Говор биља – мандрагора

Варљивост и привлачност мандрагоре нагоне нас да се упитамо да ли је она магија или мит, отров или лек, надахнуће или варка. Прави одговор вероватно лежи негде у средини, а несмањено занимање како лаика тако и научника оправдава сву њену тајанственост и моћ

 

    Пролећна ноћ, млад месец. Поноћ је. Читаву годину врачара чека тај тренутак. Одлази до места где је неки разбојник обешен. Испод вешала налази биљку која личи на капицу дворске луде и за коју се пре може рећи да вири из земље, него да из ње расте. Хвата је и повлачи свом снагом. Биљка се опире, ужасно вришти, покушава да се укопа што дубље у земљу. Постоји веровање да је вриска тако снажна, продорна и непријатна да може да изазове смрт онога који је вуче. Зато се често не хвата рукама, већ се везује псу за реп. Пас се потом дозива, а кад извуче биљку с кореном одмах угине. Пошто врачара извади корен из земље, пажљиво га узима у наручје, мази га и пази. Наиме, ишчупани корен има облик човечуљка и личи на мушкарца или жену. Копрца се све док га врачара не однесе кући и смести у креветић. Тад му на лице утисне две бобице клеке (Juniperus communis) уместо очију и раскошно га обуче. Тако корен оживи и почну да му расту чекиње уместо косе. Сваке суботе га купа у вину. Човечуљак од мандрагоре расте, али никад не прелази узраст трогодишњег детета. Уз то је ђаволски зао и пакостан. Застрашује људе, чини свакојаке подлости и уз то се смеје дивљачки. Једина корист од њега је што зна где је закопано благо, тако да онај ко га има долази до баснословног блага. На крају ипак изазива неслогу у породици, сви се међусобно поубијају, а вештица и сама заврши на вешалима...

   Мало је која биљка толико обавијена тајнама и митовима, толико коришћена у магијским обредима и враџбинама, или толико цењена као талисман. Све у вези с њом тајанствено је и многи народи имају своје предање везано за њу. Мандрагора је по некима заправо људска душа заробљена у телу биљке. Користила се као састојак чаробних напитака, али највише као амајлија која подстиче на љубав и плодност и у те сврхе је много „јачи” женски корен. Ако се корен не негује, ако се с њим не поступа добро, постаје злодух, који тера власника на зла дела. Корен мандрагоре који има изражену сличност с мушким или женским ликом био је редак, цењен и скуп.

   Дело „Malleus Maleficarum” (Маљ за вештице), које су заједно написали доминикански свештеници Хајнрих Крамер и Џејмс Спренгер, био је водич који је требало да служи инквизиторима, да им олакша посао током суђења вештицама, а у основи се позивао на булу папе Инокентија ВИИИ. Током скоро три века био је главни ослонац судијама, а велики шпански инквизитор бискуп Сандовал приповеда о једном случају суђења вештицама. Обећао је да ће било којој од оптужених подарити слободу, ако пред њим полети. Једна од жена је пристала, затражила такозвану вештичју маст која се припремала од корена мандрагоре, намазала се по слабинама, лактовима, испод пазуха. Потом се успела до црквеног торња, села на метлу намазану истом машћу и отиснула. Несрећница се стрмоглавила и остала на месту мртва. Позадина многих сличних прича везаних за мандрагору и вештичарење везана је за моћ летења, односно, како је то немачки професор Ерих Пукер објаснио, халуцинације изазване тровањем скополамином врло су често скопчане с летењем, с увидом у нове димензије и раскидом с било каквим стабилним ослонцем.

   Мандрагора, мандрагула, нарангулина, ђавоља јабука, ђаволи парадајз, Адамова глава, буновина, мандрача, човечуљак, околочеп, велико зеље, скочац, алраун (Mandragora officinarum) вишегодишња је зељаста биљка 20 до 30 центиметара висине. Овални листови расту из ниске розете, док су цветови на кратко уздигнутој стабљици. Након цветања стварају се плодови слични зеленом парадајзу, који постепено дозревају мењајући боју у жуту или наранџасту. Распрострањена је у средоземном делу Европе, воли осунчана места, камените и песковите пределе, честа је око штала и торова. Назив потиче од грчких речи мандра = штала и агеиро = сакупљати, јер се често налазила и сакупљала око штала и торова. Читава биљка, а посебно корен веома су отровни од присутних алкалоида (хиосцијамин, атропин, скополамин...). Симптоми тровања су депресија (наркотично деловање), сувоћа грла, отежано гутање, дуготрајно ширење зеница. Веће дозе изазивају парализу дисања, услед чега може доћи и до смрти отрованог. Код дуготрајне употребе изазива халуцинације и психозе. У фармацеутској индустрији деривати скополамина (бутилбромид, метилбромид) користи се у таблетама против морске болести. Посебно су занимљиви огледи вршени четрдесетих и педесетих година прошлог века, кад су неки назовинаучници, тражећи погодне супстанце за „прање мозгова" и „серум истине", много пажње посветили мандрагори и скополамину...

   Током историје мандрагора је надахнула многе уметнике. Неповратно је оставила трага у писаној речи и слици. Чест је мотив на одори фараона, а нађена је у цветном венцу поред мумије Тутанкамона. Помиње је Гете у „Фаусту”. Чувени мислилац Николо Макијавели 1518. године пише драму „Мандрагола”, где напитак начињен од мандрагоре треба да помогне лепој Лукрецији да затрудни. Вилијам Шекспир у трагедији „Ромео и Јулија”, кроз монолог Јулије која треба да попије чаробни напитак који ће је 42 сата начинити мртвом, каже „...будем ли одвећ рано себи дошла / смрад онај грозни, крици они страшни, / мандрагориним налик крицима / крицима које она одаје / кад је из земље чупају..." Или чувена Дирерова гравура „Четири вештице”, на којој се висећа кугла са и даље нерастумаченом ознаком О.G.H. често поистовећује с плодом мандрагоре око које плешу вештице...

   Варљивост и привлачност мандрагоре нагоне нас да се упитамо да ли је она магија или мит, отров или лек, надахнуће или варка. Прави одговор вероватно лежи негде у средини, а несмањено занимање како лаика тако и научника оправдава сву њену тајанственост и моћ.