чак и због места на ком се цртеж на телу налази. Исти цртеж на рамену и на леђима нема исто значење.
Није познато од када потиче ова појава. Неки истраживачи помињу да је то било још раних двадесетих година 20. века, када су затвори и логори почели да се пуне противницима совјетске власти. Ипак, тетовирање се везује за професионалне криминалце, лопове и осталу братију која је иза решетака проводила већи део живота и, не само због доколице, кренула у цртање по кожи. Они који су касније по политичкој линији завршавали у логорима-гулазима нису показивали неко веће занимање за уметност. Тетовирање је имало везе са затворском хијерархијом, из које су изузимани „политички”.
И обележје мушкости
Као и у сваком затвору од кад је света и века, и у совјетским, касније и у руским, тетовирање је једна од оних ствари која је најстроже забрањена. Ипак, од дугих дана, робијаши морају нечим да се забаве, а једна од тих забава је и тетовирање. Када се то још повеже са значењима, ето споја „лепог” и корисног.
Сама техника тетовирања најпримитивнија је могућа, будући да у затворима тешко да може да се води рачуна о опреми, још мање о хигијени. Најчешће се радило обичним иглама, или било чиме шпицастим и металним што је могло да буде наоштрено и о бетон. Подразумева се да је чак и таква апаратура морала да буде прокријумчарена и скривана, па макар се радило о украденим, па наоштреним жицама неке гитаре која је служила за културно уздизање сужања. Ни мастило, наравно, није долазило у обзир, а како је човек сналажљива живуљка, ту је било домишљатих начина и разних мешавина, какве вероватно никад, нигде другде, никоме не би пале на памет.
Главни и најчешће коришћен рецепт био је да се откине парче ђона са обуће, онда се спали, па се тај прах помеша с неком врстом шампона. Плус урин, за који се из неког разлога веровало да је јако дезинфекционо средство. Није био, па су инфекције биле уобичајена ствар, а није било ретко ни да неко умре после улепшавања. Бол који по природи ствари долази због таквог касапљења сматран је за обележје мушкости, јер, какав је то криминалац који не може да истрпи мало боцкања.
Најзанимљивији су, ипак, мотиви. Било је ту свега и свачега, од Лењина и Стаљина, преко цркава, до животиња и разних симбола. Другови Лењин и Стаљин појављују се од тридесетих до педесетих година века за нама, па и касније. Прво је било нејасно зашто би неко кога је систем бацио на озбиљну робију на себи носио утемељитеље истог тог режима, а онда се открила лоповска домишљатост. Који би мајчин син од затворског чувара смео да пендреком удари на вође револуције? Друга ствар је скраћеница ВОР, која се исписивала испод портрета Лењина. Званично образложење је „Вођа Октобарске револуције”, а оно право је подразумевало лопова (вор, на руском). Па ти сад мисли шта је писац хтео да каже.Друга ствар су чинови у затворској хијерархији. Није била реткост да људи на раменима имају истетовиране целе еполете. Ту су и звездице, углавном на грудима или коленима. Оне на коленима значиле су да поносни носилац истих не клечи ни пред ким. То су углавном били предводници, краљеви лопова. Или, како се то говорило, „вор в законе”. Ова титула означавала је професионалног криминалца, готово па елиту криминала. То су били људи који су постављали правила, владали подземљем, а када су, по природи посла, доспевали на робију, владавина се настављала, овај пут међу затворским зидовима. Постојао је посебан кодекс понашања. Ови професионални криминалци апсолутно су одбијали било какву сарадњу с било којим властима. По цену самице није се поштовала ни најмања наредба стражара, да се не говори да цинкарење није долазило у обзир. Коме би то пало на памет или се макар посумњало, није се дуго наносао главе.
Жица посред чела
Често су се на затвореницима виђали и верски мотиви. На први поглед, све монах до испосника. Све те Богодорице, цркве, крстови, помислио би човек да су на робији доживели верска просветљења. Ипак, част изузецима, којих је било изузетно мало, сви ти мотиви такође су били отворена књига за оног ко зна да је чита. Цркве с торњевима означавале су вишеструке повратнике, једна „луковица”, односно купола цркве значила је једну вишегодишњу робију. Богородица са Христом у рукама означавала је дете рођено у затвору које је у једном тренутку поново бачено у букагије, чисто да се присети својих раних дана. Крст на грудима, поред вођства, означавао је људе који не би издали и цинкарили ни по коју цену, макар их бацали на највеће муке. Опет, крст са Христовом главом, окруњеном трновим венцем, на крсту, означавао је хулигане, људе веома склоне насилном изражавању својих ставова. Или, оне који су јако волели да разбијају туђе главе, више него идеје. И као врхунац свега, тетоважа која приказује монаха преписивача који седи за столом и пером преписује неку службену књигу. Овај цртеж био је велики, углавном се протезао преко леђа или стомака, а носилац је био све друго сем скрушен и стрпљив монах. Радило се о човеку веома вештом у употреби ножа, бријача или било ког наоштреног предмета. Такви су од своје вештине направили професију, па их је било могуће изнајмити ако неко од пожели да му противника поједе мрак, из било ког разлога. Били су делотворни и ћутали су, а своје умеће наплаћивали у цигаретама или већ некој другој затворској монети. Најчешће су ове „монахе” пратиле и тетоваже бодљикаве жице посред чела, знак да служе доживотну робију без права на помиловање, па и немају много тога да изгубе. Насупрот њима биле су готово симпатичне тетоваже, углавном мачке, најчешће са цилиндром, преузете из књиге „Златни кључић” Алексеја Толстоја. То је руска верзија приче о Пинокију, главни лик се зове Буратино, а један од злоћа у роману је и мачак, са све шеширом. Овог лика су за своје обележје узели професионални лопови и обијачи. Углавном је тетовиран по шакама и рукама, на врло видљивим местима. То је значило и да је носилац толико огрезао у криминал да нема намеру да се мења и да никакви затвори и самице то не могу да спрече, па се претерано ни не труди да сакрије свој занат. Један мачак је знак да је обијач солиста, а више мачака да ради у оквиру неке банде. У том случају је на мачковој лептир-машни стајала и ознака банде или области у којој ради.
Болно скидање еполета
Будући да су такви „оператори” углавном били „куће путујуће”, никада се, из разумљивих разлога, нису дуже задржавали на истом месту, па је главу мачка готово увек пратио и цртеж једрењака с раширеним једрима. Ознака да човека не држи место. Ове ознаке су имали и професионални преваранти, све могуће и немогуће врсте Остапа Бендера, главног јунака сатиричних романа совјетских списатеља Иљфа и Петрова.И на самом крају, врхунац ироније била је ознака „Сделано в СССР”. Покупљена је са совјетских производа који су се с поносом извозили, а онда се неко од „професионалаца” досетио да то истетовира, као врхунац спрдања са системом.
Подразумева се да су се ови цртежи носили доживотно, мада се дешавало да се тетоваже насилно уклањају, најчешће као казна када би неко изневерио „лоповски закон”. То је подударно са скидањем еполета војницима, само много болније. Такви би пали на дно затворске хијерархије, без икакве прилике да се одатле ишчупају. Исто тако, те тетоваже није ни могао да исцрта било ко, онако како му падне на памет, него је то морало да се заслужи, исто као и чинови у војсци.
Аутор:
Немања Баћковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
