3320 25. 9. 2015.
Наша најразигранија репрезентација
СКРИВЕНИ
Нико нема појма како су се људи досетили да заиграју. Јасно је само да је замисао плеса остао готово неизмењен од прачовека до нас.
у Пољској чланице плесне школе „Денс фектори”
орив да радост, одушевљење или ма које такво стање душе изразимо телом стар је колико и људско биће, много старији од вечног тражења објашњења и порива да се сваки гест и појава објасне. С овим се сложио и наш песник и дипломата Јован Дучић:„Већма познате карактер једног човека по томе како игра, него по томе како мисли и говори. Игром се опију духови већма него ли музиком, јер је покрет виши и од звука, а опојнији и од стихова.”
Осећај за ритам некоме је у крви а неком није. У нади да ће тај осећај некако прорадити неки се, ипак, придружују плесним школама где се данас учи модерно издање „телесног изражавања осећања”. Свакако најпознатији и најраспрострањенији су плесови у пару, од класичних – који су се некада играли на дворовима – а данас у понекој плесној сали па до узбудљивих латиноамеричких игара који се и уче и живе у клубовима, па и на улици (ако сте те среће да залутате улицама Буенос Аиреса, на пример).
Прича се да је прва дискотека настала из нечије шкртости. Наиме, пре него што се неко сетио да себе назове ди-џејем, журке су приређиване искључиво уз живу музику, као мали концерти, или, како их зовемо, „свирке”. Онда је један Немац, власник новоотворене плесне дворане у Ахену, закључио да нема разлога да троши новац на музиканте. Далеко јефтиније било је пуштати плоче, уз добро озвучење. Гости су најпре били разочарани, а онда је један од присутних решио да преузме вођство и од пропале журке направи вече за памћење. Његово име било је Клаус Кирини. У стилу радијског водитеља, заузео је место за грамофоном, мењао плоче и најављивао тачке које следе. Маса је одушевљено прихватила нову технику забављања, бацивши се на подијум који је газила до касних сати.Е, они нам требају – плесачи. Иако је наш горепоменути писац говорио да „само Шпанци умеју да играју, док се сви остали народи само клате и тетурају”, разиграна група из Србије недавно је доказала да није тако.
Опонашање коњске запреге
Репрезентација чије подвиге нисмо пратили уживо на малим екранима отпутовала је у Пољску и отплесала до трона, и то у више наврата. „Недеља плеса” у Миколајкију окупила је цео свет плесача и плесачица, како класичног и џез балета, тако и малих професионалаца модерне игре. Даровитост, вежба и креативност кореографа београдске плесне школе „Денс фактори” донела је репрезентацији наше земље две златне и четири сребрне медаље и још шест других награда.
Ово није први успех наших плесачица – иза њих су и музички спотови, концерти и наступи захваљујући којима вам име њихове плесне школе вероватно звучи познато. Међу четири хиљаде такмичара, за своје место под сунцем избориле су се Маша, Катарина, Марија, Јована, Грација, Росалинда, Љубица, Милена, Доротеа и Лена. Осим вежбе и посвећености, како кажу, од највеће важности је страст, слобода да покажете осећање као и сарадња са саиграчима. У великим кореографијама, какав је био „Ксилофон” који су извеле наше девојчице, екипа је испред појединца, а њихова тела морају да раде као једно.
Ово правило је можда још јаче кад се плеше у пару. Обичај да мушкарац води, или да се бар сви претварају да је тако, пренет је и на подијум. Ту долазимо до тренутка на који желимо да скренемо пажњу. Ниједна плесачица неће да вам се похвали како је нашла савршеног партнера који зна све кораке и одлично прати ритам. Прави играч је онај који заиста игра, зна куда вас води, који гледа у очи, осмехује се, речју, каваљер на плесни начин. Овакви добијају прилику да се опробају и у веома узбудљивом плесу у троје. Варијације салсе и још неких латино плесова спретним мушкарцима додељују две партнерке са којима синхронизовано изводи плесне акробације. То, међутим, и није превелико изненађење, с обзиром на то да се ради о „јужњачком начину” за који очекујемо да буде страствен и врцав.
Права посластица долази из много хладнијих предела. Руси су осмислили „тројку”, о којој нам сам назив довољно говори. Занимљиво је то да је тројка, партнерски плес две жене и мушкарца, осмишљен тако да опонаша коње који вуку запрегу. Још нешто – спада у традиционалан руски фолклор. Када се ипак ради о пару где су партнери истог пола, осим добре „размене енергије”, очекује се уједначеност и кореографија која ће допустити плесачима да једнако искажу своје играчке могућности. Наше Леа и Маша имале су све ове кечеве у рукаву, па су кући понеле златни пехар као најбољи пар на такмичењу.
Порука осећања
Од соло плеса, преко пара и „тројке”, стижемо и до ђускања у групи – можда и најзахтевније категорије, како за играче, тако и за кореографе. Када се ради о џез-балету, који комбинује модеран плес и класичан балет, покрети морају да испричају причу. Плес настао у другој половини двадесетог века, као чељаде међу плесним категоријама, дозвољава модерне, шаренолике костиме као и више импровизације и слободније покрете те је права посластица кореографима, али и велики изазов. Од једне песме и неколико девојака или момака треба да направи читаву бајку, а на гледаоца пренесе осећања и поруку – патњу, узбуђење, страх, страст или слављење живота.
Кад мало размислимо, долазимо до закључка: значај плеса исти је данас и у време наших (длакавих) предака. Једино што се променило јесте то што је од ритуала прерастао у уметност, омогућавајући нам једну исту ствар – да се споразумемо на скривеном језику душе.
Аутор:
В. Млађеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
