3320 25. 9. 2015.
Забавников ЗОО
КИКИ КАО
Пловећи реком Конго, једна жена наишла је на напуштено младунче мајмуна. Спаковала га је у торбу и непримећено ишетала с брода. 
огати дошљаци беле пути плаћају добре паре за доживљај спуштања низ реку Конго, од Кисанганија до Киншасе. Домаћини налазе разне начине да зараде на туристима који не штеде када је у питању пустоловина и сви могући специјалитети егзотике, од сафарија највећом реком Африке после Нила, до фотографисања с домороцима и заслађивања димљеним месом мајмуна. Један пар из Србије имао је срећу да једним од ових бродова плови бесплатно. Дошавши из сеоца смештеног у близини Зајечара, Веља и Мица Виденовић путовали су светом како би коначно стигли до Конга, где је јачи члан овог дуа радио као шеф једног од одсека грађевинског предузећа. Колона баржи прилагођених туристичком угођају носила је стабла дрвећа, посаду, залихе хране и пића. Поред живине нагуране у кавезе, брод су насељавали и макаки мајмуни које су кувари претварали у послужења, од димљеног меса до сладоледа. Једна од несрећних женки која је завршила у нечијем тањиру оставила је за собом младунца. Усамљено и тужно младунче данима је одбијало храну и воду, а како посада није имала времена да се бави њиме, неко га је однео међу кавезе где су чуване кокошке како не би правио гужву. Тако се догодио сусрет који ће променити више од једног живота.
Уморна од седења у месту Милица је одлучила да прошета и истражи бродско потпалубље. Није наишла ни на шта посебно занимљиво, ако изузмемо ћошак из кога су се оглашавале кокошке. Онда је приметила танани репић како вири из пернате гомиле. Приближила се и затекла мајмунче, велико таман да стане на људски длан. Откуд оно међу кокошкама? Пажљиво му је пришла и, пошто на њу није реаговало ни страхом ни отпором, нити било чим другим, узела га је у наручје и упутила се да потражи неког ко би могао да буде одговоран за њега. Нико, међутим, није показивао претерано занимање. Испоставило се да је напуштено мајмунче осуђено на самоћу. Милица је решила да преузме ствар у своје руке. Пронашла је мужа на палуби и пожалила му се.
„Шта ћемо с њим?”
„Па како шта ћемо? Узми га.”
Када се брод усидрио у Киншаси, напустили су га један мушкарац, једна госпођа плаве косе и њена велика торба и запутили се према својој кући. Нико није сумњао да се у торби крије слепи путник.
ада је малиша стигао у дом нових родитеља, дочекала га је дружина састављена од две кокошке, две мачке, пса и папагаја. Иако су сви били страшно узбуђени због доласка новог укућанина, мајмунче није показивало занимање ни за кога. Губитак мајке био је исувише страшан залогај за њега. Решена да младунче преживи, Милица га је данима хранила помоћу пипете, мазила, увече ушушкавала у стару јастучницу и смештала у кавез који је требало да постане његова сопствена кућица. Онда се једног дана мајмунче појавило у кухињи. Не желећи да га уплаши, Мица се правила да га не примећује. Корак по корак, малиша јој је пришао, попео јој се уз ногавицу, затим уз мајицу и сео јој на раме.„Гладан си?”
Пружила му је зрно кикирикија. Мајмунче га је пажљиво прихватило ручицама, оњушило и ставило уста. Милица је знала да је корење коначно почело да се пушта. Од тада није прошло много кад је уобичајена слика у дворишту Виденовића постала жена која скаче у базен и мајмун који скаче за њом, а када се умори од пливања уточиште проналази на глави своје пријатељице.
Кики, како је крштен нови члан породице, припадао је афричкој групи макаки мајмуна који су припадници „мајмуна старог света”. Од мноштва врста, распрострањених по Азији од Авганистана до Јапана, само једна настањује Црни континент, и то његов северни део. Међутим, берберски макаки су најближи претку који је овде живео пре седам милиона година да би се његови потомци касније расули из Африке по Азији, али и Европи, где их данас нема, осим на уском појасу код Гибралтара, где постоји неколико заједница. У пуној снази високи су око пола метра и теже седамдесетак килограма. У друштву берберских макакија влада матријархат. На челу чопора је женски „поглавица” који заводи ред.
Још једна ствар по којој се афрички макаки разликују од остатка животињског царства јесу брижни очеви. Како су мајке заузете вођством, младунчад доста времена проводи са татама, задуженим да их васпитају, играју се с њима, али и да их штите, улепшавају, купају и требе од ваши и бува. Овај инстикт пробудио се и код Кикија који је своју власницу доживео као мајку и кћи у исто време. Када је порастао довољно да уме сам да се храни, почео је да за њу добавља храну, нудећи јој парче свог оброка или бусен лишћа из дворишта. Када није спремао ручак, дане је проводио загрљен са Мициним ножним зглобом, свако мало јој се пентрајући на главу да јој направи фризуру и провери да се није нека бува ту завукла. Да је живео у свом природном окружењу, Кики би ово време још увек проводио с мамом и татом. За који месец почео би и да се такмичи с другим мужјацима за наклоност женки. Кључну улогу у завођењу макаки девојака има – форма. Мужјаци у сврху завођења имају вишебојну длаку, гриву или неку другу одлику којом би могли да се хвале пред женкама, али и завидне борилачке вештине. Борбе за трон, односно љубав, нису праве туче, већ више гурање. Када коначно дође до парење, ови примати показују још једну сличност с људским рођацима. Док се неки паре слободно и „без обавеза” (док младунци не дођу на свет), има и љубоморних.
ако лишен љубавног зова, Кики је, када је мало поодрастао, почео заштитнички да се понаша према својој седам пута већој, плавокосој женки. Док је она уживала сву његову љубав и пажњу, нико други није смео да му преотме ту улогу. Веља и Мица су морали да чувају загрљаје иза затворених врата како би сачували Вељину кожу од зуба длакавог супарника. Покушали су грдњом да га одвикну од оваквог понашања, али његов мир никада није потрајао. Мајмун је био срећан само док су он и његова миљеница уживали у самоћи или с другим животињама. Тако је једног дана у помоћ дошла Марта, домаћа ветеринарка. Иако према њој није био нападан, Мартина прогноза за Кикијеву будућност није била она којој су се надали: „Берберски мајмуни нису домаће животиње и не могу никада заиста да се укроте. Постоје врсте макакија који трпе дресуру и умеју да буду понизни, али он није један од таквих.”Виденовићи су ипак одлучили да му пруже шансу. Да су отишли предалеко показало се једног поднева које је брачни пар проводио крај базена с групом пријатеља, док је Кики грицкао залихе кикирикија у свом кавезу. У неком тренутку мајмуна је продрмала његова дивља природа, вероватно помогнута љубомором и заштитничким ставом. Овај зов завршио се неславним ломљењем кавеза, урлањем и нападом на госте, од којих је један добио повреде по рукама. Како се две врсте ипак нису споразумеле до краја, постало је јасно да ће Кики морати да потражи нови дом.
За мајмуна одраслог међу људима ветеринарка је сумњала да је и сам мислио да припада њиховој врсти. У прилог њеној теорији ишло је и то да је Кики без проблема прихватао псе, кокошке, мачке и папагаје, без обзира на њихов пол. Они су за њега били – љубимци. С људима је, с друге стране, делио љубав, страх, љубомору и нетрпељивост. Као таквог, било је немогуће пустити га у природу где вероватно не би дуго поживео. Зато се сутрадан трочлана породица упутила ка зоолошком врту у нади да ће му тамо пронаћи колико-толико топао дом.
Радници зоолошког врта саветовали су власницима да га неко време не посећују како би се мајмун опустио и привикао на њихово одсуство. Прошло је три месеца док се Мица није поново појавила на капији парка, узбуђена и помало уплашена. „Како ли Кики изгледа? Да ли има друштво? Да ли ме је заборавио?” Приближивши се кавезу у коме га је и оставила, имала је шта да види. Учитељица и група деце, очигледно у школској посети врту, била је поред кавеза. „Не гурајте руке, тај мајмун је опасан!” упозоравала је учитељица. Мица се приближила решеткама и позвала мајмуна по имену. Кики се укренуо, погледао је, пришао и оњушио јој руку. Деца су престала да дишу. Онда је оњушио и почео да скаче по кавезу уз радосне крике.
е брините, ова прича има срећан крај! Иако дирљив, овакав сусрет значио је дан среће и недељу дана туге за малог мајмуна. Мицине посете морале су да се прореде зарад његовог напретка. Тако долазимо до 2003. године, када су се Кики и Мица срели последњи пут. Овог пута није био сам, већ се удварао мајмуници Жанин. Дојучерашњу „љубав” није ни препознао. Како се касније сазнало, мајмунче-сироче с брода израсло је у правог правцатог берберског макакија. Живео је дуго са својом сапутницом.
Аутор:
Вања Млађеновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
