3320 25. 9. 2015.
Вршњаци овог века
ЏЕПАРАЦ ЗА
Шта деца рођена на почетку трећег миленијума мисле о својој будућности? Јасно им је да ће посао морати сами да смисле, па тако многи предвиђају да ће бити досад најпредузимљивија генерација!
а ли сте размишљали о томе у каквом су се свету обрели вршњаци овог века, овог миленијума? Могао би да се стекне утисак да су по много чему посебни, другачији од оних раније... Истовремено врло детињасти, али озбиљни. Можда и претерано.Не би вам, међутим, пало на памет да је, судећи према опсежним истраживањима, њима већ сада сасвим јасно да не живе у једноставном свету. Иако још увек деца, свесни су да им неће бити лако да нађу посао када за то куцне час. На пример, маркетиншка агенција ЈWТ (са представништвима у више од девет стотина градова широм света) располаже подацима да су данашњи четрнаестогодишњаци (а и млађи) врло забринути због економских прилика у којима живе њихови родитељи.
Мада се родитељима често чини да није тако, деца, њих готово седамдесет одсто (између четрнаест и осамнаест година), брину због тога што су им родитељи забринути! Исти постотак брижан је због стања у којем се тренутно налази планета. Због загађености и одумирања биљних и животињских врста. А тек какву ће планету оставити за собом! Иако се не би рекло, то их више тишти од – сопственог изгледа. Чини се да нису баш сви у сталном походу на такозване шопинг молове.
Једноставно речено, вршњаци века потпуно су свесни да је њихова будућност прилично неизвесна и да неће имати на располагању ни јасан позив, а камоли посао. Оно у чему су неко време уживали њихови родитељи, као и баке и деке. Занимање „менаџер” за њих је већ раскринкано. Далеко је од идеала! Зато значајан број данашњих четрнаестогодишњака и не размишља о послу у неком великом предузећу. Предвиђања стручњака говоре да ће једнога дана они сами покушати да некако „створе” свој посао. И тада ће све постати другачије. Са те тачке гледишта, то ће бити једна од најпредузимљивијих и најкреативнијих генерација. Биће врло занимљиво живети у њиховој близини. Али, док то време не дође, да видимо које су, бар неке, спољашње одлике живота вршњака овог века.
Живот под клима уређајима
Први иПхоне стигао је док су били још прилично мали. Први разред или вртић, односно – 2007. године. Стога је за њих потпуно природно, такорећи „урођена вештина” пловити светском рачунарском мрежом уз помоћ тоуцх сцреен-а. Подразумева се, уз помоћ десетина и десетина апликација које су на располагању. Паметни телефони и таблети служе им као продужени прсти. Или саобраћајница сопствених мисли. Где? Шта? Како? Одмах ћемо проверити!
Уколико су старији заборавили, за вршњаке овог века живот у климатизованом простору такође је сасвин нормалан и потпуно природан. Због климатизованог ваздуха они не жмиркају, не боле их синуси, не зебу им ноге, нити их облива зној. Не суше им се уста. Подешавање температуре уз помоћ клима-уређаја нешто је са чиме су се већ саживели, шта год да то подразумева. Зими у стану или школи не носе дебеле плетене џемпере и чарапе које су им исплеле баке. Обучени су у лаке мајице. Готово исте какве носе и лети!
Радије би уступили улазнице за неку важну утакмицу, него се одрекли паметног телефона на неколико сати
У ствари, много тога решава палац који притиска даљински управљач. За клима-, видео- или музички уређај, телевизор... Према недавном истраживању међународног института Јwt Intelligence, данашњи тинејџери радије би остали без улазница за биоскоп или фудбалску утакмицу, него да им неко одузме мобилни телефон или даљински управљач. Макар на само неколико сати... Зашто? Били би одвојени од света. Слање СМС порука врло им је важно. Наиме, највећи постотак младих џепарац троши за плаћање рачуна за мобилни телефон. Тек онда на ред долази храна: хамбургери, сокови или пице. Иначе, када би имали више новца на располагању, уопште се не би хранили код куће. То је чисто губљење времена. И сви ти судови, спремање... Кад има све готово да се купи! Уосталом, уколико једу код куће, то чине држећи рачунар испред себе. Гледају шта се дешава. У свету, на друштвеним мрежама, на страницама за размену (музичких) видео записа...
Коментаришу, блогују, скајпују. Једна ученица завршног разреда београдске основне школе озбиљним гласом саопштава да има две најбоље другарице: једна живи у Манами, а друга у Лос Анђелесу. „Мислиш Панами?” – пита је пријатељица њене маме. „Не, лепо кажем, у Манами – у Бахреину! У Персијском заливу! Ти не знаш географију. И зар је важно где живи?” Друга ученица не успева да хвата белешке на часовима, јер има утисак да јој преостаје мало времена за твитовање. Зато не чуди податак што је, у односу на 2005. годину, пала продаја DVD-јева и CD-еова, стрипова и различитих играчака-фигурица. Забава се преселила на интернет. Музика, филмови, видео-игре... Све је могућно гледати, слушати и играти непосредно.
Што се тиче старијих, њихови идеал нису више брза и велика кола, већ мини аутомобили какав је, на пример, „reno twizy” за чије управљање у појединим земљама Европске уније није тешко добити дозволу већ у четрнаестој. Уосталом, ти аутомобили нису претерано еколошки штетни, што је вршњацима овога века такође веома важно. А јасно им је да је саобраћајна гужва неподношљива, а планета превише загађена. Нису опседнути мишљу да постану власници великих аутомобила, џипова (са затамњеним стаклима). Истраживачи са Универзитета у Бостону дошли су до закључка да поседовање аутомобила није више пресудно за данашње тинејџере. Млади се све чешће опредељују за каршеринг (carsharing), једноставно је, а није тако скупо. Уопштено говорећи, не виде аутомобил као нешто чиме би се поносили, већ као превозно средство, олакшавање живота. Електрична кола можда би била најпогоднија.
Свет у лету
Како бисмо боље разумели данашње четрнаестогодишњаке (и оне млађе), требало би да имамо у виду и следеће: они никада нису користили телефон са бројчаником. Можда га никада нису ни видели. Никада нису ушли у телефонску кабину, убацили новчић или жетон. Нису осетили страх да ће разговор бити прекинут кад време откуца, односно жетон пропадне. Јер, у џепу увек имају свој мобилни који им служи за све. Да виде у колико сати почиње филм, да слушају музику, фотографишу неку занимљивост, забележе неке изузетне тренутке као кратак филм, науче домаћи задатак.
Њих очеви нису учили како се намотава филм и ставља у фотоапарат. Нити како се магнетофонска трака правилно намотава, или поправља уз помоћ оловке када се „набере”. Уосталом, шта су то аудио-касете? Појма немају! Неки нису видели ни вокмен који је за претходне генерације представљао истинску музичку слободу. Слободу слушања музике у покрету. Видео-касете? Шта је то? Нешто велико, што се ставља у непознату машину. А такорећи до јуче, предшколци су управо VHS касете сами гурали у лежишта одговарајућег апарата (који је данашњој деци – непознат), жељно ишчекујући цртани филм.
Данас су готово и мапе беспотребне. Све је похрањено у паметном телефончићу, ту је верни џи-пи-ес са убележеним свим улицама и важним местима. Нико се неће изгубити! Иако у њиховом знању има великих „рупа” (посебно када је о историји реч), поглед на свет вршњака овога века јесте на известан начин – светски. Кад су на путу, не шаљу разгледнице. Јављају се електронском поштом или „пусте” фотографију ММS-ом.
Уз помоћ интернета у сваком тренутку знају шта се дешава у свету. Вести хватају у лету. Ко зна колико на дан. Колико најразличитијих података. Није ни чудо што их, по неком унутрашњем осећању за важност, сврставају у важне и оне мање важне. Извесно је да им је перцепција више везана за слику него за текст. А слике их запљускују са свих страна, као да су то оне исте које ће угледати када погледају кроз прозор. Зато свет гледају као сопствено двориште. Без обзира на то што не могу заиста да га и дотакну!
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
