3320 25. 9. 2015.
Купиш јефтино, продаш баснословно
ШТА ТО СИЈА
Многима је сан да за мале паре купе неко уметничко дело за које ће се касније испоставити да има вртоглаву вредност. Ово је прича о таквим срећковићима
ре више од десет година, на бувљој пијаци у Кентерберију, у јужној Енглеској, Робин Дарвел купио је кутију пуну разних ситница. Привукла му је пажњу јер је из ње извиривала слика, у златном раму, за коју је помислио да би могла да му се уклопи негде у стану. Међутим, видео је да је слику, а посебно рам, нагризао зуб времена, па је закључио да се то платно нигде не уклапа и ћушнуо га у плакар.Срећа да је слику, на коју је сасвим заборавио, случајно нашао забачену у неком буџаку и предао је сину Роберту. Очигледно знатно предузимљивији од оца, Роберт је помислио: „А шта ако се ради о оригиналу?” Наравно, да би утврдио да ли је у праву, одмах је ступио у везу са стручњацима. Више од годину дана трајала су подробна испитивања слике и напокон је донет суд.
Испоставило се да је слику урадио Џон Констејбл (1776–1837), познати енглески роматичарски сликар, чувен по пејзажима, посебно родног Сафока. Роберт Дарвел мислио је да сања. Кад су овом четрдесет петогодишњем директору једног филмског маркетиншког предузећа рекли да је власник једног Констејбла, како је касније посведочио, Роберт само што се није онесвестио.
Слику коју је његов отац, пре више од једне деценије, купио за тридесетак евра, Роберт Дарвел сад може да прода за триста хиљада евра. Међутим, не жели исхитрено да доноси одлуку. Тренутно је ово уље смештено на сигурно место, у један сеф, и треба да прође рестаурацију, па тек онда да се види шта даље. Сигурно је, објаснио је срећни власник, кад се уљу врати стари сјај, дело ће прво јавно изложити, а онда донети коначну одлуку да ли и коме да га прода.
ише од пола века трајала је потрага. Стручњаци Викторија и Алберт музеја из Лондона нису слутили да им је оно што су чезнули да нађу малтене испред носа, неколико стотина метара од музеја, у једној приватној кући.Сјајно осликана и рељефима украшена шкриња из 17. века, једна од десет колико их је сличних укупно сачувано у свету, служила је као сталак за телевизор човеку који ни у најлуђим сновима није могао да слути шта поседује.
Мено Фиски, кустос источноазијског одсека Рикс музеја у Амстердаму,
каже да је Мазаренова шкриња један од најфинијих комада намештаја
икада израђених. А још кад се дода невероватна прича о судбини
која ју је пратила, тек добија на вредности
Верује се да је ова шкриња направљена од кедровине, метала и златног лака, да је настала у радионици Каомија Нагашиге из Кјота. Призори на овом сандуку „призивају” поједине личности из јапанских митова. Али, као што је шкриња сама по себи право благо, ништа мање није драгоцена ни прича која је зачињава.Иако почиње 1640. године, кад се и претпоставља да је направљен сандук, памти се да шкриња постаје власништво француског председника владе, кардинала Мазарена (1602–1661), по чијем имену се често и данас назива. Потом је у дугом низу година мењала власнике, али јој се 1941. године губи сваки траг. Као да је пропала у земљу.
Тек накнадно се сазнало да је извесни Занијевски, лекар пољског порекла из Лондона, шкрињу купио по багателној цени и 1970. године продао неком француском инжењеру за сто фунти, што би данас износило око 1250 фунти или 1500 евра. А Французу, који је живео у кући у лондонској четврти Саут Кенсингтон, шкриња је служила као постоље за телевизор.
Кад се Француз вратио у домовину, понео је и сандук који је потом претворио у бар, с разним пићима. Тек после његове смрти наследници су ставили прст на чело и позвали стручњаке да им потврде или оповргну оно што им је било на уму: да ли шкриња можда има и неку вредност?
На велику жалост одговорних из Викторија и Алберт музеја, огромној збирци декоративних предмета које поседују неће додати и Мазаренову шкрињу. Ње су се први докопали из амстердамског Рикс музеја. Протеклог лета шкриња је продата за седам милиона и триста хиљада еврa.
е открива се име власника, али се зато зна купац. Марта године за нама Ђузепе Ешкенази, трговац уметничким предметима из Лондона, на аукцији у Сотбију купио је чинију за два милиона и двеста хиљада долара (око милион и шестсто хиљада евра). На први поглед изгледа као обична чинија, прилично малог пречника од само тринаест центиметара. Међутим, јасно је да један познавалац као што је господин Ешкенази није одрешио кесу за било шта.
Наиме, та чинија стара је хиљаду година, земља њеног порекла је Кина. Верује се да је урађена за време Сонг династије, владара Кине који су овом земљом управљали од 960. до 1279. године. Једина слична чинија данас се чува у Британском музеју у Лондону.
Одговорни из Сотбија радозналим новинарима могли су само да кажу да су претходни власници те посуде, који не желе да им се открије име, чланови једне породице из САД. Један од њих је 2007. године, на неком бувљаку, посуду купио за три долара. Е, то се зове „роди ме мајко срећног, па ме баци на буњиште”, макар кад се ради о богаћењу.
Аутор:
Весна Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
