3320 25. 9. 2015.
Пут око света за 99 динара – Јамајка
Где планине додирују небо
Усред Карипског мора, између Кубе и Флориде, налази се једно од најпознатијих острва света – Јамајка. Ово омање острво безмало је цело прекривено прашумама. У средишњем делу уздижу се Плаве планине, високе око 2300 метара и готово увек у густој плавичасто-сивој магли. Обале су типично карипске: бели песак и тиркизно море, опојно тропско цвеће и бујна вегетација. Ваља напоменути да овде нема опасних животиња, инсеката или отровних змија. Речју, прави правцати рај на Земљи.Нажалост, током последњих 500 година за многе људе, а често и читаве народе, био је прави пакао. Чудновати сплетови околности исписали су веома бурну и изузетно занимљиву историју Јамајке.
Индијанци
Први становници Јамајке били су Аварак Индијанци, мирољубиви народ који је живео у малим куполастим колибицама. Били су то омањи људи веома нежне грађе, високи око метар и по. Бавили су се углавном ловом, риболовом или сакупљањем плодова. Пловили су Карибима и посећивали оближња острва на којима су живела друга племена, с којима су трговали и размењивали различите рукотворине. У шпанским црквеним хроникама остало је забележено да су били велики заљубљеници у игру сличну одбојци, да су у великим количинама пили алкохол справљен од кукуруза и да су пушили дуван умотан у кору дрвета.
 |
Аварак Индијанци су из Јужне Америке дошли на Јамајку око 700. године и ту безбрижно живели наредних 800 година, све до доласка Шпанаца. Своје предивно острво звали су Хајмака, што значи „место богато шумом и водом”, и вероватно им је на њему било као у рају, све до кобне 1494. године. Тада је стигао Колумбо и за кратко време њихово мало рајско место претворено је у пакао.
Колумбо је Индијанце описао као „веома искрене људе задовољне животом којим су живели” а њихово острво као „...вилинско место какво до тада нисам видео, место где се човеку чини да планине додирују небо”. Нажалост, биле су то празне речи које Индијанцима нису донеле ништа добро.
Претпоставља се да је, у тренутку кад је Колумбо стигао, овде живело између 60.000 и 100.000 Индијанаца. Само 150 година касније више није било ни једног јединог Аварака. Различите болести и убијања учинили су да овај народ нестане с острва. Остало је забележено да су многи решили да сами себи скрате муке и своје потомство поштеде злосрећне судбине. Родитељи су убијали сопствену децу и затим испијали отровни сок справљен од разних тропских биљака. Од њих је остао само назив острва – њихова Хајмака и данас се зове готово исто (Шпанци је зову Хамаика, Енглези Џмеика а ми Јамајка).
 |
Кратко време Јамајка је била Колумбов лични посед, а под шпанском круном све до 1655. године, кад су је преузели Енглези. Газду је променила готово чистом случајношћу. У то време Шпанци су владали карипским острвима, а Енглези су решили да томе стану на крај. Прво су безуспешно покушали да освоје Кубу, то исто им се десило с Порториком и на крају су се, сасвим случајно, обрели на Јамајци. У то време она није посебно занимала Шпанце. Није имала злата, жута грозница и маларија сачекивале су сваког Европљанина, а на острву је било мало плантажа с кафом, бананама или шећерном трском. Радна снага (Индијанци) већ је увелико била побијена, а клима није одговарала гајењу памука. Све у свему, острво није било вредно шпанског труда и Енглези су га освојили прилично лако. Данас о њиховом некадашњем присуству на острву можемо сазнати једино из назива појединих места као што су Спениш таун (шпански град), Оћо риос (осам река) или Негрил (тамно место). Као и у случају Аварак Индијанаца, и иза Шпанаца су остала само имена.
Порт Ројал, гусари и рум
Током 17. века Јамајка је постала једно од најпознатијих гусарских острва. У то време њена лука Порт Ројал (краљевска лука) пружа уточиште многобројним холандским, шпанским и енглеским гусарима као што су Плавобради, Калико Џек или Хенри Морган. Додуше, на острву је постојало и локално енглеско становништво и влада који су покушавали да унесу мало реда у општи хаос, али им је то слабо полазило за руком. На Јамајку су приспевали бројни људи из околних колонија – било је ту плантажера, робовласника, трговаца, лопова и пустолова.
Због свог географског положаја, Порт Ројал постао је најпосећенија лука Кариба а, незванично, и главни град Јамајке. У овом заливу вода је дубока све до обала и бродови лако могу да уђу, а усидрени су потпуно заштићени од честих урагана.
Порт Ројал је био на лошем гласу и о њему су углавном остали сачувани овакви и слични записи: „Порт Ројал је лука коју заобилазе обични, поштени људи. То је најозлоглашенији и најнеморалнији град Кариба, препун чудног, понекад уврнутог света. Град с много грехова и мало закона!” У овој гусарској луци постојало је безброј кафана у којима се точио првенствено рум (грог), али и остали алкохол. Постоји запис да је само у јулу 1661. године отворено четрдесет нових таверни и грог и пунч точионица.
 |
У многим причама темељеним на стварности, гусарски живот нераскидиво је повезан с румом који је „смишљен” на Карибима. Први прави рум добијен из шећерне трске (које на карипским острвима има у изобиљу) „смућкали” су Енглези давне 1620. године, и то на Барбадосу. Међутим, убрзо ово пиће постаје заштитни знак Јамајке. У почетку је био познат под називом кил девил (убити ђавола) и под тим именом појављује се у многобројним хроникама тог времена. Касније се одомаћио назив рум. Зашто се тако зове нико тачно не зна да нам каже: неки сматрају да је скраћеница енглеске речи румбулион (што би значило лумповање), а неки га повезују с латинском речју за шећерну трску – Saccharum.
Једна верзија рума позната је под именом грог и то је мешавина рума с водом (у различитим односима). Капетани бродова давали су га морнарима да им посада не би вечито била мртва пијана.
Где је рум ту су и гусари. Они су у Порт Ројал стизали из свих делова Кариба, али највећи број долазио је с Тортуге, острва у Карипском мору. Међу њима било је свакојаких типова. Неки су били праве психопате, попут човека који је себе звао Роше Брасилијено, док су га сви остали звали Луди Холанђанин. Дружење с њим било је опасно по живот, али и одбијање његовог пријатељства. Опет, било је и одважних и готово генијалних људи као што је био Хенри Морган, један од најбољих поморских стратега тог времена. Неке гусарске судбине толико су необичне да се и дан-данас препричавају.
Једна од најнеобичнијих је прича о две храбре гусарке – Ен Бони и Мери Рид. Године 1720. њихов брод напали су Енглези којима су отпор пружила само двојица ратоборних гусара док су сви остали били пијани и неспособни за борбу. Тек кад је посада заробљена и одведена у затвор на Јамајци, власти су откриле да су двојица опасних гусара заправо жене.
Порт Ројал је готово уништен у катастрофалном земљотресу који је 1692. године погодио Јамајку. Катастрофа је почела 7. јуна, двадесетак минута пре поднева. Земљотрес је кратко трајао али је град практично нестао у мору. Готово цела лука је потонула, са свим кућама и њиховим житељима. Погинуло је око 2000 људи а око 4000 тешко је повређено. Многи су били уверени да је земљотрес заслужена „божија казна” јер овакво „потапање” никада се није десило ниједном карипском граду, а у то доба причало се да на целом свету не постоји „луђи” град од Порт Ројала.
Град је касније обновљен, али никада више није достигао стару „славу”. Године 1726. други снажан земљотрес докрајчио је гусаре Порт Ројала, који су током 18. века нестајали с Кариба и Јамајке. И од њих је остало само понеко име, као што је лука Порт Ројал, Крвави залив (Блади беј) или Бегунчев залив (Ранвеј беј).
Маруни, слободни људи
 |
| Потомак Маруна на улицама Кингстона |
На Јамајци живи 99 одсто црнаца, а онај један одсто углавном чине Кинези и нешто мало белаца. Оно што је својствено Јамајци јесте чињеница да њени становници нису потомци бивших робова, као што је случај у Америци, јер су црни људи Јамајке готово одувек били слободан и врло ратоборан народ. И томе су највише допринели Енглези.
Кад су несрећни Аварак Индијанци нестали, Шпанци су почели да довлаче робове из Африке. У време кад су Енглези напали Јамајку, у општем метежу Шпанци су побегли на Кубу а црнци на Плаве планине. Ту на врховима планина, под окриљем вечитих облака и добро скривени густом тропском прашумом, формирали су своје прве мале градове и државице.
Ниједан белац, било Енглез или Шпанац, није био довољно луд да пође у непроходне тропске планине у потрагу за одбеглим робовима. Енглези су их назвали Маруни, од шпанске речи цимаррон (неухватљив, неукротив). Већ током 17. века Маруни су постали засебан народ Јамајке. У време док су гусари господарили северним обалама острва, око Порт Ројала, Маруни су живели у унутрашњости, на Плавим планинама. Деценијама су се упорно борили против Енглеза који су довлачили нове робове из Африке јер су им стари стално бежали. Под окриљем ноћи или магле, Маруни су се спуштали с планине, палили плантаже, убијали Енглезе и ослобађали робове који су постајали део њиховог народа. Тако је државица Маруна расла и постајала све јача. Нису поседовали ватрено оружје, али су били веома вични маскирању и прерушавању, тако да у шуми нико није могао да их разликује од околног растиња. О томе нам говоре и извештаји преживелих из једне енглеске експедиције која је кренула у шуме у потрази за одбеглим робовима и у једном тренутку „...дрвеће је оживело и претворило се у људе који су побили готово све чланове наше групе...”
Енглези нису могли да поробе Маруне, па су 1734. године пристали да потпишу повељу којом се они проглашавају за слободан народ по правима једнак белцима.
Нани од Маруна
У историји Јамајке помиње се приличан број јунака из различитих епоха, али међу њима постоји само једна жена – Нани од Маруна која је живела почетком 18. века. Била је ситна онижа девојка продорних црних очију и кошчатог лица, тако је бар приказана на бакрорезима. Око 1700. године она и њена породица као робље доведени су с Обале Слоноваче (данас Гана) на Јамајку. Врло брзо су Нани и њена петорица браће, припадници ратоборног и слободољубивог племена Ашанти, побегли у планине и придружили се Марунима.
За Нани од Маруна прича се да је била прави стратешки геније. Имала је војску од око 1000 људи и на њеном челу била педесет година! Град на Плавим планинама где је живела некад се звао Нанин град, а данас је Град Маруна. Маруни верују да је успешно војевала захваљујући помоћи с неба. Пред сваку важнију одлуку падала је у транс и добијала упутства од духова својих предака. Кад су Маруни потписали мировни споразум с Енглезима, Нани је одбила и наставила с нападима на плантаже. Енглези су више пута безуспешно покушали да је ухвате, а онда су ипак сели да преговарају. Легенда каже да је Нани тада отишла двадесетак метара даље од осталих и једном Енглезу наредила да пуца у њу, што је овај радо учинио али је није погодио. Пришла му је и вратила метак који је испалио уз речи: „Сваки човек има своју смрт, а ова није моја.” Овај догађај описан је у неколико народних песама које певају данашњи Маруни Јамајке.
Нани од Маруна умрла је око 1750. године и сахрањена је на Плавим планинама.
 |
Растафари и краљица од Сабе
Растафари је верски покрет који је током последњих пола века постао заштитни знак савремене Јамајке. Настао је још тридесетих година прошлог века у Америци, али се веома брзо преселио на Јамајку.
До пре неколико година припадници ове вере могли су да буду само црнци, али одскора има и белаца и верника из Азије.
Растафари немају ни цркве ни свештенике. Вера није везана ни за каква материјална добра, а њихови узвишени или мудри људи, како их називају, малобројни су и углавном сиромашни, живе у унутрашњости Јамајке и немају никаква видна обележја да припадају највишем реду.
Растафари верују да је Африка колевка људске расе (што савремена антропологија и потврђује) и да је прва цивилизација настала у Етиопији. Такође сматрају да сваки човек, без разлике, мора бити слободан. Веома поштују бившег етиопског цара Хаила Селасија и сматрају да је он црна реинкарнација Исуса Христа. И да се Бог пре две хиљаде година показао у обличју белца а у наше време у лику црнца. Пре него што је проглашен за цара Хаиле Селасије звао се Рас Тафари (по томе је покрет и добио име). Рас је титула, а Тафари једно од имена Хаила Селасија.
Правог растафарија лако је препознати по необичној фризури: и одрасли и деца имају косу уплетену на посебан начин, а таква фризура зове се дред-лок и симболизује лављу гриву. Лав је, иначе, веома поштована животиња растафарија мада не живи на Јамајци, али га зато има у Етиопији. Њихове кикице (дред-лок) могу да буду изузетно дугачке и густе и растафари их обично држе смотане под огромним плетеним капама.
Музика растафарија је реге, то је њихова духовна музика која је захваљујући Бобу Марлију, припаднику ове вере, доживела светску славу.
Марихуана или ганџа, како је зову на Јамајци, света је биљка растафарија који сматрају да се свет не може сагледати на прави начин без удисања дима ганџе. Иначе су вегетаријанци и не пуше дуван јер сматрају да је штетан по здравље. Боје растафарија су зелена, жута и црвена, које су и боје на етиопској застави, док је застава Јамајке зелене, жуте и црне боје.
Њихова везаност и помало опчињеност личношћу Хаила Селасија буди занимање и вуче дубоке корене из прошлости цивилизације. Легенда овако приповеда:
 |
| Бели песак и тиркизно море, рајска слика с једног од најпознатијих острва на свету |
Све је почело пре око 3000 година у краљевини Саба (некадашња Абисинија, данашња Етиопија). Краљица од Сабе или Македа била је тамнопута владарка, лепа и мудра. Једнога дана је од неког путујућег трговца чула да далеко на истоку у граду Јерусалиму живи мудри цар Соломон, најмудрији и најправеднији владар света, и решила је да то провери на лицу места. Опремила је велики караван с педесет камила које су носиле корпе пуне злата, слоноваче, парфема, драгог камења и свиле, одлучна да све то поклони Соломону ако се заиста увери у његову мудрост. Најзад, после шест месеци пута кроз пустиње источне Африке, краљица од Сабе прошла је кроз капије Јерусалима. Био је то догађај који се вековима препричавао. На капијама је стајала богата поворка од педесет камила и људи а на њеном челу налазила се прелепа девојка на камили белој као најфинији песак, опточеној драгуљима и златом.
Соломон се, како то увек бива у легендама, одмах заљубио у прелепу гошћу, али изгледа да љубав није била обострана. Македа је дошла да се увери у Соломонову мудрост а не да се уда за њега. Јеврејски цар и син Давидов био је очаран мудрошћу и лепотом црне етиопске краљице и замолио је да остане у Палестини и постане његова жена, али је она одбила. На крају, Соломон је смислио лукавство и предложио опкладу. Рекао јој је да је слободна да оде из његовог двора кад год хоће, али да му обећа да од њега ништа неће узети без питања. „А шта бих ја, краљица од Сабе, пожелела из твог двора? Моја је земља богата, пребогата и нема ничега што бих ја узела од тебе.” Лукави Соломон је те ноћи приредио весеље у њену част а за вечеру су зготовљена јела од којих се много ожедни. Кад су отишли на спавање, Соломон је легао у један крај одаје а Македа у други. Усред ноћи пробудила се ужасно жедна и отишла до бокала да попије воду не питајући Соломона за дозволу. Овај се, наравно, одмах пробудио (пошто није ни спавао) и рекао јој да је заклетвом обећала да ће остати код њега ако било шта узме без питања, па макар то био и гутљај воде! И тако се Соломон дочепао краљице од Сабе. Међутим, лепа Етиопљанка ипак није могла дуго да остане у Јерусалиму: после неког времена спаковала је своје скупоцене ствари, упрегла многобројне камиле и шарену и лепршаву свиту повела пут свог царства. У легендарној земљи Саби, Македа је Соломону родила сина који се звао Ибн-ал-Малик или Менелик, како је познатији. Он потиче од Соломона а самим тим и од краља Давида, Соломоновог оца, другим речима, истог је порекла као Исус Христ. А Хаиле Селасије је последњи потомак Менеликов и тако су растафари нашли везу између Хаила Селасија и Исуса Христа.
 |
| Хаиле Селасије, „црна реинкарнација Исуса Христа” |
Растафари Јамајке изузетно много поштују краљицу од Сабе и велики број ресторана, бродића или радњи носи њено име.
Нема проблема, човече!
И тако су се током пет стотина година на једном малом тропском острву дешавале различите важне ствари које и даље имају јак утицај на ток данашњих догађаја. Јер, да није било Јамајке, сасвим вероватно не би било ни Маруна, од којих потичу данашњи становници. Не би постојали растафари који сваким даном имају све више присталица, а ако њих нема онда ништа ни од чаробне реге музике. Да не причамо о гусарима, шта би они били без „сигурне луке – Порт Ројал”, толико необичних, страшних и романтичних прича исписано је о гусарима Кариба и готово свака је на неки начин везана за Порт Ројал и Јамајку.
 |
| Боб Марли, легенда реге музике којом је популарисао растафари |
Изгледа да необични токови историје на малом карипском острву имају веома велики одјек у свету. Рајско острво Хајмака! За Аварак Индијанце њихово мало острво било је најлепше и најважније на свету. За данашње становнике Јамајке такође нема премишљања да ли је њихово острво најлепше и, у погледу многих ствари, најважније на свету! „Џ’мееееика мон – но проблем!” рећи ће вам дубоким, развученим гласом Јамајчанин и не треба вам ништа више: интонација, покрети и начин на који је изговорено то чудесно „Џ’меееика мон!” рећи ће вам све. Човек једноставно воли своје острво највише на свету и у тој једној реченици обухвати и Карипско море и Плаве планине и рајску природу и реге музику и гомилу тешкоћа с којима се рве сваки становник овог острва. Једноставно стане ту где се нашао, рашири руке као да обухвата цео свет, добро те осмотри и, на питање како изгледа живети ту, једноставно каже: „Џ’меееика мон!” Јамајка, човече.
Аутор:
Деса Ђорђевић-Милутиновић 
