3320 25. 9. 2015.
Божићни обичаји
ХЛЕБ ДОВОЉАН
Шта се крије у чесници? Знак успеха у следећој години или порука да се дељењем хлеба срећа заправо преноси?
време зимских празника, као уосталом и приликом многих других верских обреда, на овај или онај начин, често се помиње хлеб. Он је значајан и моћан симбол живота, преображаја, снаге, али и несебичности, скромности, духовна храна чије дељење је чин вере. За хришћане, хлеб је симбол самог Исуса Христа. Обичај је да се за православни Божић припрема чесница, обредни хлеб. Могло би да се каже да је реч о скромном колачу. Налик је насушном хлебу. Меси се на први дан Божића, рано ујутро. Особеним га чини то што се у њега додаје освештана вода (којом се брашно полије као да се прекрсти) али и – новчић. Разуме се, новчићи могу да буду разни и различите вредности. Златни, сребрни, али и најобичнији. Неке породице чувају посебан новчић баш за чесницу. Користе га из године у годину, увек један те исти. Јер, парица је ту више као знак и порука, а мање као вредност. Треба имати у виду да се у неким крајевима у чесницу, уместо новчића, стављало и зрно пшенице или кукуруза, боб, па чак и иверак од ломљења бадњака.
Важно је, дакле, оставити неки знак који ће бити откривен када се испечена чесница подели. И тај знак ће бити знак среће која се преноси, нада да ће живот бити бољи. Зато су рукама брашњавим од мешења чеснице домаћини у ранија времена додиривали воћке, амбаре, кошнице, штале... Тесто од обредног хлеба требало је да донесе добар род током следеће године. Хлеба који ће бити довољан за све.
есница се прави од брашна, квасца, воде, мало соли и – зависно од количине брашна – неколико кашика уља. Пече се у пећници када тесто нарасте, а на горњем делу може да се утисне одређени симбол.Међутим, још пре него што се приступи мешењу чеснице, ваљало би имати на уму да на дан празника којим хришћани обележавају дан Христовог рођења не би требало да буде размирица међу укућанима. У ствари, то је изузетна прилика да се сви помире и упуте једни другима речи и мисли љубави. И да буду радосни. Нико не би требало ни да се љути, а камоли да удари другога.
Када сви седну за трпезу, која за оне који су постили представља први мрсни оброк после поста, домаћин куће подиже чесницу. Заједно с укућанима окреће је три пута, слева надесно.Када чесница буде преломљена преко средине, свима се одломи комад. Најважније је да део чеснице добије положајник, а један се чува и за путника намерника, односно одсутног члана породице. Као што је многима познато, положајник је особа која прва улази у нечији дом на Божић. По обичају, то је рано ујутро, пре него што већина устане. Положајник доноси срећу у кућу онога код кога долази. Зато је најбоље да то буде – дете. Јер, дечје срце је чисто, безазлено и испуњено љубављу.
Ломљењем чеснице почиње божићни ручак. Особа која у свом комаду хлеба буде нашла новчић сматраће се посебно срећном. Верује се да ће бити под благословом, те се управо њој поверава почетак важних послова током целе године. Особа која је нашла новчић или неки други симбол у чесници биће посебно срећна, бар до следећег Божића. Бележећи народне обичаје, Вук Караџић је у Херцеговини нашао веома духовиту причу о томе како се приликом окретања чеснице шалило на рачун богатства. Два човека окретала су чесницу између себе. Један од њих је упитао: „Милам ли се?” (да ли се помаља иза чеснице). Други му је одговорио: „Милаш мало!” Први је узвратио: „Сад мало, а догодине нимало!” Дакле, чесница ће од богатог рода пшенице бити толико велика, довољно велика да се домаћин иза ње – сакрије! 
неким крајевима пола чеснице чува се за Мали Божић, односно Нову годину по јулијанском календару или празник Светога Саве. У Војводини чесница и није тако скроман колач. Стављају и орахе и шећер, и прави се од кора, као пита. Зато се и не ломи, већ сече. Тајно стављање знака среће се подразумева.У сваком случају, дељење хлеба (па и колача) подсећа на милосрђе, самилост и скромност. Јасно је да смо стално у искушењу да на те важне ствари заборавимо. Тим поводом можемо заједно да се сетимо мудре и врло духовите опаске аргентинског писца Хорхеа Луиса Борхеса (1899–1986) у чијим венама је, узгред буди речено, текла крв различитих вера. Он је као зрео човек, навршивши седамдесет три године, написао следеће:
„Сиромаштво је ужасно, али је богатство још ужасније. Када би требало да бирам између ове две крајности, волео бих да будем – као што сам увек и био – више сиромашан него богат. Јер, живот богатих је грозан и верујем, као Бернард Шо, да ће богати једног дана дићи револуцију зато што више пате!”
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
