3320 25. 9. 2015.
С оне стране вероватног
УКРАДЕНИ ЖИВОТ
Шта се догађа кад неко тврди да је неко други? Говори околини непознате језике, понаша се као друга особа и зна неке невероватне појединости из туђег живота
Рођена у Будимпешти 1918. године у кући имућних родитеља, Ириш Фарзади имала је безбрижно детињство. Била је одличан ђак, посебно добро су јој ишли језици и математика, али то није било једино у чему је бриљирала. Код куће је, делећи занимања своје породице за парапсихолошке појаве, још пре петнаестог рођендана наступала као медијум. Током сеанси које је водила њена мајка, Ириш је привлачила духове разних бића; нека од њих чак су тврдила да долазе с друге планете, нека би проговорила кроз њу на непознатим језицима. Дешавало се и да одбију да оду пошто се сеанса заврши, задржавајући се и по више дана, али би на крају ипак молили да буду „ослобођени”. Онда је у августу 1933. године биће које је говорило шпанским језиком настанило Иришино тело с јасном намером да ту и остане.
Госпођа Фарзади сматрала је да ће се на крају удаљити, као што је био случај и с осталим духовима. Наравно, била је узнемирена изненадним и – барем се надала – привременим губитком идентитета своје кћерке.
Подједнако забрињавајућа била је и девојчина неспособност да говори било који други језик сем шпанског. Ириш је поред мађарског говорила и немачки и француски, али ником није било познато да је икад дошла у додир са шпанским. Пошто се стање њене кћерке није поправљало, госпођа Фарзади потражила је помоћ. Хипнотизер по имену Гвидо Касал установио је да је Ириш постала Лусија Алтрарез де Салвио, сиромашна мајка четрнаесторо деце (или петнаесторо, како је касније тврдила) и заклети комуниста, преминула у Мадриду три месеца раније.
У трансу је првобитна Ириш успела да дође до гласа и огорчено се пожали на присуство жене која је узурпирала њено тело, али је наговестила и могућност да уљез никада неће отићи. Тако је и било. Чак и 65 година касније, Лусија је и даље била тамо, спремна да пркоси сваком рационалном објашњењу свог присуства. Први се заинтересовао новинар Карл Роти који је 1935. године интервјуисао Ириш/Лусију, као и чланове њене породице. Из ових разговора настала су три опширна чланка – објављена у аустријском часопису „Дас ноје лихт” – најзначајнији извор за све касније извештаје о чудноватом случају.
Да ли се претварају?
Девојчино запањујуће претварање у четрдесетједногодишњу Шпањолку изазвала је невоље у породици. Иришин отац убрзо је напустио кућу и отишао да живи с другом женом, оставивши супругу да о промењеној кћерци брине како зна и уме. Лусија се показала корисном у домаћинству као куварица, праља и чистачица. Успела је брзо да научи немачки који се говорио међу образованим становницима Будимпеште, као и нешто мађарског. Али се и даље најрадије служила шпанским и упорно је убеђивала говорнике тог језика како је стварно из Мадрида, иако прави неке граматичке грешке, својствене жени слабијег образовања. Мучила се кад је говорила мађарски, а један промућурни лингвиста приметио је како су то врсте грешака које би правио човек коме је шпански матерњи језик.Лусијина сећања о наводном животу у Шпанији била су много мање убедљива. Није умела да препозна слике најзнаменитијих здања у Мадриду, али је показала знање које се не би очекивало од мађарске тинејџерке. Знала је шта је поррóн – камена или кожна боца за вино с дугачким вратом – и умела је да га користи, сипајући течност право у грло, да ниједна капљица не дотакне усне. Знала је и веома ретку реч за мрљу – цхоррера. Кад су јој показали мангал (мали шпорет на угаљ) постављен на троножац, сместа га је препознала као брасеро и испружила руке преко њега као да хоће да их огреје. Овакве справе су и коришћене за грејање у сиромашним шпанским породицама, а не за кување, као што би помислио неко мање упућен.
Лусија се није вратила у Иришину школу. „Није било сврхе”, објаснила је касније, „не бих ни препознала учитеља и не бих могла да разумем предавања на немачком или мађарском.” Уместо тога започела је кратку каријеру као играчица и наставница шпанског језика, а кад јој је била двадесет прва година удала се за човека немачко-мађарског порекла по имену Кребс. Родила је троје деце која и данас живе у Немачкој и Мађарској, али одбијају да јавно говоре о својој мајци. После рата Лусија је наставила образовање које је Ириш прекинула и постала електроинжењер, што је доста изненађујућа промена за некадашњу праљу, али у складу с девојчином даровитошћу за математику. Чињеница да је завршила школовање, као и лакоћа којом је поново савладала немачки и мађарски, наговештавају да Ириш није у потпуности нестала.
Случај Ириш/Лусије остао је непознат остатку света до 1951. године кад је Корнелијус Табори објавио причу о својој посети породици Фарзади. Изгледали су му као „пристојна породица из средње класе”, а „префињена дама”, Иришина мајка, објаснила му је како стоје ствари: њена кћерка умрла је у августу 1933. године, а особа која с њима сада живи заправо је жена из Мадрида. Лусија је потврдила ову изјаву на свом неправилном немачком и нечитким словима исписала своје пуно шпанско име у Таборијеву бележницу. Да је Иришин рукопис био веома леп и уредан, могао је да се увери завиривши у њену школску свеску. И по нарави Лусија се разликовала од девојке која је некад боравила у истом телу.
„Моја Ириш била је тужна и озбиљна, меланхолична девојчица, веома даровито и замишљено створење”, присећала се госпођа Фарзади. „Била је најбољи ђак у обе своје школе, али је увек била тужна и тиха. Лусија је, с друге стране, пуна животне радости и игра и пева као права Шпањолка.” Замољена да отпева нешто, Лусија је спремно извела сијасет песама. Табори је накратко разговарао и с Иришином сестром од које је Лусија научила немачки, као и с њеним оцем, који је потврдио Лусијину способност да спреми веома укусна јела. „Нема објашњења. Нема лаког решења”, закључио је Табори на крају свог истраживања. „Да ли се сви претварају? Али зашто? Можда би неки психолог могао дати објашњење.” До дан-данас такав се није нашао.
У чамцу који плута свемиром
Можда и не бисмо ништа више чули о овом случају да није било чудноватих поклапања интереса између чланова Друштва за психичка истраживања (ДПИ). Говорник шпанског и писац Титус Ривас из Холандије, аустријски професор психологије Петер Мулац и пензионисани адвокат Мери Роуз Барингтон из Велике Британије – ово троје људи одлучило је да истражи случај Ириш Фарзади, не знајући за напоре осталих. Нису се ни срели до 1997. године кад је одржана конференција ДПИ којој су присуствовали Мулац и Барингтонова. Кроз необавезан разговор током паузе за кафу, сазнали су да деле заједничко занимање. Неколико недеља касније Ривас је позвао Мулца желећи да се распита о његовим сазнањима о Ириш Фарзади. Уследила је и трећа случајност. Мулац је присуствовао још једном састанку у Швајцарској где је упознао мађарског члана видовњачког удружења. Упитан да ли је чуо за Ириш/Лусију, човек му је потврдио не само да је она још жива, већ и да је лично познаје.
Тако су се трећег априла 1998, дан пред њен осамдесети рођендан, сва три истраживача запутила ка Лусијином скромном дому у селу Гијал, недалеко од Будимпеште. Током два дуга разговора, вођена на више језика и забележена камером, испитивачи су закључили да Лусија нема никаквих сећања на живот као Ириш. Њен шпански је, упркос недостатку могућности да га користи, и даље био савршен и била је одушевљена приликом да разговара с Ривасом, кога је присно ословљавало са хијито (синко). Малко је оклевала да разговара с Мулцем на немачком, али кад је прешла на шпански изненада је живнула и почела да гестикулира, као да се налази у пријатном разговору са земљаком. Ривас је проценио да је Лусијино разумевање његовог шпанског готово непогрешиво, а говор далеко изнад нивоа некога ко је ишао на курс језика. Деловала му је као права Шпањолка.
Имала је делимичних сећања на свој „први живот” у Шпанији – била је неписмена и користила се услугама човека који је писао писма за новац; радила је као праља и служавка и удала се за младог зидара Педра док је још малтене била девојчица и родила му петнаесторо деце (мада је раније тврдила да их је било четрнаесторо). Сећала се како је ишла код циганских видарки кад је била болесна, називајући их лас тýас (тетке). Знала је доста и о мадридским црквама и свецима по којима су добиле име, и даље је знала да изговори молитву на шпанском.
Што се тиче Иришиног кратког живота, Лусија је тврдила да нема никаквих сазнања о томе, али је могла да се сети понечег о свом постојању између два тела, „како је безбрижно плутала свемиром као чамац на води” кад се изненада нашла у телу младе и привлачне девојке. Нарочито се дивила Иришиним складним рукама које, за разлику од њених, нису биле истрошене годинама рибања и била је пресрећна што је поново девица. Једно питање видно је узнемирило Лусију: како се осећала пошто је истиснула Ириш из њеног сопственог тела. Са сузом у оку објаснила је како то није била њена кривица. Никада није намеравала да се врати на земљу – једноставно се десило.
Пошто су установили да је и након 65 година Лусија и даље ту, и да нема ни трага од Иришиног идентитета, испитивачи су се бацили на даље истраживање. Покушали су да нађу доказ да је Лусија заиста живела у Шпанији почетком 20. века. Написали су десетине писама сваком Алтарезу или Салвију ког су успели да нађу, објављивали су огласе у шпанским новинама, претраживали архиве, али ништа није уродило плодом. Ако је у Шпанији између 1892. и 1933. и постојала Лусија Алтарез де Салвио, о томе нема никаквог сведочанства. Ништа нису могли да сазнају ни од чланова њене мађарске породице, од којих многи ни не разговарају с Лусијом, а камоли с испитивачима парапсихолошких феномена.
Шта се заиста десило?
Ириш је свакако невероватан случај, али чега? Реинкарнације? Поседнутости? Подвојене личности? Криптомнезије, односно уметнуте информације коју доживљавамо као сопствено сећање? Можда је чак и преваранткиња?
Чланови истраживачког тима нису успели да се сложе. Барингтонова, иначе писац књиге о реинкарнацији, била је склона уверењу да је у питању поседнутост (од стране другог бића), пре него поремећај подвојене личности, понајвише због мистерије језика који Ириш није учила. Ривас, такође писац дела о парапсихолошким појавама, поставио је тезу да је Ириш пример подвојене личности у комбинацији са криптомнезијом. Једини психолог у тиму морао је да призна пораз своје науке изјавивши да је њен случај збиља необјашњив. Успели су да се сложе само око једне ствари – нема ниједног разлога да Лусија буде схваћена као преварант. Не би добила ништа опраштањем од свог тинејџерског живота, да би наредних шест деценија глумила другу особу, што је довело до великих невоља у породичним односима. Неки се још сећају случаја Франциске Шанцковске, која је тврдила да је заправо Анастасија Романова. После многих година нагађања испитивање ДНК оповргнуло је њене тврдње, али многи су и даље под утиском како је Пољакиња искрено веровала да је заправо руска принцеза. Ипак, једно је кад фабричка радница жели да се идентификује с племкињом, а сасвим друго кад се имућна и паметна девојка одрекне сопственог живота како би постала средовечна и неписмена праља.
Аутор:
М.Б. - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Sat, 22/09/2012 - 23:11
#1
Felacha
The most appropriate costume lately requires two ungainly equipment and another easy piece wedding dresses simple rent evening gowns chicago . One might opt for a heavy choli and lehanga and the light dupatta, Much shirt and petticoat and the light source saree or or simply a lehanga and dupatta and choli; wedding dresses made in china Great saree and petticoat and a lightweight shirt. Really lehangas can be attractive this valuable wedding season that may supply you with the option to mix it to dupattas nicely so as to be worn out on circumstances except your wedding reception and generally are not put un monitored quite shadowy nook with the armoire for a lifetime subsequent your affair. cause, Simply just simply get aquainted employing tendencies that have been accepted and choose the top clothes and fashion for lehanga or saree and you should indubitably the actual lips reduction.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
