3320 25. 9. 2015.
МАНГУПИ
ИЗ ТРАМВАЈ
Уз данашњи фудбал, где се обрће толики новац да просечан навијач то не може ни да појми, делује невероватно да су не тако давно најбољи играчи београдског фудбала играли из чистог задовољства. А играли су!
такмице нижеразредних београдских клубова увек су се играле недељом од 10 сати, а оне Прве и Друге савезне лиге СФРЈ и великих клубова увек у три сата по подне, па су радни човек и грађанин лепо могли да се искраду из куће на почетку великог недељног спремања. У крају се виде с исписницима, заједно испрате утакмицу локалног клуба, попију по које пиво, врате се кући на ручак, а касније, док се ручак лагано вари, прате легендарну радио-емисију „Време спорта и разоноде”, чији су репортери пратили дешавања на стадионима Прве савезне лиге. Они фанатичнији одлазили су и на утакмице, али ништа није могло да се пореди са преподневним обредом. Тако се врло лако дешавало да на локалним утакмицама има више људи него на некој прволигашкој.Сваки крај у Београду гајио је свој локални клуб, чији су играчи често више значили и били веће звезде од играча „Звезде” или „Партизана”. „БАСК”, „Жарково”, „Трудбеник”, „ФК Београд”, „Хајдук” са Лиона, „Синђелић”, „Обилић” и остали, изродили су играче попут Владимира Петровића Пижона, Кулета Аћимовића и многе друге.
Хероји с ливаде
Како то обичава да се каже, играчи су остављали срце на терену, и не само срце. Нашао се ту и понеки део тела, рука, нога, аркада, пошто се није играло ни мало нежно, али се фер плеј строго поштовао. У односу на то, данашњи фудбал више подсећа на прљави балет. Било је попуцалих аркада, изломљених прстију, али се игра најнормалније настављала са завијеном главом, на то нико није обраћао превише пажње.
О жестоким дуелима говори анегдота са утакмице коју је „ОФК Звездара” играла против „Радничког” из Рудоваца. Главни јунак био је бек „Звездаре”, Миша Кнежевић звани Картон, и то не без разлога, пошто је ретко коју утакмицу завршавао без картона. Ониског, бркатог и мршавог, али врло пргавог, десно крило „Радничког” Симеуновић више пута га је учинио смешним на терену. То и добацивања из публике Картона су „мало” избацили из такта, па је неку високу лопту уштоповао у висини Симеуновићевих груди, и крампонима му поцепао дрес „од грла до учкура”. Деснокрилни нападач само је стигао да га погледа и да се онесвести од страха. Изнет је са терена, а утакмица се наставила. У „Бежанији” је играо страшан шутер Милан Кајалић Кајгана, који је успео да лоптом сломи стативу у Бечмену, а у Јагњилу је слаломом кроз околне воћњаке морао да се спасава од навијача сеоског клуба чијег је голмана нехотице повредио напуцавањем.
Играло се и из штоса, био је важан потез, неки дриблинг, дешавало се да играч узме лопту на својој половини, уз серију дриблинга дође до противничког шеснаестерца, а онда, без икаквог шута, истим путем врати до свог гола. Тренер чупа косу, публика у делиријуму, а крај добија новог хероја.
Кад смо већ код крајева града, у разним београдским лигама био је јако изражен ривалитет комшијских клубова. Сваки клуб имао је свог архинепријатеља неколико бандера даље, па се памте дуели „Полета” и „Дорћола”, „Хајдука” са Лиона и „ФК Београда” са Карабурме, „Жаркова” са својим давно одметнутим деловима из Железника и са Чукарице (до 1911. то су били делови села Жаркова), „Синђелића” и Обилића, чији су играчи у опреми прелазили улицу и улазили на комшијски стадион. Ништа се друго није рачунало осим победе над комшијама. У сезони 1965/1966. „Жарково” је било виђено за испадање из Српске лиге, са само десет бодова током целог првенства. Комшијама из Железника требала је победа или, макар, нерешен резултат, како би коначно ушли у Другу лигу, и рачунали су на сигурне бодове у Жаркову.
Међутим, нису рачунали на комшијски инат, и „Жарково” је у последњем колу победило голом у 78. минуту, иако је већи део утакмице играло с играчем мање. „Железник” није ушао у Другу лигу, „Жарково” је испало и из Српске, а помињало се ту и здравље неких комшијских крава.
Плата код два голуба
Сами клубови никада нису имали неке паре, крпили су се како је ко знао и умео. Травнати терени су за многе били мисаона именица, играло се и на шљаци, понегде и на оној црној, железничкој, а шљака је умела да оставља трајне успомене на коленима и ногама играча после неког јачег уклизавања. Нису били ретки клубови без било каквог терена, па су били принуђени да изигравају подстанаре на пријатељским или мање пријатељским стадионима. Тако је, рецимо, парним данима тренирао „ГСП Полет”, непарним данима „ФК Дорћол”. Клупски економи били су чаробњаци, довољно је било да се сви играчи појаве у пуној опреми, да не фали понека штуцна, и то је била нека врста правог чуда. Опрема се неретко прала по кућама, како је ко шта задужио.
Чак и они клубови који су имали некакве терене, нису увек имали свлачионице, а они који су имали и тај луксуз, нису имали тушеве. Ако су их имали, туширање топлом водом практиковало се искључиво пред важне утакмице. Неретко су се играчи умивали на чесми поред терена. Новац се некако намицао и клупским томболама, са прасићима као главним премијама, а приход је ишао у благајну клуба. Ко је имао неки бифе или ћумез при стадиону имао је и додатни приход, али постојали су клубови без икаквих просторија. Најдрастичнији пример свакако је непрежаљени „ФК Пекар”, којима је полурасходовани камион за доставу хлеба, у чији бункер је возач монтирао неке даске као клупе, често представљао и свлачионицу. Играчи, управа и навијачи „ФК Дорћол” су на стадион довукли неки стари вагон који је донедавно представљао клупске просторије, ресторан, свлачионице и све остало. Дешавало се да управа каже играчима да прикоче мало, ако им усред сезоне добро крене, јер новца за играње у вишем рангу једноставно нема. Неке пристојније хонораре, плате и премије играчи нису могли ни да сањају, а то никоме није ни био главни мотив за преподневне утакмице. Ако је клуб био у саставу неког јаког предузећа, а таквих је било доста: „Југопетрол”, „Трудбеник”, „ИМР”, „ГСП Полет”, играчи су добијали посао. У „Полету” је у једном тренутку играло девет радника „ГСП” (Градског саобраћајног предузећа) уз двојицу студената стипендиста! Упамћен је прелазак из клуба у клуб за два голуба, пошто је дотична звезда био страствени голубар.
Било је и невероватно даровитих које су јурили и „Партизан” и „Звезда”, а који су могли да играју и у било ком европском клубу, али се њима једноставно није ишло из краја и њиховог клуба. Пред утакмицу, људи из управе клуба би растрчали се по локалним кафанама, прво молили, кумили, обећавали, а на крају и извлачили за уши на терен довлачили главног голгетера који је последња два дана банчио. Тако мамурни, једним потезом би решавали утакмицу и враћали се да прославе победу.
Потера за судијом
Такве уметнике са ставом „баш ме брига за све” и „ако лопта некако и прође, играч неће сигурно” публика је обожавала, па су утакмице биле добро посећене. На ретко којој је било мање од 3000 људи, дешавало се да се накрца и свих 10.000, па се попуне и све околне крошње дрвећа, а на БАСК-у су знали да стоје и на прузи иза стадиона, без обзира на опасност од брзог воза. Са трибина су урлали, прозивали противничке играче, које су често врло добро познавали, па се цео стадион „лиге без бриге” тресао од смеха. Неки комшијски дербији проглашавани су за утакмице високог ризика, па се повећавао број припадника народне милиције, поред оних уобичајених дежурних милиционера који су такође навијали и грицкали семенке. Понегде је виђана и „марица” паркирана поред стадиона, чисто да се нађе, за сваки случај.
Почесто је публика умела да буде незадовољна суђењем, а како се судија углавном није обазирао на претње са трибина, онда би они најнезадовољнији и најупорнији прескакали ограду и вијали судију около да му објасне неке ствари. Пошто овај углавном није био вољан да баш све зна, бежао је како је знао. Тако је на утакмици у Лазаревцу 1978. године судија Вељовић из Ниша покушао, од бесних домаћина, да се спасе бекством у цркву одмах поред терена. Кад је онако у гаћама унезверено утрчао, свештеник га је истом брзином изјурио напоље, као недолично одевеног. Судија је, онда, шмугнуо у суседну кућу, где га је домаћица примила, скувала му кафу и обећала да ће њен муж да му помогне, само да се врати са утакмице. Када је у дворишту угледао мужа, једног од оних који га је најревносније вијао по терену, грешни судија се закључао у купатило, да би на крају жена посредовала у склапању примирја. Прогонитељ га је отпратио на стадион, где је уз саслужење милиције написао записник.
Џентлмене из трамвај лиге (тако назване јер су свуда могли да стигну овим шинским возилом) и те деценије нико није боље описао од легенде „Хајдука” с Лиона Николе Нине Поповића:„Где је оно време када се недеља ишчекивала не због одласка на викенд, него због локалних дербија какви су били мечеви између „Београда”, „Дорћола”, „Полета”, „Вождовачког”, „Чукаричког”, „Жаркова”, „БАСК-а”. И хоће ли нам данас веровати када кажемо да смо као фудбалери били вољени, без обзира за кога смо играли”.
Аутор:
Немања Баћковић
Илустровао:
Драган Максимовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
