3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Хиденори Мотоока
ЈЕДАН ЧОВЕК
Млади јапански уметник има необичну жељу. Било коме другом она би се учинила неостварљивом, али, он већ двадесет година истрајно ради да је претвори у стварност.
редмети, не одмах препознатљиви, налик на војнике у строју, и тако у десетак, двадесет, тридесет редова – то је први утисак који остављају цртежи Хиденорија Мотооке. Организовани по врло строгим и чврстим правилима, о чему сведоче и видљиве помоћне линије, попут оних које ђацима олакшавају писање првих слова, његови радови су, упркос томе, врло динамични, изненађујући, узбудљиви… Хиденори има аутизам. Као и многи други са овим поремећајем у општењу и друштвеној међузависности који се јавља у раном детињству и траје до краја живота, и он има проблема са учењем. Ипак, зна да чита. Научили су га возови. Како возови, запитаћете се? Па, они, натписима, објављују одакле су кренули, куда путују, где ће стати – да би неки путници изашли а други ушли… Понекад на њима може да се прочита и ко их је направио, за које предузеће раде… Наш јунак воли возове и мора да зна шта они о себи говоре. То је био разлог да научи да чита.
Поред тога, он зна и да црта – возове. Да, возови су они „војници у строју”, који у ставу „мирно” стоје пред посматрачима његових радова. Хиљаде је већ нацртао. И не намерава да престане.
иденори Мотоока родио се 1978. године у Јапану, на острву Хоншу, у префектури Хјого. С родитељима живи у главном граду те области, милионском Кобеу. Ради у кухињи једног хотела. Посао му је да пере посуђе. Обавља га беспрекорно. Када има слободног времена, проводи га за столом – цртајући. Или на некој од железничких станица. Од кад зна за себе, од своје треће или четврте године, та места, на којима се састају возови, за њега су најлепша. Наравно, да би се у потпуности уживало у моћним и прелепим машинама, њима мора и да се путује. Xиденори је, да би путовао возовима, успео да савлада све потешкоће које у општењу с непознатим људима има. Он данас, када пожели, на пут возом може да пође сам. Време проведено на железничким станицама Хиденори користи да упозна нове возове, сретне с онима које већ познаје, прочита све њихове поруке, уочи и најмање промене на њима… Почео је да их црта са шеснаест година. Његов отац с осмехом говори о страсти свога сина: „Не знам како успева да сазна када неки нови модел воза почиње да саобраћа, али чим се то догоди – хита на станицу да га види”. Кад год је у близини возова, Хиденори је наоружан фото-апаратом. Као припрему за цртеже користи фотографије, а од помоћи су му и магазини о возовима, проспекти, флајери, редови вожњи и све друге сличне стварчице на којима могу да се нађу слике возова. Захваљујући таквој документацији, коју чува и пажљиво проучава, сигурно успева штошта да дозна, али нема сумње да су му велики део онога што зна о возовима дошапнули они сами.
„Возови 3”, 36,5 × 26 cm, 1995.
иденори има једну велику жељу – да нацрта све возове. Када то уради, поређаће своје цртеже, и једним погледом их све обухватити. Моћи ће да види, истовремено, све возове. Већ сада, пажљиво, по неком само њему знаном реду, пакује и чува своје радове. Ма колико неуком оку осталих неки од исцртаних возова изгледали исто, Хиденори их све разликује, и потребно му је само неколико тренутака да у мноштву цртежа, а на сваком су десетине или чак стотине локомотива, нађе ону праву, коју је пожелео да види или покаже неком радозналцу.Од првог јавног представљања његових радова, 2005. године на Фестивалу „Личност и срце” у његовом завичају, радозналаца је све више и више.
***
Данас, Хиденори Мотоока не поседује све своје цртеже. Неки су део збирке Музеја без граница Но-Ма, основаног 2004. године у градићу Омихачиман, у префектури Шига. Захваљујући тој установи која ради на проучавању, промовисању и чувању маргиналне уметности Јапана, његови возови били су излагани широм Земље излазећег сунца – у Токију, Саитами, Нигати…
„Возови 1”, 84 × 30 cm, 1995.
Недавно их је видела и публика у Паризу.
Арт-брут музеј у Лозани је, крајем 2008. и почетком 2009. године, приказао изложбу Арт-брут Јапана. Радови дванаест јапанских маргиналних стваралаца постали су, након те изложбе, власништво необичног швајцарског музеја. Међу њима и четири цртежа Хиденорија Мотооке. Да би остварио своју жељу, да једним погледом види све возове, неке ће морати да нацрта поново. То ће му бити лакше него да из неколико збирки широм света позајми сопствене радове. И причиниће му више радости.
---------------------------------------
МАРГИНАЛНА УМЕТНОСТ
Надахнут радом немачког психијатра и историчара уметности Ханса Принцхорна и његовом књигом „Уметност ментално оболелих”, објављеном 1922. године, француски уметник Жан Дибифе сковао је појам арт-брут да њиме означи уметност самоуких стваралаца који раде ван стандарда и граница преовлађујућег културног окружења и установа културе заједница у којима живе – уметника неискварених уметничком културом. Арт-брут је уметност психички оболелих, али и затвореника, ексцентрика, усамљеника, неприлагођених… са маргина друштва. Дибифеова кованица већ је постала део многих језика, па и нашег, мада се често преводи и нешто широм одредницом – маргинална уметност. Или, ређе, буквално – сирова уметност и, под утицајем енглеског језика, аутсајдерска уметност.
Арт-брут музеј у Лозани, један од најзначајнијих музеја маргиналне уметности у свету, настао је 1976. године. Тада је, на предлог управника Кантоналног музеја Лозане Ренеа Бержеа, нађен простор да се изложи део збирке коју је Жан Дибифе деценијама прикупљао и поклонио том граду. Сталну поставку и тематске изложбе у Арт-брут музеју годишње види око 40 хиљада посетилаца.
----------------------------------------
Репродукције радова
Хиденорија Мотооке уступио је
Арт-брут музеј, Лозана
(фотографије: Арно Кон,
Оливије Лафли и Шарлот Обишер)
Хиденорија Мотооке уступио је
Арт-брут музеј, Лозана
(фотографије: Арно Кон,
Оливије Лафли и Шарлот Обишер)
Аутор:
Владимир Ранковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
