О три свеца у Млецима

 

На овогодишњем венецијанском Бијеналу, у дворцу Зорзи – који је привремено претворен у црногорски павиљон – своје радове под називом „Елегије Зорзи” излаже чувени црногорски уметник Дадо Ђурић. У складном дворишту ренесансног дворца посетилац је суочен са стравичним пејзажом уништења – с Дадовим, више него узнемирујућим сликама и скулптурама лешева и костура, лобања, разваљених карлица и извијених кичми, сраслих уз зарђале каде, бојлере и непрепознатљиве, црне и масне машине. Као да су у питању разбацани трагови ужасног пира какве немилосрдне, разарајуће немани.

У дворац Зорзи свратио сам, између осталог, пошто је био на путу мог уобичајеног ходочашћа у Венецији: посете Скуоли сан Ђорђо дељи Скјавони (Сцуола ди сан Гиоргио дегли Сцхиавони).

Налази се свега неколико улица даље, у Кастелу, преко три мостића и три мала живописна канала, али у њој је још један, нешто старији, пејзаж уништења: онај на Карпачовој слици „Свети Ђорђе убија аждају”. Док га радознали грађани Селене, начичкани по балконима чудних минарета и кула, посматрају из безбедне даљине, свети Ђорђе у блиставом црном оклопу, копљем вешто, с лакоћом турнирског победника, рањава страшну аждају. Свуда по туробној пустолини разбацани су остаци свакодневних гозби једне размажене и преждеране, а ипак вазда незасите але: оглодане главе, кости, руке и ноге, полупоједени и полураспаднути лешеви младића и девојака, животињске лобање, празне љуштуре и шкољке, гуштери, жабе и љуте гује... Није невероватно да су слике венецијанског ренесансног мајстора Витореа Карпача (1455–1525) утицале на слике Даде Ђурића, а без сумње јесу на друге сликаре Медијале. На великим „монохромним” композицијама Љубе Поповића из шездесетих година, у мрким и сепија тоновима готово се могу препознати и директни цитати Карпачовог светог Ђорђа. Има неке поетске правде у томе да су Карпачове слике, које су почетком 16. века наручили бокељски и далматински трговци и капетани, и данас неким чудним судбинским нитима повезане са „скјавонским” сликарством.
 

Свети Трифун и крилата мачка
 

Скуолу сан Ђорђо дељи Скјавони основали су у Венецији 1451. године имућни и успешни морепловци и трговци с источног Јадрана, из Далмације, Боке и Црне Горе – они које су Венецијанци крстили збирним словенским именом Скјавони. Неке од њихових портрета посетилац може видети на степеништу и спрату Скуоле. Уосталом, и за самог Карпача се причало (без много основа) да је Истранин, из Копра. Словенска заједница у Венецији није била мала, те је био ред да има сопствену скуолу. Скуоле (школе), упркос имену, нису биле образовне, већ важне друштвене установе у Венецији. Била су то верска братства лаика, често повезаних заједничким пореклом или занимањем. Иако су им циљеви првенствено били верски, те су се редовно одржавале мисе и молитве, нису у питању биле ни цркве већ пре потпорна и добротворна удружења која су се старала о својим болесним и онемоћалим члановима, о девојачком миразу или самохраним удовицама, али и о томе да и сиромашни чланови буду поменути у мисама.

Осим обичних скуола, постојале су и велике (сцуоле гранди), установе које су окупљале преко 500 људи и нису се старале само о својим члановима, већ су имале и универзалне добротворне циљеве. Чувени уметници украшавали су богате скуоле (као, рецимо, Тинторето велику Скуолу сан Роко), а неславни крај скуолама куцнуо је 1797. године, кад их је Наполеон готово све укинуо и одузео им имовину. Скуола сан Ђорђо дељи Скјавони је, за дивно чудо, избегла ову судбину, пошто јој је тада посебним декретом био дозвољен даљи рад; није чак била ни похарана.

Скуола сан Ђорђо дељи Скјавони радила је у почетку, по оснивању, у простору који јој је обезбедила оближња црква Малтешких витезова, али је почетком 16. века изграђена посебна зграда коју је 1551. године дорадио архитекта Ђовани де Зан, познат и по градњи неких делова чувеног венецијанског Арсенала. Скуола је посвећена тројици светаца: светом Ђорђу, светом Трифуну и светом Јерониму, а 1501. (или 1502) године Виторе Карпачо добио је поруџбину да сликама из њихових житија украси унутрашњост. Није тешко погодити зашто су изабрани баш свети Јероним и свети Трифун. Свети Јероним, црквени отац из 4. века, Далматинац пореклом, испосник у Витлејему и преводилац Библије на латински, вазда је сматран заштитником Далмације и „Илирика”. Свети мученик Трифун је заштитник Котора, а управо од Венецијанаца су Которани 809. године добили његове реликвије. Најмање је јасан избор светог Ђорђа, али постоје претпоставке да су на то утицали Барани, који су неговали његов култ. О посебном значају светог Ђорђа за Скуолу сведочи и податак да јој је 1502. венецијански патрициј Паоло Валаресо, и сам далматинског порекла, даривао реликвију овог свеца коју је добио од јерусалимског патријарха. Валаресо је 1500. године безуспешно, али очајнички храбро, бранио од Турака венецијанско утврђење Корона на Пелопонезу.

Карпачов циклус о светом Ђорђу састоји се од три слике: поред борбе са аждајом, ту је и тријумф светог Ђорђа и јавно погубљење аждаје, као и покрштавање краља и принцезе града Селене (покрштавање Селенита). Светом Трифуну посвећена је само једна слика на којој млади светитељ изводи чудо и изгони демона из кћерке цара Гордијана. Судећи по житију, очекивало би се да истерани демон буде базилиск (дакле, у сваком случају велика змија, или барем гмизавац – да сада не улазимо у замршену криптозоолошку проблематику), али демон на Карпачовој слици уопште не личи на базилиска. Напротив, у питању је крилата мачка с главом магарца и рошчићима. Не делује ни најмање страшно (штавише, малчице подсећа на оног неваљалог Пинокијевог друга који се претвара у магарца). Вероватно су, према томе, оправдане претпоставке да је „Чудо светог Трифуна” дело Карпачових ученика, тим пре што је сам предложак (цар на престолу, степенице и лођа) „рециклиран” са нешто старије Карпачове слике из циклуса свете Урсуле. Циклус светог Јеронима почиње величанственом композицијом где светитељ уводи повређеног лава у манастирско двориште, на ужас остале братије која безглаво и панично бежи. Дирљива је болна гримаса лава и његова испружена рањена шапа, с пословичним трном, коју показује светом Јерониму. Поред ње је слика сахране светог Јеронима у порти витлејемског манастира.

О овим Карпачовим сликама писано је много и детаљно, још од Џона Раскина, који је саветовао путнике да у Скуолу сан Ђорђо дељи Скјавони понесу позоришне догледе како би боље могли да уживају у „врхунској, мирној, искреној и чврстој дражесности савршеног сликарства”. Занимљиво је да се Карпачо свесрдно трудио да што тачније прикаже пределе и архитектуру Блиског истока, иако се – колико је познато – није мицао из Венеције и њене околине. Зна се да је архитектуру и неке од костима сликао по узору на Ројвихове дрворезе у, тада омиљеном, путопису из Свете земље (Ерхард РеуÞицх, 1486).

Посебно су занимљиве и необичне животиње на Карпачовим композицијама. Међу гујама и акрепима на слици „Свети Ђорђе убија аждају” као да се испод свечевог ждрепца склупчала опасна двоглава змија амфисбена, описивана у средњовековним бестијаријима, о којој је писао још Плиније Старији наводећи медицинска својства њене коже (добра против дрхтавице, али и за изазивање абортуса). Од повређеног лава у манастирском дворишту, осим монаха, бежи и читава једна менажерија, те се могу распознати јелен и кошута, зечеви, јастребови, антилопа, фазан (зачудо не паун!), кока бисерка, твор и бодљикаво прасе. На композицији „Покрштавање Селенита” у првом плану се шепури црвени папагај (наводно симбол искупљења), уз белог хрта који означава веру и оданост.

Нешто мање јасне су животиње на сахрани светог Јеронима: наравно, ту је лав који риком последњи пут поздравља свог пријатеља, ту је и магарац (због кога је по легенди лав био неправедно оптужен, па је чак и носио његово бреме), али теже се могу одгонетнути две чудне животиње у средишту слике. За палму је конопцем везана повелика животиња кратких ногу и дугачког репа, вероватно хијена, која је у средњовековним бестијаријима оптуживана да ископава мртве из гробова, а довођена је у симболичну везу с нехришћанима, посебно с Јеврејима. Поред ђерма у дворишту Карпачо је насликао и необичну животињу изузетно дугих опуштених ушију, с предњим ногама нешто дужим од задњих. Сличну животињу, додуше без предњих ногу, насликао је и Бош на свом „Врту уживања”, у рају, одмах до жирафе. Жирафу је Бош прецртао из тада омиљене књиге путописа по Египту, Киријака из Анконе, из прве половине 15. века, а очигледно је жирафу из истог извора пресликао и Ђентиле Белини за своју композицију „Свети Марко проповеда у Александрији”. С обзиром на то да су све три слике настале отприлике у исто време, у првим годинама 16. века, могло би се претпоставити да је и Карпачо користио исту или сличну зоолошку литературу као Белини и Бош.
 

Последња слика из циклуса светог Јеронима једна је од најпознатијих и, без сумње, најлепших слика венецијанске ренесансе – „Визија светог Аугустина”. Свети Аугустин пише у својој радној соби писмо светом Јерониму, не знајући да је овај на самрти. Управо у том тренутку доживљава визију: из зрака светлости, који кроз прозор обасјава целу собу, обраћа му се тек упокојени свети Јероним. Радна соба светог Аугустина је, барем по мом мишљењу, савршена! Велики и светао простор препун отворених и разбацаних књига, необичних инструмената (небеске сфере, пешчани сатови, ваге, мастионице, печати...). Ту је чак и омања археолошка збирка на полици с књигама. Препознају се античке бронзане фигуре коња и Венере, а можда и једна апулска ваза из гвозденог доба. Пажњу привлаче и необични дугуљасти предмети, уредно послагани по полици: лако је могуће да су у питању праисторијске кремене алатке које су у средњем веку сматране „громовним стрелицама” (згуснутим и окамењеним језгром грома, насталим на месту удара). Шкољка на једном од столова, иако је била и инструмент за глачање пергамента, истовремено је и алузија на сусрет светог Аугустина с дечаком који је наивно покушавао да шкољком испразни море (као што људи покушавају да схвате несхватљиво, божанско). У првом плану слике, међу отвореним књигама су и читљиве музичке ноте за четири гласа: цантус (сопран), алт, тенор и бас!

Сматра се да је Карпачо у лику светог Аугустина овековечио Висариона (1400–1472), чувеног византијског хуманисту, Плитоновог ученика, митрополита Никеје, али и римског кардинала. (О Висариону је наш познати византолог Радивој Радић недавно написао занимљив текст у „Политикином Забавнику”.) Осим што је лично помагао планирани крсташки рат против Турака (о свом трошку је опремио једну галију) и Венецији поклонио своју задивљујућу библиотеку и девет стотина грчких драгоцених рукописа, кардинал Висарион је – у време оснивања Скуоле сан Ђорђо дељи Скјавони – био један од њених првих заштитника и добротвора. Постоје и опречна тумачења да свети Аугустин није насликан по Висарионовом лику, већ да је у питању портрет каснијег добротвора Скуоле, бискупа Анђела Леонина, апостолског изасланика у Венецији, који је управо у време настанка Карпачових слика учинио знатне услуге Скуоли.

Насред собе светог Аугустина, обасјан блештавом светлошћу и затечен необичном ситуацијом, нашао се и мали бели малтешки псић. Иако свестан да присуствује чуду, не бежи, већ верно и упитно гледа свог пријатеља светог Аугустина. (Слично њему, ни мали бели пас свете Урсуле, на Карпачовој слици „Сан свете Урсуле” није се уопште узбудио кад је у собу ушао анђео.) Занимљиво је да је Карпачо на скици за светог Аугустина уместо пса нацртао хермелина с повоцем (вероватно као симбол непорециве чистоће – што је универзална симболика хермелина). Можда је верни малтешки псић био Карпачова алузија на пријатељство малтешких витезова који су и данас прве комшије Скуоле?