Ана Фелдман, лице иза објектива

Била је прва жена фотограф у Србији, сарађивала је с Феликсом Каницом и стално била сумњичена да се бави и шпијунажом

Оног тренутка када је Ана, Јеврејка са београдског Дорћола, први пут закорачила у фотографску радњу Николауса Штокмана, заувек је за собом затворила врата малене кројачке радње свог оца у којој је до тада радила, детиње несвесна да ће тим чином отворити врата историје и постати прва жена фотограф у Сбији. Један нови свет ликова, обриса и сећања, сачуваних на комадићима картона, будио је не само њену машту већ и њену праву природу која је вапила за уметничком неспутаношћу и слободом.

Ана Фелдман била је тек мален олујни облак над чаршијским небом Београда средине 19. века, града у коме су се преплитале западњачка уздржаност и одмереност с јужњачким духом ненавиклим на новотарије. Истурене брадице и одсечног корака одзвањала је калдрмом мале сиромашне престонице, решена да сруши забране које су мучиле патријархално друштво тадашњег доба.

Приче су је пратиле где год да се појавила, али она није марила за њих. Била је решена да живи живот уметника који се не да сломити друштвеним обрасцима. Храбро је подносила приче о својим љубавним везама најпре са Штокманом, бечким дворским фотографом, коме је била и фотографска помоћница, али и са бројним официрама краљевске коњице. Због честих путовања у Беч, али и због веза с официрском свитом, била је чак оптуживана да је шпијун, мада се никада са сигурношћу није знало чији, српски или аустроугарски.

Ако се узме у обзир њена веза са Штокманом, који је одлично говорио српски и преносио кнезу Милану све што се о њему говорило међу официрима и на двору, а на основу чега је и добио титулу српског дворског фотографа, остајало је мало места за сумње у таква говоркања.

Међутим, Ана никада није порекла те приче желећи тако да избегне још већу сумњу не само суграђана већ и тајне полиције која ју је редовно пратила на путовањима до аустроугарске престонице. У то време се причало и да је неко из високих официрских кругова подржава и да јој даје довољно за пристојан живот, али се никада није утврдило ко је то и зашто то чини. Остала је само забележена сумња да се радило о високом официру сумњивог морала, блиском кнезу и кнежевој породици.

Савладавши поступак прављења фотографије, Ана отвара свој први фотографски атеље у Београду, мрсећи конце надобудним домаћим фотографима али и онима који су стизали из белог света, невољни да је признају као себи равну. Међутим, није се дала омести, била је посвећена фотографији и чврсто решена да буде једна од најбољих.

Да је у томе и успела говори и податак да ју је упослио лично Феликс Каниц да уради серију фотографија за његову књигу о Србима, њиховим обичајима, ношњама и свакодневном животу. Ипак, Каниц је никада у својим књигама није поменуо, што му је и те како замерено. Фелдманова је то достојанствено поднела, њено задовољство било је једно доба отргнуто од зуба времена кроз фотографије које је она направила.

Сарадња с Феликсом Каницом опет је отворила питања о Аниној шпијунској делатности, јер је Каниц, поред тог што је био врстан етнолог и путописац, био изузетно вешт картограф. Знајући за углађену западњачку снисходљивост и слаткоречивост, српске власти увек су биле у недоумици колико се иза србољубивости крије стварна наклоност а колико жеља да се супротној страни пренесу веродостојни подаци о овој малој земљи.

С друге стране, Ана је важила за изузетно оштроумну и способну жену, али врло тајанствену и недокучиву и због тога особу којој никако не може да се укаже поверење. Да ли је Ана заиста радила у дослуху са Феликсом Каницом а у корист Аустроугарске монархије, остало је тајна. Зна се само да је после оваквих сумњичења њен живот и рад у Београду постао готово немогућ. Да не би упадала у још веће невоље Фелдманова је решила да заувек напусти родни град и пресели се у Беч.

По одласку у Беч упознаје Карла Геца, тамошњег фотографа, и између њих се рађа она страствена љубав која не само да руши све моралне норме већ прети да сагори и сам живот. Веза са Гецом, ожењеним и оцем четворо деце, била је олуја која је тутњала не само у њиховим животима, већ и она која је узнемиравала духове где год су се њих двоје појавиљивали. Пратећи једно друго где год су у љутини и немоћи полазили, лутали су Балканом, успевајући да задовоље страст за изузетно добро урађеном фотографијом.

Последње заједничко пребивалиште било им је у Задру где их је тајна полиција стално пратила, али су и привођени на разговор због честих свађа и испада. Притиснута, с једне стране, оптужбама да је српска шпијунка а, с друге, немогућом љубављу, Ана је једног дана ишчезла.

Да ли је сагорела од начина живота којим је живела или је решила да оде некуд далеко и проведе дане онако како јој је породичним наследсвом било дато, до данас је остала тајна. Карл Гец се вратио својој породици у Беч, мртвог погледа и без речи. Никада више није поменуо Ану.
„У мрачној комори једна жена развија фотографије својих сећања. Тишину нарушава звук понеке сефардске романсе и успаванке на ладину који јој се отима са усана...”