Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Божићни обичаји
ХЛЕБ ДОВОЉАН


Шта се крије у чесници? Знак успеха у следећој години или порука да се дељењем хлеба срећа заправо преноси?



време зимских празника, као уосталом и приликом многих других верских обреда, на овај или онај начин, често се помиње хлеб. Он је значајан и моћан симбол живота, преображаја, снаге, али и несебичности, скромности, духовна храна чије дељење је чин вере. За хришћане, хлеб је симбол самог Исуса Христа. Обичај је да се за православни Божић припрема чесница, обредни хлеб. Могло би да се каже да је реч о скромном колачу. Налик је насушном хлебу. Меси се на први дан Божића, рано ујутро. Особеним га чини то што се у њега додаје освештана вода (којом се брашно полије као да се прекрсти) али и – новчић.  
   Разуме се, новчићи могу да буду разни и различите вредности. Златни, сребрни, али и најобичнији. Неке породице чувају посебан новчић баш за чесницу. Користе га из године у годину, увек један те исти. Јер, парица је ту више као знак и порука, а мање као вредност.  Треба имати у виду да се у неким крајевима у чесницу, уместо новчића, стављало и зрно пшенице или кукуруза, боб, па чак и иверак од ломљења бадњака.


С МЕРОМ
ЗА ТРПЕЗУ


До којих закључака су ове године дошли научници о једном од наших чула које ће у празничним данима многе људе ставити на муке и велики испит издржљивости

Једеш више, уживаш мање

Недавно су биолози с Универзитета у Бафалу, савезна америчка држава Њујорк, објавили студију у којој закључују да претерана гојазност може да утиче на измењени укус хране.
    Додуше, до тог сазнања дошли су правећи огледе с лабораторијским мишевима. Код ових малих глодара с вишком тежине научници су приметили да на језику постоји мањи број „пријемника” за слатку храну него код мишева нормалне грађе. Иако је групи биолога, која је радила на овом истраживању, јасно да се између мишева и људи не може повући знак једнакости, свеједно наговештавају да вероватно и дебео човек не осећа праву сласт слатког као неко ко не пати од гојазности.


Забавников ЗОО
КИКИ КАО

Пловећи реком Конго, једна жена наишла је на напуштено младунче мајмуна. Спаковала га је у торбу и непримећено ишетала с брода.



огати дошљаци беле пути плаћају добре паре за доживљај спуштања низ реку Конго, од Кисанганија до Киншасе. Домаћини налазе разне начине да зараде на туристима који не штеде када је у питању пустоловина и сви могући специјалитети егзотике, од сафарија највећом реком Африке после Нила, до фотографисања с домороцима и заслађивања димљеним месом мајмуна. Један пар из Србије имао је срећу да једним од ових бродова плови бесплатно.
    Дошавши из сеоца смештеног у близини Зајечара, Веља и Мица Виденовић путовали су светом како би коначно стигли до Конга, где је јачи члан овог дуа радио као шеф једног од одсека грађевинског предузећа. Колона баржи прилагођених туристичком угођају носила је стабла дрвећа, посаду, залихе хране и пића. Поред живине нагуране у кавезе, брод су насељавали и макаки мајмуни које су кувари претварали у послужења, од димљеног меса до сладоледа. Једна од несрећних женки која је завршила у нечијем тањиру оставила је за собом младунца. Усамљено и тужно младунче данима је одбијало храну и воду, а како посада није имала времена да се бави њиме, неко га је однео међу кавезе где су чуване кокошке како не би правио гужву. Тако се догодио сусрет који ће променити више од једног живота.


Гени и чуло укуса
ЊАМ, ЊАМ –

          


ешко је рећи да се Паоло Гаспарини осећао најпријатније на гозби која је, за њега и његове сараднике, у лето 2009. године, била приређена у казашком градићу Алги. Разлог за нелагоду потицао је од јела које му је послужено као врхунска почаст – кувана овчја глава. Као научник са великим искуством у теренским истраживањима, Гаспарини је био у стању да осети зебњу својих млађих колега, суочених са могућношћу да ускоро буду принуђени да жваћу овчје око или ухо. Победили су Гаспаринијево искуство и осећај за дипломатију – овај медицински генетичар с универзитета у Трсту, за сваког од својих сарадника одсекао је по парченце коже с образине, препуштајући уобичајено највредније делове главе домаћинима, сеоским старешинама.
    У Алги се Гаспарини обрео треће године своје експедиције. Назвао ју је „Марко Поло” – по свом сународнику и претходнику у путовању по крајевима смештеним уз Пут свиле. За разлику од Пола, који је био вођен страшћу за пустоловином, колико и дипломатским задатком, италијански научник се у ове крајеве упутио да био покушао да одговори на питање које га је мучило и током гозбе: шта је то што утиче на стварање нашег укуса према некој храни? Да ли су то гени или културолошке навике? Да би обезбедио доказе, било му је потребно да лоцира и изолује одређене гене који би могли да покажу урођену склоност ка одређеној врсти исхране.


Прочитај, проскитај / Јапан
Е, БАШ НЕЋУ

            

Мачке су својеглава створења и, мада чују глас господара, не желе увек да се одазову

ваком ко има мачку сигурно се догодило да узалудно дозива љубимца, а да се овај горди репоња прави луд. Ту њихову особину потврдила су истраживања јапанских научника.
   Проучавали су тридесетак кућних мачака и по говору њиховог тела, начину како држе уши, реп, покрећу главу, приметили су да животиња, заправо, препозна глас особе у чијој кући живи, што никако не значи да много мари и да ће послушати команду. Урадиће то само ако њој одговара.
    Разлог оваквог понашања научници налазе у еволутивном развоју мачке, током девет хиљада година. Како су се људи окретали пољопривреди, мачке су им се придружиле и постале драгоцени помагачи у уништавању досадних глодара који су кидисали на прикупљен род житарица.


Наша најразигранија репрезентација
СКРИВЕНИ

    
Нико нема појма како су се људи досетили да заиграју. Јасно је само да је замисао плеса остао готово неизмењен од прачовека до нас.
                        Две златне и четити сребрне медаље, и још шест других награда, освојиле су
                                                     у Пољској чланице плесне школе „Денс фектори”

орив да радост, одушевљење или ма које такво стање душе изразимо телом стар је колико и људско биће, много старији од вечног тражења објашњења и порива да се сваки гест и појава објасне. С овим се сложио и наш песник и дипломата Јован Дучић:
   „Већма познате карактер једног човека по томе како игра, него по томе како мисли и говори. Игром се опију духови већма него ли музиком, јер је покрет виши и од звука, а опојнији и од стихова.”
    Осећај за ритам некоме је у крви а неком није. У нади да ће тај осећај некако прорадити неки се, ипак, придружују плесним школама где се данас учи модерно издање „телесног изражавања осећања”. Свакако најпознатији и најраспрострањенији су плесови у пару, од класичних – који су се некада играли на дворовима – а данас у понекој плесној сали па до узбудљивих латиноамеричких игара који се и уче и живе у клубовима, па и на улици (ако сте те среће да залутате улицама Буенос Аиреса, на пример).


МАНГУПИ
ИЗ ТРАМВАЈ



Уз данашњи фудбал, где се обрће толики новац да просечан навијач то не може ни да појми, делује невероватно да су не тако давно најбољи играчи београдског фудбала играли из чистог задовољства. А играли су!

такмице нижеразредних београдских клубова увек су се играле недељом од 10 сати, а оне Прве и Друге савезне лиге СФРЈ и великих клубова увек у три сата по подне, па су радни човек и грађанин лепо могли да се искраду из куће на почетку великог недељног спремања. У крају се виде с исписницима, заједно испрате утакмицу локалног клуба, попију по које пиво, врате се кући на ручак, а касније, док се ручак лагано вари, прате легендарну радио-емисију „Време спорта и разоноде”, чији су репортери пратили дешавања на стадионима Прве савезне лиге. Они фанатичнији одлазили су и на утакмице, али ништа није могло да се пореди са преподневним обредом. Тако се врло лако дешавало да на локалним утакмицама има више људи него на некој прволигашкој.
   Сваки крај у Београду гајио је свој локални клуб, чији су играчи често више значили и били веће звезде од играча „Звезде” или „Партизана”. „БАСК”, „Жарково”, „Трудбеник”, „ФК Београд”, „Хајдук” са Лиона, „Синђелић”, „Обилић” и остали, изродили су играче попут Владимира Петровића Пижона, Кулета Аћимовића и многе друге.


Вршњаци овог века
ЏЕПАРАЦ ЗА


Шта деца рођена на почетку трећег миленијума мисле о својој будућности? Јасно им је да ће посао морати сами да смисле, па тако многи предвиђају да ће бити досад најпредузимљивија генерација!



а ли сте размишљали о томе у каквом су се свету обрели вршњаци овог века, овог миленијума? Могао би да се стекне утисак да су по много чему посебни, другачији од оних раније... Истовремено врло детињасти, али озбиљни. Можда и претерано.
    Не би вам, међутим, пало на памет да је, судећи према опсежним истраживањима, њима већ сада сасвим јасно да не живе у једноставном свету. Иако још увек деца, свесни су да им неће бити лако да нађу посао када за то куцне час. На пример, маркетиншка агенција ЈWТ (са представништвима у више од девет стотина градова широм света) располаже подацима да су данашњи четрнаестогодишњаци (а и млађи) врло забринути због економских прилика у којима живе њихови родитељи.


Живот је бајка – Хиденори Мотоока
ЈЕДАН ЧОВЕК


Млади јапански уметник има необичну жељу. Било коме другом она би се учинила неостварљивом, али, он већ двадесет година истрајно ради да је претвори у стварност.
 

                                           
редмети, не одмах препознатљиви, налик на војнике у строју, и тако у десетак, двадесет, тридесет редова – то је први утисак који остављају цртежи Хиденорија Мотооке. Организовани по врло строгим и чврстим правилима, о чему сведоче и видљиве помоћне линије, попут оних које ђацима олакшавају писање првих слова, његови радови су, упркос томе, врло динамични, изненађујући, узбудљиви…


Купиш јефтино, продаш баснословно
ШТА ТО СИЈА

Многима је сан да за мале паре купе неко уметничко дело за које ће се касније испоставити да има вртоглаву вредност. Ово је прича о таквим срећковићима




За читање и уживање
Роалд Дал



е ноћи мраз је био врло јак. Прекрио је живице и забелео траву по пољима тако да је изгледало готово као да је падао снег. Али ноћ је била јасна, лепа и сјајна од звезда, а Месец готово пун.
Колиба је била усамљена у углу великог поља. Од улазних врата преко поља водила је стаза до рупе у плоту и преко следећег поља, до капије која се отварала на путељак што је водио до око три миље удаљеног села. На видику није било других кућа а околина је била отворена и равна и многа поља била су узорана због рата.
    Колиба је била обасјана месечином која је сијала кроз отворен прозор у собу у којој је спавала жена. Спавала је на леђима, лицем према таваници, с дугом косом раширеном по узглављу и, мада је спавала, њено лице није изгледало као лице некога ко се одмара. Некада је била лепа, али сада су на њеном челу биле танке боре, и кожа јој је била некако круто затегнута преко јагодица. Али уста су јој још увек била нежна и, док је спавала, усне јој нису биле затворене.


Пиће богова
ЖИВОТ, СМРТ


Настала је још пре 4000 година на огњиштима древних Олмека. Била је намењена боговима и краљевима и готово никада није прављена у чврстом облику.

околада је уобичајена посластица нашег времена. Ту нема никакве тајне, неке су добре неке мало лошије, и све су увек упаковане у разнобојне примамљиве омоте. Отворимо, поједемо и некако нам је лепо. Чоколада данашњице је свеприсутна. Обично је поклањамо некоме кога волимо и до кога нам је стало. Чак и када смо тужни и желимо сами себе да ободримо једемо чоколаду. Међутим, иза ове лепршаве бајковите творевине стоји једна сасвим другачија прича и једна дуга и често не тако безбрижна историја стара четрдесет векова.