Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




О три свеца у Млецима
Малтешки псић
О овим Карпачовим сликама писано је много и детаљно, још од Џона Раскина, који је саветовао путнике да у Скуолу сан Ђорђо дељи Скјавони понесу позоришне догледе како би боље могли да уживају у „врхунској, мирној, искреној и чврстој дражесности савршеног сликарства”
Малтешки псић
 
На овогодишњем венецијанском Бијеналу, у дворцу Зорзи – који је привремено претворен у црногорски павиљон – своје радове под називом „Елегије Зорзи” излаже чувени црногорски уметник Дадо Ђурић. У складном дворишту ренесансног дворца посетилац је суочен са стравичним пејзажом уништења – с Дадовим, више него узнемирујућим сликама и скулптурама лешева и костура, лобања, разваљених карлица и извијених кичми, сраслих уз зарђале каде, бојлере и непрепознатљиве, црне и масне машине. Као да су у питању разбацани трагови ужасног пира какве немилосрдне, разарајуће немани.
У дворац Зорзи свратио сам, између осталог, пошто је био на путу мог уобичајеног ходочашћа у Венецији: посете Скуоли сан Ђорђо дељи Скјавони (Сцуола ди сан Гиоргио дегли Сцхиавони).


С оне стране вероватног
УКРАДЕНИ ЖИВОТ

 

Шта се догађа кад неко тврди да је неко други? Говори околини непознате језике, понаша се као друга особа и зна неке невероватне појединости из туђег животаukradeni zivot
 
Рођена у Будимпешти 1918. године у кући имућних родитеља, Ириш Фарзади имала је безбрижно детињство. Била је одличан ђак, посебно добро су јој ишли језици и математика, али то није било једино у чему је бриљирала. Код куће је, делећи занимања своје породице за парапсихолошке појаве, још пре петнаестог рођендана наступала као медијум. Током сеанси које је водила њена мајка, Ириш је привлачила духове разних бића; нека од њих чак су тврдила да долазе с друге планете, нека би проговорила кроз њу на непознатим језицима. Дешавало се и да одбију да оду пошто се сеанса заврши, задржавајући се и по више дана, али би на крају ипак молили да буду „ослобођени”. Онда је у августу 1933. године биће које је говорило шпанским језиком настанило Иришино тело с јасном намером да ту и остане.
Госпођа Фарзади сматрала је да ће се на крају удаљити, као што је био случај и с осталим духовима. Наравно, била је узнемирена изненадним и – барем се надала – привременим губитком идентитета своје кћерке.


Говор биља – мандрагора
Људска душа у телу биљке

 

Варљивост и привлачност мандрагоре нагоне нас да се упитамо да ли је она магија или мит, отров или лек, надахнуће или варка. Прави одговор вероватно лежи негде у средини, а несмањено занимање како лаика тако и научника оправдава сву њену тајанственост и моћ
 
    Пролећна ноћ, млад месец. Поноћ је. Читаву годину врачара чека тај тренутак. Одлази до места где је неки разбојник обешен. Испод вешала налази биљку која личи на капицу дворске луде и за коју се пре може рећи да вири из земље, него да из ње расте. Хвата је и повлачи свом снагом. Биљка се опире, ужасно вришти, покушава да се укопа што дубље у земљу. Постоји веровање да је вриска тако снажна, продорна и непријатна да може да изазове смрт онога који је вуче. Зато се често не хвата рукама, већ се везује псу за реп. Пас се потом дозива, а кад извуче биљку с кореном одмах угине. Пошто врачара извади корен из земље, пажљиво га узима у наручје, мази га и пази. Наиме, ишчупани корен има облик човечуљка и личи на мушкарца или жену. Копрца се све док га врачара не однесе кући и смести у креветић. Тад му на лице утисне две бобице клеке (Juniperus communis) уместо очију и раскошно га обуче. Тако корен оживи и почну да му расту чекиње уместо косе. Сваке суботе га купа у вину. Човечуљак од мандрагоре расте, али никад не прелази узраст трогодишњег детета. Уз то је ђаволски зао и пакостан. Застрашује људе, чини свакојаке подлости и уз то се смеје дивљачки. Једина корист од њега је што зна где је закопано благо, тако да онај ко га има долази до баснословног блага. На крају ипак изазива неслогу у породици, сви се међусобно поубијају, а вештица и сама заврши на вешалима...


Даровита браћа
КОД НАСТАСИЈЕВИЋЕВИХ
Људи су их знали као породицу обдарених – од њих шесторо, четворо су уметници. Били су дружељубиви, али ипак усамљени

   Сваки од четворице браће Настасијевић имао је најмање по један уметнички дар. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир и Момчило били су књижевници. Имали су и три сестре: Наталија је рано преминула, Славка је била чувена професорка физике у Четвртој мушкој гимназији, а Даринка историчар.


Живот пише драме
СКОК ПОТИШТЕНЕ УЧИТЕЉИЦЕ
Поларни медвед, тежак готово седам стотина килограма, грубо је насрнуо на пливачицу, најпре шапама, а онда је снажне чељусти жестоко зарио у њено раме, потом у руке и бутине...             

   Ускршњи распуст 2009. године у Берлину. Петак по подне: у великом зоолошком врту гужва већа од уобичајене. Распуст је већ почео. Одједном, чуо се необичан звук, некакав пљусак. Многобројни посетиоци сместа су дотрчали до ивице базена белог поларног медведа и погледали доле. Имали су шта да виде: жену која је безбрижно пливала у базену за медведе.  Полако и наизглед весело, она се приближавала острвцету на коме се одмарао медвед ишчекујући храну, пошто је баш тада требало да се појави чувар с оброком. Разуме се, госпођа је била потпуно обучена. Са ципелама... Дакле, скочила је неочекивано...


Четири деценије Вудстока
МУЗИКА НА ФАРМИ
Кад су погледали програм фестивала, челници Вудстока схватили су да ће се у њихово место слити река људи. Много већа од оне коју су могли, тачније, коју су хтели да приме. И то река хипика!

   Монтереј поп фестивал одржан је средином јуна 1967. године у Калифорнији. Био је то кључни догађај такозваног Лета љубави у Сан Франциску. Уз присуство готово две стотине хиљада људи – без икакве новчане накнаде – учествовали су бројне познате музичке групе и солисти. Између осталих: „Бирдс”, „Ху”, „Мамас енд папас”, Сајмон и Гарфанкл, „Грејтфул дед”, „Стиви Милер бенд”, „Енималс”, Отис Рединг, Ал Купер, Рави Шанкар… Свирао је и мало познати леворуки гитариста Џими Хендрикс. Била је то препорука Пола Макартнија који га је нешто раније, у Лондону, чуо као свира и остао опчињен. Велики успех монтерејске музичке свечаности, запамћене по миру и општем духу заједништва, навео је Мајкла Ланга, Арта Корнфелда, Џоела Роземана и Џона Робертса да се упусте у приређивање највећег концерта под отвореним небом – Вудстока.


Београд кога више нема
Министри у тазбини
На данашњем заравњеном простору између Савског пристаништа и Бранковог моста некад је било густо насеље где је међу бројним зградама, које су подизали угледни Београђани, бујао живот. Успомену на то време сачувале су само ретке, избледеле фотографије   

    Кад су Аустријанци почетком 18. века освојили Београд, најпре су почели да тадашњу турску касабу претварају у модерну западњачку варош. Највише измена претрпео је Дорћол, где су тих година досељене 333 немачке породице из области Ворма и Мајнца. Истовремено, затечени Срби, Цинцари, Јевреји и Цигани протерани су на савску обалу Београда, где је убрзо никло ново насеље. Аустријанци су, очигледно, желели да заувек овде остану, али су њихови снови трајали свега двадесетак година. Ипак, захваљујући њима, али и Турцима који су на Дорћолу убрзо повратили „своје” куће, коначно су и Срби добили свој део Београда.  
    Средином 19. века српска варош протезала се уз савску обалу, од данашње Железничке станице до Сава капије подно Калемегдана. С обзиром на то да је Сава у заветрини, знатно погоднија него Дунав, овде је убрзо подигнуто и пристаниште за лађе. Некада је обала изгледала много другачије него данас, река је била плитка и муљевита, па су бродови пристајали уз такозване штекове или шлепове. Да би се град заштитио од честих поплава и да би лађе лакше пристајале, касније је крај реке изграђена утврда.
    Промет путника на Савском пристаништу одувек је био жив. Најомиљенија излетишта тадашњих Београђана били су Земун и Панчево, а до њих се најлакше стизало управо лађама. Бродови су били и мањи и спорији него данас, али то није сметало нашим прецима да уживају у вожњи и лепоти предела поред којих су пролазили.



За читање и уживање
Бајке далеких народа


НЕВИДЉИВИ СТВОР
(афричка)                                            

   Људи који живе по селима дуж обала реке Ковали често спомињу створење које зову Невидљивим.
    Прича се да се оно по цео дан крије у сенци великог дрвећа и чека ноћ. А кад се сасвим смркне, напушта скровиште и нечујно, као леопард, креће према селу.
    – Ловили су га наши најбољи ловци – причају људи. – Постављали су клопке и на стазама и на појилу, али све је било узалуд, јер је Невидљиви најнеприметније биће у џунгли. Сваке ноћи шуња се око наших кућа, али га нико никад није ни чуо ни видео.


Пут око (оног) света за 99 динара
Весело гробље

У румунском селу Сеп'нца необични надгробни споменици одавно изазивају радозналост све бројнијих посетилаца. С много разлога


Остаци прошлости: веровање прастановника Румуније да је смрт пут у нови вечни живот

    На самом северу Румуније, на граници с Украјином, налази се регион Марамуреш, а у њему село које је на мапу света стигло по свом – Веселом гробљу.   Надгробни споменици на њему најчешће су обојени јаркоплавом бојом, са сликама покојника које су урадили „домаћи уметници”, уз, понајчешће, смешне поетске натписе везане за лик и дело станара гробља. Ти пригодни песмуљци животе покојника описују на начин који је понекад гротескно смешан, некад смешан на наиван и простодушан начин, али често достојан и хумора једног Марка Твена или „Летећег циркуса Монтија Пајтона”. Временом је Весело гробље (на румунском „Cimiterul Vesel” – занимљиво је да су Румуни позајмили словенску реч за весеље, па је „весео” на румунском „vesel”) постало музеј на отвореном и, уз замак грофа Дракуле, једна од главних туристичких привлачности суседне нам земље.


Живот је бајка – Ана-Марија дел Виолин
РАЈСКА МУЗИКА ВЕНЕЦИЈАНСКИХ СИРОТИЦА
Многи су маштали да ти прекрасни гласови и тонови долазе из раја, да музику на такав начин могу да тумаче само девојке чија је лепота једнака чаролији коју су шириле око себе. Међутим, често је бивало управо супротно...  
Знак распознавања нађен код остављене бебе: поцепани цртеж руже ветрова.
     
            
   „Музика допире с галерија заштићених оградом од кованог гвожђа, а изводе је искључиво девојке. Најстарија има двадесет година. Нисам у стању да замислим ништа што би могло бити дражесније и дирљивије од ове музике. Оно што ме је највише потресло, биле су управо девојке уклетих судбина које су, упркос тој тужној чињеници, омогућиле тоновима да из њих потеку у сусрет анђелима... Анђела су, уосталом, и саме достојне. Од када сам их чуо, само сам о њима говорио...


Пут око света за 99 динара – Јамајка
Где планине додирују небо
Мада мала и неупадљива, Јамајка је у последњих пет векова врло често била средиште свега и свачега. Њену историју упоредо су писали и црнци и белци, а име су јој дали њени први становници. Била је стециште белосветских гусара Кариба, а на њеним планинама одбегли робови основали су своју прву државу. Позната је по растафари вери, реге музици и легендама о краљици од Сабе 

     Усред Карипског мора, између Кубе и Флориде, налази се једно од најпознатијих острва света – Јамајка. Ово омање острво безмало је цело прекривено прашумама. У средишњем делу уздижу се Плаве планине, високе око 2300 метара и готово увек у густој плавичасто-сивој магли. Обале су типично карипске: бели песак и тиркизно море, опојно тропско цвеће и бујна вегетација. Ваља напоменути да овде нема опасних животиња, инсеката или отровних змија. Речју, прави правцати рај на Земљи.
   Нажалост, током последњих 500 година за многе људе, а често и читаве народе, био је прави пакао. Чудновати сплетови околности исписали су веома бурну и изузетно занимљиву историју Јамајке.


ДОБА СРПСКОГ ВИТЕШТВА
Редовници змајевог одличја
Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи извели су јуриш на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије она се неочекивано, али по претходно припремљеном договору с Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор

    Средњовековном Србијом, као и највећим делом тадашње Европе, путовали су бројни витезови, а њихови животи и догодовштине били су узбудљиви и достојни прича. Један од најславнијих витезова био је Стефан Лазаревић за чије се подвиге и ратничку вештину чуло не само на нашем континенту него и много даље. Помало у његовој сенци, али такође познат по храбрости и још по нечему, био је његов савременик и вршњак Ђурађ Бранковић. Иако различити по карактеру, делили су исту судбину ратника, пустолова и владара.
    Безбрижно детињство Стефана Лазаревића нагло је прекинуто 1389. године кад је после погибије оца, кнеза Лазара, у Косовској бици наследио српски престо. Једна од четири његове сестре, Мара, била је удата за Вука Бранковића. Кад је он умро у турском заробљеништву 1397. године, породичним пословима убрзо је почео да управља један од тројице његових синова – Ђурађ. Тако су Лазаревићи и Бранковићи били две најутицајније породице у Србији, тада вазалу моћног Турског царства. На турском престолу седео је искусни султан Бајазит који је настављао освајања у Европи. Међутим, с Далеког истока Турској и Бајазиту приближавала се велика опасност.
    Монголски кан Тамерлан, попут његовог претходника Џингис-кана, створио је највеће царство свог доба, од Кине и Индије до Персије и старе Месопотамије. На његовом освајачком путу нашло се и Турско царство. До одсудне битке дошло је 1402. године код града Ангоре (данашње Анкаре) у Малој Азији која се сматра једном од највећих битака читавог средњег века. Кад су се две огромне војске постројиле једна наспрам друге, на левом крилу турских снага налазио се српски кнез Стефан Лазаревић. Међу више хиљада Срба, под његовом командом био је и одред тешких оклопника Ђурђа Бранковића. Иако млад, Стефан је већ био славан као витез.