3320 25. 9. 2015.
ПЕТКОВДАН / 2. јануар 2015.
ОД РАКЕ ДО
На данашњи дан 1897. године у Крушевцу рођена је глумица Љубинка Бобић, најбоља српска министарка свих времена
убинка Бобић се од малена заљубила у позориште и, чим је уграбила прилику, докопала се Београда и – правац Народно позориште, код Нушића. Чланица ове куће постала је са 23 године. Током узбудљивог и испуњеног живота одиграла је мноштво улога у позоришту и на филму. „Златну арену” у Пули добила је за улогу попадије Сиде у првом југословенском филму у боји који је режирала Соја Јовановић, „Поп Ћира и поп Спира”. Умрла је 1978. године и сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Награда Савеза драмских уметника Србије „Љубинка Бобић” установљена је 2006. године за глумачка остварења у области комедије. 
Преживела је два балканска и два светска рата, селећи се с породицом тамо где се могло и морало. Страшне 1915. године родитељи су је послали имућнијој родбини у Скопље. Тамо је помагала, као слушче, али се у слободно време кинђурила и шетала до Народног позоришта у Скопљу, опчињена позоришним плакатима. Бранислав Нушић тада је био управник овог позоришта и, виђајући је почесто на улици, повео је у своју ложу, да гледа генералну пробу представе којој Љубинка није ни запамтила назив, будући опчињена самим уласком у позориште и друштвом чувеног комедиографа. На његов позив почела је да статира. По завршетку три разреда Женске радничке школе, у Београду се, 1920. године, поново с Нушићем срела на улици, и поново јој је понудио посао у позоришту.
епосредно и без увијања, велика глумица овако је описала свој одлазак у Народно позориште у интервјуу Кости Димитријевићу, објављеном у „Новостима” 2006. године: „Од сусетке на Топчидерском брду, где смо тада становали, позајмим модеран, огромни шешир са заденутим шареним перјем од ‘рајске птице’, обучем њену хаљину и натакарим пелц око врата, па навучем беле рукавице до лаката... па све врцкајући куковима пођем онако малена а дотерана тако да су неки мангупчићи за мном повикали: ‘Види ово мало, рођено курвинче!’ Уместо одговора у виду уобичајене псовке, како сам изигравала отмену дамицу исплазим ја њима (да им не останем дужна) само језик, па право у Народно позориште, где запањеном портиру кокетно кажем: ‘Имам састанак са господином Предићем...’
Он ме гледа чудно, зна да је управник Предић окорели нежења у годинама, али ко зна, можда се сад матори успалио, па ме без даљих објашњења пусти горе на спрат. Тако, банем у канцеларију Предићеву којем одмах кажем: ‘Препоручио ме господин Нушић. Хоћу да будем глумица!’ Гледа ме сад Предић запањено док су се сви око нас смејали, он одједном сасвим озбиљног гласа рече: ‘Госпођице, ангажовани сте!’ То је он казао као газда у куплерају, али с том разликом што је наредио да ми се одмах донесе уговор на потпис. Мора да му је Нушић нешто пре мог доласка, ипак, рекао.”
везда у позоришту постала је већ за неколико година, играјући у почетку девојчице и дечаке – Давида Коперфилда, на пример, и Раку у „Госпођи министарки”. До улоге Живке стигла је веома брзо. А стигло је и доба филма. Осим приличног броја југословенских филмова у којима је играла после Другог светског рата, мало је познато да је Љубинка Бобић стигла и до Холивуда. Уз задарског глумца Дубравка Дујшина играла је мању улогу у мјузиклу из 1930. године, снимљеном у техниколору „Парамоунт он Параде”. Био је то филм-ревија тада најомиљенијих глумаца овог студија. Међу њима су били, све певајући и играјући, Морис Шевалије, млади Гари Купер, Фредерик Марч, звезда
немог филма Клара Боу. Сценарио је писао Џозеф Манкијевиц, као продуцент потписао се Адолф Цукор, а међу редитељима је био и Ернст Лубич.Љубинка Бобић је својевремено писала и текст за стрип „Риста Спортиста”, објављиван у „Политиконом Забавнику” који је цртао Мома Марковић.
Аутор:
Н. М. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
