3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање
Роалд Дал
е ноћи мраз је био врло јак. Прекрио је живице и забелео траву по пољима тако да је изгледало готово као да је падао снег. Али ноћ је била јасна, лепа и сјајна од звезда, а Месец готово пун. Колиба је била усамљена у углу великог поља. Од улазних врата преко поља водила је стаза до рупе у плоту и преко следећег поља, до капије која се отварала на путељак што је водио до око три миље удаљеног села. На видику није било других кућа а околина је била отворена и равна и многа поља била су узорана због рата.
Колиба је била обасјана месечином која је сијала кроз отворен прозор у собу у којој је спавала жена. Спавала је на леђима, лицем према таваници, с дугом косом раширеном по узглављу и, мада је спавала, њено лице није изгледало као лице некога ко се одмара. Некада је била лепа, али сада су на њеном челу биле танке боре, и кожа јој је била некако круто затегнута преко јагодица. Али уста су јој још увек била нежна и, док је спавала, усне јој нису биле затворене.
Соба је била мала, ниске таванице, а намештај се састојао од тоалетног сточића и фотеље. Женина одећа лежала је преко наслона фотеље, где ју је оставила када се свукла. Њене црне ципеле биле су на поду поред фотеље. На сточићу је била четка за косу, писмо и велика фотографија младића у униформи који је носио пар крила на левој страни блузе. Била је то насмешена фотографија, какву човек воли да пошаље мајци и имала је танак, црн дрвени оквир. Месечина је сијала кроз отворени прозор, а жена је сневала немиран сан. Ниоткуда се ништа није чуло осим меког, уједначеног звука њеног дисања и шуштања постељине док се померала у сну.
А онда се из даљине зачула тиха тутњава која је све више расла и постајала све гласнија, док се ускоро читаво небо није испунило јаком буком која је ударала и ударала и није стајала.
У самом почетку, док се још није приближила, жена је чула буку. У сну је чекала на њу, пазећи да је чује и плашећи се тренутка кад буде дошла. Када је чула, отворила је очи и неко време мирно лежала, слушајући. Онда је села, одгурнула покриваче и устала из кревета. Пришла је прозору и, стављајући руке на прозорску даску, нагнула се напоље посматрајући небо. Дуга коса пала јој је преко рамена, преко танке спаваћице коју је носила. Многе минуте стајала је на хладноћи, нагнута кроз прозор, слушајући буку, гледајући увис и претражујући небо; али видела је само сјајни Месец и звезде.
„Нека те Бог чува”, рекла је наглас. „Нека те драги Бог сачува.”
нда се окренула и брзо пришла кревету, повукла ћебад и умотала их око рамена као шал. Босе ноге увукла је у црне ципеле, отишла до фотеље и привукла је тачно испред прозора. Онда је села. Бука и одјеци удараца били су врло гласни. Трајали су дуго док се велика поворка бомбардера кретала према југу. Све време жена је седела згурена у ћебад, гледајући кроз прозор у небо.
А онда се завршило. Ноћ је опет постала тиха. Тежак мраз легао је на поље и живице и читав крај изгледао је као да задржава дах. По небу је марширала војска. Целом дужином њиховог пута људи су чули буку и знали су шта је; знали су да ће се ускоро, и пре него што они оду на починак, догодити битка.
Мушкарци који су пили пиво по крчмама прекидали су разговор да би ослушнули. Породице у кућама гасиле су радио и излазиле у вртове, ту су стајале и посматрале небо. Војници који су се свађали по својим шаторима престајали су да вичу, а мушкарци и жене који су се ноћу враћали кући из фабрика стајали су непокретно на путу, слушајући буку.
Увек је исто. Док се бомбардери ноћу крећу на југ изнад села, људи који их чују постају чудно мирни. За оне жене чији су мушкарци у авионима, тај тренутак није лако поднети.
Сада су отишли и жена се наслонила у фотељи и затворила очи, али није спавала. Лице јој је било бело, а кожа јој је изгледала као да је затегнута преко образа и скупљена у боре око очију. Усне су јој биле раздвојене и било је као да слуша шта неко прича. Скоро као да је могла да чује звук његовог гласа док је дозивао испод прозора кад се враћао из рада на пољима. Могла ја да чује како каже да је гладан и како пита шта има за вечеру, а онда, када би ушао у кућу, грлио је око рамена и причао јој шта је целог дана радио. Она би донела вечеру а он би сео и почињао да једе и рекао би: „Зашто и ти не једеш?”, а она никад није знала шта да одговори осим да није гладна. Седела би и гледала га и сипала му чај, и после неког времена узела би његов тањир и отишла у кухињу да му донесе још.
Није било лако имати само једно дете. Празнина кад није био ту и цело време знати да нешто може да му се деси; дубоко свесно знање да није имала ни за шта друго да живи осим за њега; да ако би се нешто десило, онда би и она исто била мртва. Не би било сврхе мести под или прати судове или чистити кућу; не би било сврхе сакупљати дрва за ватру или хранити кокошке; не би било сврхе живети.
ада, док је седела поред отвореног прозора није осећала хладноћу; осећала је једино велику усамљеност и велики страх. Страх ју је обузео толико да није могла да га поднесе, и устала је са столице и нагнула се поново кроз прозор, гледајући небо. И док је гледала, ноћ више није била лепа; била је хладна и јасна и неизмерно опасна. Није видела ни поља, ни живице, ни тепих од мраза преко предела; видела је само небеске дубине и опасност која је била ту.Полако се вратила и поново утонула у столицу. Сада је страх био велик. Није могла да мисли ни на шта друго осим да мора да га види и да буде с њим, да мора сада да га види јер ће сутра бити прекасно. Наслонила је главу на наслон столице и, кад је затворила очи, видела је авион; видела га је јасно на месечини, како се креће напред кроз ноћ као велика, црна птица. Била му је близу и могла је да види како кљун машине допире далеко испред свега, као да птица испружа врат у жељи да прође. Могла је да види ознаке на крилима и на трупу и знала је да је он унутра. Двапут га је позвала, али није одговарао. Онда су страх и чежња нарасли тако да више није могла то да поднесе и однели су је кроз ноћ све док није била с њим, поред њега, тако близу да је могла да га додирне ако би испружила руку.
едео је за командама с рукавицама на рукама, одевен у велико незграпно летачко одело у коме му је тело изгледало огромно и безоблично и двапут веће. Гледао је право испред себе на инструменте на табли, усредсрђен на то што је радио и није мислио ни на шта осим на управљање машином.Сада га је поново позвала и он ју је чуо. Осврнуо се и, када ју је угледао, насмешио се и испружио руку и додирнуо јој раме. И тада су је сав страх и усамљеност и чежња напустили и била је срећна.
Дуго је стајала поред њега и посматрала га како управља машином. Сваки час се освртао и смешио јој се, и једном је нешто рекао, али није могла да га чује од буке мотора. Одједном је показао напред кроз ветробран авиона и она је видела да је небо пуно рефлектора. Било их је на стотине; дуги бели прсти светлости који лењо путују преко неба, њишући се тамо-амо, радећи складно тако да би се по неколико њих нашло заједно и срело на истом месту, а после неког времена би се раздвојили и срели опет негде другде, све време тражећи на нишану бомбардере.
-----------------------------
Роалд Дал, коме су родитељи били Норвежани, рођен је 1916, у Ландафу, у Јужном Велсу. Године 1953. објавио је збирку прича која је постала бестселер „Неко као ти”, затим „Џејмс и џиновска бресква” (1961), а 1964. излази „Чарли и фабрика чоколаде”, књига по којој су снимљена два филма. Написао је деветнаест књига за децу. Умро је новембра 1990. године у Оксфорду. Часопис „Тајмс” описао га је као „једног од најчитанијих и најутицајнијих писаца наше генерације”. За време Другог светског рата служио је у Краљевском ваздухопловству и претрпео тешке повреде у судару авиона у Либијској пустињи. Касније је служио као војни пилот у Грчкој и Сирији. Године 1942. отишао је у Вашингтон као аташе када је почео и да пише. Убрзо је премештен у обавештајну службу, да би крај рата дочекао као заповедник ваздухопловног пука. Описујући своја искуства војног пилота, Дал је написао дванаест прича.
-----------------------------
Иза рефлектора видела је противавионску артиљерију. Долазила је из града у густој разнобојној завеси, и блесак граната док су се распрскавале на небу осветљавао је унутрашњост бомбардера.
Сада је гледао право напред, усмерен на летење, провлачећи се кроз светлост рефлектора и идући право на ову завесу граната, а она је гледала и чекала и није се усуђивала да се помери или проговори да га не омете у задатку.
нала је да су погођени када је видела пламенове на најближем мотору на левој страни. Гледала их је кроз стакло са стране, како лижу преко површине крила док их је ветар одувавао уназад, и гледала је како обухватају крило и како долазе играјући преко црне површине све док нису били тачно испод саме кабине. У почетку је није било страх. Видела га је како седи, врло смирен, гледајући стално на једну страну, гледајући пламенове и управљајући машином, а једном се брзо осврнуо и насмешио јој се и знала је да нема опасности. Свуда около видела је светла рефлектора и артиљерију и експлозије противавионске артиљерије и боје трагача, а небо није било небо него мали ограничени простор тако пун светала и експлозија да није изгледало могуће да неко може да пролети преко њега. Али сада су пламенови на левом крилу били сјајнији. Раширили су се преко целе површине. Били су живи и стварни, хранећи се тканином, ношени уназад ветром који их је распиривао и подстицао и није им давао прилику да се угасе.
Онда је дошло од експлозије. Заслепљујући бели блесак и потмули прасак као да је неко прснуо надувану папирну кесу; онда није било ничега осим пламенова и густог сивобелог дима. Пламенови су долазили кроз под и кроз зидове кабине; дим је био тако густ да је било тешко видети и готово немогуће дисати. Престравила се и успаничила јер је он и даље седео за командама, управљајући машином, покушавајући да је одржи у равнотежи, окрећући палицу прво на једну страну, па на другу, и одједном је пробио хладан ваздух и имала је нејасну представу ужурбаних савијених прилика које бауљају поред ње и одбацују се из пламтећег авиона.
Сада је цела ствар била хрпа пламенова и кроз дим је видела како још увек седи тамо, борећи се с управљачком палицом док је посада искакала, и док је то радио држао је једну руку преко лица јер је врелина била огромна. Појурила је напред и зграбила га за рамена, протресла и викнула: „Хајде, брзо, мораш да изађеш, брзо, брзо!”
ада је видела да му је глава пала напред на груди и да је млитав и онесвешћен. Грозничаво је покушала да га извуче из седишта и према вратима, али био је сувише опуштен и тежак. Дим јој је пунио плућа и грло, па је почела да је хвата мучнина и да губи дах. Сада је била хистерична, борећи се против смрти и против свега и успела је да га ухвати испод пазуха и да га мало одвуче према вратима. Али, било је немогуће да га помери даље. Ноге су му биле запетљане око седишта и негде је била копча коју није могла да откопча. Тада је знала да је немогуће, да нема наде због дима и ватре и зато што није било времена; и одједном је сва снага исцурела из њеног тела. Пала је преко њега и заплакала као никада пре. Онда је дошло до окрета и помамног обрушавања, и била је бачена у ватру тако да је последње што је знала било сјајно жутило пламенова и смрад гарежи.
Очи су јој биле затворене а глава почивала на наслону столице. Руке су јој грчевито стезале ивице ћебади као да је покушавала да их повуче ближе телу, а дуга коса пала је преко рамена.
Напољу, Месец је био ниско на небу. Мраз је пао на поља јачи него икад, а по живицама се нигде ништа није чуло. Тада се издалека, с југа, зачула блага тутњава која је расла и постајала све гласнија док ускоро читаво небо није било испуњено буком и певањем оних који су се враћали.
Али жена која је седела поред прозора није се померала. Била је мртва већ неко време.
Аутор:
Превела В. У.
Илустровао:
Милан Ристић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
