3320 25. 9. 2015.
Београд кога више нема
Министри у тазбини
Кад су Аустријанци почетком 18. века освојили Београд, најпре су почели да тадашњу турску касабу претварају у модерну западњачку варош. Највише измена претрпео је Дорћол, где су тих година досељене 333 немачке породице из области Ворма и Мајнца. Истовремено, затечени Срби, Цинцари, Јевреји и Цигани протерани су на савску обалу Београда, где је убрзо никло ново насеље. Аустријанци су, очигледно, желели да заувек овде остану, али су њихови снови трајали свега двадесетак година. Ипак, захваљујући њима, али и Турцима који су на Дорћолу убрзо повратили „своје” куће, коначно су и Срби добили свој део Београда.
Средином 19. века српска варош протезала се уз савску обалу, од данашње Железничке станице до Сава капије подно Калемегдана. С обзиром на то да је Сава у заветрини, знатно погоднија него Дунав, овде је убрзо подигнуто и пристаниште за лађе. Некада је обала изгледала много другачије него данас, река је била плитка и муљевита, па су бродови пристајали уз такозване штекове или шлепове. Да би се град заштитио од честих поплава и да би лађе лакше пристајале, касније је крај реке изграђена утврда.
Промет путника на Савском пристаништу одувек је био жив. Најомиљенија излетишта тадашњих Београђана били су Земун и Панчево, а до њих се најлакше стизало управо лађама. Бродови су били и мањи и спорији него данас, али то није сметало нашим прецима да уживају у вожњи и лепоти предела поред којих су пролазили.
 |
| Најважнији догађаји збивали су се на граничној обали Саве. Снимак из 1884. године: долазак румунског краља карола Хоенцолерна у Србију |
Визе за Земун
У књизи „Споменар старог Београда” Никола Трајковић пише да су се у пристаништу могле срести разне ношње из предела уз Саву и Дунав. Било је ту народа из Мачве и источне Србије; једни су одлазили према Шапцу, други према Доњем Милановцу, Ђердапу или Прахову. Било је и оних из Срема и Бачке, који су путовали узводно Дунавом. Кажу да је пристаниште најлепше изгледало ноћу, посебно кад су долазиле или одлазиле осветљене лађе. У летњим данима народ је силазио на пристаниште да се освежи и расхлади, а некад да дочека или испрати пријатеље.
Кад данас од пристаништа прођемо до Бранковог моста, пуца прекрасан поглед на реку и уређену обалу. Тешко је и замислити да је на том заравњеном простору некада било читаво насеље, густо испуњено зградама, па чак и вишеспратницама. Прва зграда на обали Саве најближа пристаништу била је Ђумрукана у којој је, поред царине, дуго био смештен и комесаријат савске полиције. Срушена је 1936. године, заједно с читавим блоком других зграда.
За време Аустроугарске монархије ово здање имало је значајну улогу, јер су кроз њу пролазили сви који су долазили у Београд или су из њега одлазили. Ту су се добијали пасоши и визе, а Београђани су за прелазак у Земун добијали објаве које су важиле само за једно путовање. Због тога је у Ђумрукани увек било много света. До самог комесаријата било је узано сокаче које је излазило на обалу и одвајало комесаријат од кафане „Голуб”, где су највише свраћали лађари и носачи.
Поред кафане налазила се кућа на спрат, власништво чувеног трговца Хаџи-Томе. Била је то отмена зграда и у њој су с родитељима живеле и њихове четири кћери. Све су се удале за угледне људе свога времена, а сва четворица зетова били су и министри, па је тако понекад у Хаџи-Томиној кући заседала готово цела влада ондашње мале Србије. Занимљиво је да је тако богат човек с тако угледним зетовима живео у кући око које је даноноћно била пристанишна гужва, где су се често могли чути пијани лађари и носачи. Али, такав је био ондашњи обичај и то, очигледно, никоме није сметало, а и трговци су волели да буду тамо где је роба.
 |
| Мноштво лађа спремних за путовање у свет. |
Велика зграда с много станова и великим двориштем припадала је Стојану Вељковићу, министру и председнику Касационог суда. До ње је опет било сокаче, а иза њега кућа и дућан Анастаза Заха, познатог београдског Цинцарина, чија је кћи била удата за доктора Лазу Пачуа, лекара и једног од најбољих министара финансија у историји Србије. Мала улица између Васине и Чика-Љубине и данас носи његово име.
Поред Захове куће налазило се огромно здање Љубе Крсмановића, које је његов отац Риста сазидао одмах по одласку Турака из Београда, и то баш на месту где је била Лиман џамија. Кажу да је на спрату те куће било четрнаест салона које је његова жена наместила у разним стиловима: источњачком, венецијанском, бечком, у стилу француских Лујева и слично. На честим пријемима нашао би се безмало цео град, а долазиле су и стране дипломате.
Рат и мир Лиман џамије
Занимљива је и прича о Лиман џамији, једној од најстаријих богомоља у Србији, која је била подигнута крај хана на месту где се сада издиже носећи стуб Бранковог моста. Грађена је од тврдог камена гранита, с тешким високим минаретом и прозорима окованим гвожђем. У њеном комшилуку живели су Турци Ерлије који су с комшијама Србима живели у миру и слози све до познатог догађаја на Чукур чесми, 1862. године, кад су турске заптије убиле једног српског дечака. Убрзо је цео град „плануо”, дошло је уличних немира, а с калемегданске тврђаве почело је турско бомбардовање. С обзиром на то да је међу народом било доста жртава, цех су платили Турци који се нису на време склонили у тврђаву.
Најгоре су прошле управо Ерлије које су задоцниле, односно нису ни знале да им од Срба прети било каква опасност. Кад су напади почели, не знајући шта ће и куд ће, склонили су се и забарикадирали управо у овој џамији. Не могавши да казне праве кривце, Срби су се устремили на њих. Опсадом џамије командовао је стари ратник с Мишара, већ остарели Бакал-Мика, који је наредио да се донесе запаљив материјал: катран, луч и слама, и да се запали око џамије како би се људи истерали димом. Међутим, ветар је дувао у супротном правцу и односио дим, па је и сав труд опсаде био узалудан.
 |
| Данашњи изглед Савског пристаништа |
Тог дана напад је пропао и кад је пао мрак борбе су се утишале, припремајући се за сутрашњи дан. Трезвенији, старији људи, те ноћи размишљали су у миру и сећали се доброчинстава која су им чинили баш ти Турци, њихови суседи, које су они сада држали у затвореној џамији са женама и децом. Превладао је разум и они су још у току ноћи пошли до џамије да се споразумеју са затвореним Ерлијама. Ови су то једва дочекали и тако је сукоб мирно окончан.
Захваљујући баш тој великодушности, страни представници лакше су посредовали у окончању сукоба и допринели да Турци убрзо после тог догађаја заувек напусте Београд и све градове у ондашњој Кнежевини Србији.
Аутор:
Владимир Крстић 
