3320 25. 9. 2015.
Пиће богова
ЖИВОТ, СМРТ
Настала је још пре 4000 година на огњиштима древних Олмека. Била је намењена боговима и краљевима и готово никада није прављена у чврстом облику. 
околада је уобичајена посластица нашег времена. Ту нема никакве тајне, неке су добре неке мало лошије, и све су увек упаковане у разнобојне примамљиве омоте. Отворимо, поједемо и некако нам је лепо. Чоколада данашњице је свеприсутна. Обично је поклањамо некоме кога волимо и до кога нам је стало. Чак и када смо тужни и желимо сами себе да ободримо једемо чоколаду. Међутим, иза ове лепршаве бајковите творевине стоји једна сасвим другачија прича и једна дуга и често не тако безбрижна историја стара четрдесет векова.Први су били Олмеци
Олмеци су народ о коме се веома мало зна, настањивали су пределе Средње Америке, углавном подручја данашње Гватемале, Белизеа и Мексика. Имали су писмо које до сада није одгонетнуто. Не зна се ни како су изгледали нити како су сами себе звали, јер реч Олмек потиче од Маја који су касније населили иста подручја. Најпознатији су као народ кој је правио огромне камене главе, од којих су неке тешке и преко тоне, а од пре неколико година зна се и да су први народ који је уживао у благодетима и укусу чоколаде.
Пре неколико година археолози су наишли на гробнице Олмека старе 4000 година у којима је било доста разбијених керамичких посуда. На унутрашњим деловима посуда уочили су трагове неког тамног органског садржаја, нечега чиме су пре 4000 година посуде биле напуњене и стављене у гробницу заједно са покојником. Археолози су посуде послали на хемијске и спектралне анализе и на крају добили неочекивани одговор – у посудама се налазила чоколада! Било је очигледно да је олмечки великодостојник чија је гробница откривена био велики љубитељ чоколаде, јер је био сахрањен са већим бројем посуда пуних чоколадног напитка. Ово откриће било је почетак распетљавања дуге и недовољно познате историје чоколаде. Убрзо након тога почели су да пристижу и многи други подаци: на пример закључено је да су већ Олмеци имали плантаже какаовца и да су од њега правили не само чоколадни напитак већ и чоколадно пиво.
Дрво какаовца подупире космос. Покрај њега су макао птица, симбол ужарене земље, и Маклантекухтили, господар земље мртвих (Codex Fejervary-Mazer, 13–14. век)
Остаци какаоа нађени су у великом броју различитих посуда, што указује на то да је употреба чоколадног напитка или неког другог производа од какаоа међу Олмецима била широко распрострањена. Посуде у облику флаша коришћене су за сипање чоколадног напитка, док су оне са широким отвором служиле за чување зрна и плодова какаовца. Лепо украшене посуде коришћене су за послуживање и показивање, а неколико пронађених уметнички украшених чаша, пехара, по свој прилици припадало је љубитељу чоколадног напитка из виших друштвених слојева.
О Олмецима се и даље не зна много, али ипак са сигурнишћу можемо да кажемо да су били велики љубитељи чоколаде и да су вероватно обичај испијања напитка пренели даље Мајама, Толтецима и Астецима. Они су такође први употребили назив какао, то јест, какауа, што је означавало какао-зрна. Можемо слободно да кажемо да је до доласка Шпанаца (почетком 16. века) чоколада већ увелико била најцењенији напитак Средње Америке. Била је резервисана само за богове и краљеве, а обично становништво само у ретким приликама могло је да ужива у свим благодетима тајанственог напитка.
Она се пије
Маје и Астеци били су прави мајстори у производњи огромног броја веома различитих чоколадних напитака. У зависности од различитих додатака, сваки од њих је имао свој препознатљив укус, густину, боју и назив. У „пиће богова”, како су називали чоколаду, често су додавали кукуруз којим су постизали густину напитка, као и крупна семена тропског дрвета цеибе (Ceiba pentandra), Универзални додатак била је и љута папричица у праху (чилкакауатл). Такође су справљани и напици од зелених зрна какаоа, као и чоколада с медом, са ванилом, црвена са додатком разних цветова у праху, црна, бела, са додатком белих магнолијиних цветова у праху. Сваки од ових напитака имао је посебно име: тлакуецали, хуицтеколи, хуеинакаитли, малкпалксокитл, тлилксокитл, мекаксокитл.
Једно од тих пића справљано је тако што би се печена зрна какавцо ситнила и гњечила заједно са крупним семенкама сапоте (Pouteria sapota) и кукурузом. Тако справљена смеша помешана с водом звала се ЧОКОЛ и била је основа у коју су се додавали други зачини или мед. Постоји и запис о чоколади „цветне” боје која се правила са додатком huitztekoli-цветова, остало нам је непознато које боје и укуса је био овај високоцењени напитак. Други данас такође непознат напитак – шоћикакауатл или цветна чоколада – имао је префињен и богат укус и пили су га само чланови краљевске породице. Астеци су углавном пили хладну чоколаду а Маје топлу.
Како су је Маје правиле
Чоколада Средње Америке била је у великој мери другачија од оне коју данас обожавамо, купујемо и једемо. Готово увек је била у течном стању и само су војници добијали следовања тврде чоколаде у облику чоколадних табли или колача да би лакше поднели дуга пешачења и глад. Била је најчешће љута или горка и на површини је имала веома велику, чврсту и тамну чоколадну. Изглед и дебљина овог пенастог слоја указивали су на добар квалитет напитка. Маје, касније и Астеци, вековима су правили чоколаду на исти начин: препржена зрна какаовца гњечили су и млели све док не би добили тамну и масну какао-пасту (то је заправо права, у потпуности природна чоколада). Ову пасту мешали су с водом приликом чега би на површину испливао дебели слој какао-бутера. Након тога течност би претакали са веће висине, обично стојећи, из једне посуде у другу све док се од какао-бутера не би направила тамна, густа и богата пена – знак да је поступак завршен.
Мајански племић поред посуде са чоколадом чија богата пена указује на добар квалитет пића (Посуда за чоколадни напитак, Гватемала, Петен, 9. век)
Ово је била основа чоколадног напитка, све остало што су додавали у ту текућину, а додавали су све и свашта, стављали би касније, и то тако што би скинули пену, додали разне зачине, цветове у праху, кукуруз или делове тропских биљака, добро промешали и на крају уредно вратили какао-пену на врх. Овако справљен напитак имали су привилегију да пију само највиши чланови друштва и краљевске породице.Тек доласком Шпанаца чоколада се из краљевских висина спустила међу обичан свет. Највише зато што је Ернан Кортес (1485–1547), освајач Мексика, са својим конкистадорима готово уништио астечку културу и обичаје. Хиљадама година утемељиване вредности нестајале су преко ноћи и ништа више није било исто. Астечки богови су тонули у заборав а њихово омиљено пиће више није припадало само њима.
Шпанци у почетку уопште нису били одушевљени чоколадом, јер су много више пажње поклањали алкохолним пићима. Одбијала их је тамна боја чоколаде, као и то што је она углавном увек била горка или љута. Сматрали су да је то пиће више за свиње него за људе и изругивали су се астечким обичајима да напитак посматрају са божанском понизношћу. А онда су у једном тренутку били принуђени да га пробају, окусе. Након тога све остало је било лако, моћ чоколаде обузела је прекаљене шпанске пустолове а касније и цео свет. Један анонимни војник у гарди Ернана Кортеса извештава нас:
„То пиће је најздравија ствар, и најбоље од свега што можете да попијети на свету, зато што они који га попију, без обзира колико дуго буду ходали, могу цео дан да препешаче без хране.”
Владар чокохоличар
Маје су биле велики љубитељи чоколадног напитка. О томе знамо захваљујући кодексима (књигама) сачуваним до данашњих дана. Маје су имале веома добро развијен систем рачунања и писања, претпоставља се да су за собом оставили огроман број докумената и свитака, од којих је највећи део уништило време, а преостало Шпанци. До данашњих дана сачувале су се само четири књиге (кодекси). О утицају и значењу чоколаде и какаоа код Маја можемо највише да научимо захваљујући овим кодексима, као и многобројним цртежима нађеним на керамичком посуђу. Из тих извора сазнали смо да је приликом различитих светковина и прослава чоколадни напитак био обавезан. Све свадбене свечаности, било да су краљевске или божанске, по правилу су биле зачињене чоколадом. Један од најлепших цртежа о светковини уз присуство чоколаде описује истинити догађај који се десио у народу Микстека пре скоро хиљаду година, тачније 1051. године, када је одржана свадбена свечаност легендарног Краља осам јеленова и Принцезе тринаест змија. Како слика приказује, принцеза свом будућем мужу нуди чоколадни напитак с богатом тамном пеном којим објављује да са богови слажу са њеним избором. Попут људи, и богови су имали обавезу испијања чоколадног напитка приликом својих свадбених свечаности.
Чоколадни напитак обично се пио из лепо изрезбарених и исликаних посуда направљених од плодова (тикви) калабаш дрвета, док би једино владари пили из златних пехара. Остало је забележено да је последњи астечки владар Монтезума II (1466–1520) био прави чокохоличар који је приликом појединих светковина лако могао да попије и до 30 пехара краљевске чоколаде.
Кад новац расте на дрвету
Семенке какаовца биле су тако драгоцене да су се код Маја, а у још већој мери код Астека, користиле и као новац. Између осталог, богатство се мерило и количином зрна какаоа која неко поседује. Постојала је и посебна рачуница приликом бројања и паковања какао-зрна, тако да се њихов број могао прецизно утврдити. Захваљујући томе остало је зебележено да је Монтезума у својим оставама имао уредно спакованих 960 милиона зрна какаоа. Од тога се свакога дана спремало 2000 буради првокласне чоколаде која се се као напитак делила војницима његове гарде.
| ИME Од низа различитих речи које су Астеци и Маје користили за различите чоколадне напитке Шпанци су прихватили реч коју су најлакше изговарали а која при том у себи није садржала реч „кака”, што им се као израз није свидело. Мада су највише додира имали са астечким напитком који се звао kakauatl, преузели су мајанску реч čoko haa, којој су уместо хаа (глас који Европљани тешко изговарају) додали астечки израз за воду аtl, и из те мајанско-астечке кованице настала је реч чоколатл а касније и ЧОКОЛАДА. |
Чувари драгоцене течности
Какаовац је света биљка, оно је једно од 12 дрвета која, по веровању Астека, подупиру космос. Представља симбол југа и света мртвих. Његова боја је црвена и налик је на крв. Астеци су у великој мери крв поредили са чоколадним напитком. Свештеници, филозофи и песници какао су метафорично назива јолотл – срце или езтли – крв. Плод какаоа је приликом жртвовања био симболички повезан са људским срцем, не само зато што су оба предмета сличног облика, већ и због чињенице да оба представљају „чуваре” драгоцене течности.
Постколумбовски приказ приношења људске жртве код Астека (Codex Tudela, 16. век)
Једном годишње Астеци су у главном граду Теноктитлану боговима приносили људску жртву. Обично најхрабријег заробљеног ратника. Жртва би 40 последњих дана живота бивала уважавана као божанство и тада је ратник веома често пио чоколадни напитак ицпакалат који се прави од воде којом је спрана крв са опсидијанског ножа којим је убијена претходна жртва. Овако справљен напитак имао је халуциногено и умирујуће дејство на жртву а и њена крв је постајала тамнија захваљујући великој количини попијене чоколаде, што је давало жељени изглед приликом стављања срца на жртвеник и истицања крви.Освајање Европе
Колумбо никада није пробао чоколаду. Он је 1502. године имао прилику да види какао-зрна када је његов брод зауставио један велики мајански трговачки кану дужине око 40 метара. Између осталог, у кануу су се налазили и џакови са какао-зрнима. За овај блиски сусрет Колумба и какао-зрна знамо захваљујући белешкама Фердинанда Колумба, сина чувеног морепловца, који овако описује тај сусрет:
„...носили су коренове и семена каква једемо у Хиспаноли, као и кукурузно вино... и много неких бадема које су изгледа сматрали за веома драгоцене јер, кад су донели робу на палубу, уочио сам да су ужурбано скупљали свако зрнце које је испало из товара.”
Чоколада је лепа и као цвет
Ти „бадеми” заправо су какао-зрна која су Индијанци јако ценили.
У почетку се Шпанцима пиће уопште није свидело, било је тамно, горко и са густом пеном коју није било лако савладати. Међутим, однос према чоколадном пићу убрзо се мења и све више досељеника из Европе бива одушевљено не толико укусом колико веома окрепљујућим својствима чоколаде. Крајем 1538. године Шпанци организују банкет на Великом тргу у Мексико Ситију (који је подигнут на рушевинама астечког Теноктитлана). На банкету се служила и чоколада у златним пехарима.
Године 1590. забележена је и прва појава чокохоличара. Те године језуита Хосе да Акоста у свом делу „Природна и морална историја” с неодобравањем наводи: „Главна добит какаовца је пиће чоколада које се исувише прецењује... и Шпанци, а још више њихове жене, зависни су од црне чоколаде”.
У Галерији природњачког музеја
на Калемегдану у току је излозба
„Црно и бело, прича о чоколади”
на којој је описан историјат
и развој ове незаменљиве посластице
од древних Олмека до 21. века.
на Калемегдану у току је излозба
„Црно и бело, прича о чоколади”
на којој је описан историјат
и развој ове незаменљиве посластице
од древних Олмека до 21. века.
Аутор:
Деса Ђорђевић Милутиновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
