Живот је бајка – Ана-Марија дел Виолин

Многи су маштали да ти прекрасни гласови и тонови долазе из раја, да музику на такав начин могу да тумаче само девојке чија је лепота једнака чаролији коју су шириле око себе. Међутим, често је бивало управо супротно...  

Знак распознавања нађен код остављене бебе: поцепани цртеж руже ветрова.

     
            
   „Музика допире с галерија заштићених оградом од кованог гвожђа, а изводе је искључиво девојке. Најстарија има двадесет година. Нисам у стању да замислим ништа што би могло бити дражесније и дирљивије од ове музике. Оно што ме је највише потресло, биле су управо девојке уклетих судбина које су, упркос тој тужној чињеници, омогућиле тоновима да из њих потеку у сусрет анђелима... Анђела су, уосталом, и саме достојне. Од када сам их чуо, само сам о њима говорио...
’Ако вас баш толико занимају’, рекао ми је господин Блонд, ’уколико желите да их видите, могу то да вам омогућим. Ја сам један од управника Болнице милости, па вас позивам на ужину с њима.’ Док сам ишао ка просторијама у којима су биле те скривене лепотице, осетио сам да горим љубавном грозницом какву никада пре тога нисам искусио. Господин Блонд упознао ме је са сваком од тих чувених свирачица и певачица. Њихова имена и музичко умеће били су ми иначе добро знани. ’Дођи, Софија’ – била је ужасна. ’Приђи, Катина’ - била је слепа. ’Дођи, Бетина’ - богиње су јој изобличиле лице...   Тек понека није имала неку већу физичку ману. Две или три изгледале су – подношљиво. Почеле су да певају. Био сам скрхан. За време ужине, док смо се шалили с њима, постале су раздрагане. Ружноћа не искључује шарм и ја сам то овом приликом могао да закључим. Напослетку, мој поглед на њих променио је и мој поглед на свет уопште. Готово да сам се заљубио у те ружне девојке.”

Црне гондоле за девојчице из Милости

   Ово је део из „Исповести” Жан-Жака Русоа (1712–1778), чувеног филозофа, али и страсног поклоника музике. Музике јединствене школе која је била на гласу током седамнаестог и осамнаестог века у читавој Европи, венецијанског прихватилишта Оспедале делла Пиетá. У време кад је Русо, попут многих угледних личности и племића, посећивао ову школу-сиротиште, учитељ виолине, диригент и композитор (маестро деи цонцерти) у прихватилишту био је дон Антонио Вивалди, Црвени свештеник, како је славног композитора назвао писац Карло Голдони.
Оспедале делла пиетá била је једна од четири добротворне установе (конзерваторијума, прихватилишта или болнице) Венецијанске републике које су основане у 14, а биле на врхунцу у 17. и 18. веку. Ту су била још и прихватилишта за осиромашене људе, болесне од неизлечивих болести и сиротиште. Болница милосрђа или милости, како бисмо могли назвати ову школу, отворена је 1346. године у Венецији да би у њој била одгајана и музички образована напуштена новорођенчад, деца коју родитељи нису желели или нису били у могућности да одгајају. Била су то ванбрачна деца, скривени наследници угледних дама, али и проститутки. Нека деца рођена су с физичким недостатком, па су само због тога остављана испред манастира. Управо у ту сврху на прочељу здања Болнице милости налазио се посебан отвор у зиду где су, углавном током ноћи, људи кришом остављали бебе. Готово сви су у завежљају имали неки знак распознавања за будућност: пререзани дукат, поцепани цртеж, извезену марамицу, медаљон, прстен, нешто што би могло касније да послужи као доказ чији су... Онда кад родитељ буде у могућности да дође и поведе са собом своје дете.
   Деца су најпре, до шесте године, боравила у такозваној малој болници (Оспедалетто). Дечаци би касније одлазили да изуче неки занат, док је девојчицама била намењена Болница милости. Учитељи музике пажљиво су испитивали њихов слух. Оне које нису биле музички обдарене, постајале су везиље или су помагале у кухињи. Остале су цео живот посвећивале само једној вештини: музици. Осим свакодневног напорног вежбања, основна правила понашања која су девојке из Болнице милости морале да следе била су посвећеност (вери и музици), скромност, кротко држање, ћутљивост, беспоговорна послушност... За разлику од дечака који су напуштали сиротиште чим би се замомчили, девојке из Болнице милости могле су ту да остану и до краја живота, уколико их неко не би испросио.
   Занимљиво је да манастир, цркву и конак, током година боравка, никада нису напуштале. Понекад би их гондолом одвели до куће каквог члана управног одбора – свакако богате и угледне венецијанске личности – где би накратко одржале концерт. Црне гондоле с „девојчицама из Милости”, како су их звали, клизнуле би до Риве дељи Скјавони, назад у дом. Дакле, никуд нису путовале, а њихова слава се ипак ширила Европом. Цењени гости из далеких крајева долазили су у Венецију баш да би чули како свирају ове девојчице.  
 

Ана-Марија дел Виолин, виртуоз из венецијанског сиротишта – илустрација Александра Палавестре

Музички врхунац Болница милости доживела је за време уметничког вођства Франческа Гасперинија, а потом његовог наследника, дон Антонија Вивалдија (1678–1741). Он је био професор и музички управник, композитор и диригент од краја 1703. до 1740. године, дакле, до тренутка када је напустио Венецију да би, осиромашен и заборављен, умро у Бечу, јула 1741. године.

   Скривене иза ограде

Велики део својих најпознатијих концерата дон Антонио написао је управо за девојке из Болнице милости. Те композиције веома су захтевне и није их лако свирати, што сведочи о великом умећу венецијанских сиротица које су често свирале по неколико инструмената. Данас, кад слушамо Вивалдијеве концерте, не размишљамо о томе да су та дела написана за девојчице.
Вео тајне као да је обавијао и њих и њиховог учитеља. О чувеним виолинисткињама, виолисткињама, лаутисткињама, челисткињама, флаутисткињама и певачицама препричавале су се легенде. Треба, међутим, имати у виду да су оне наступале безмало скривене. Свирале су на галерији иза зида на коме је била подигнута густа ограда од кованог гвожђа. Многи су маштали да ти прекрасни гласови и тонови долазе из раја, да музику на такав начин могу да тумаче само прелепе девојке чија је лепота једнака чаролији коју су шириле око себе. Међутим, често је бивало управо супротно. Понека од чланица „Кћери хора” заиста би била млада и лепа, али су већином биле ружне. Неке су и остариле свирајући у оркестру који су чиниле „Кћери хора” (Ле фиглие дел цхоро). Успевајући да виде само обрисе њихових тела у истоветним, скромним хаљинама, многи младићи из најугледнијих млетачких породица смртно би се заљубили. Добијали би посебно допуштење да их упознају и запросе, уколико им се допадну...
   Опчињеност девојачким музичким умећем била је тако јака да заљубљене будуће младожење нису доживљавале разочарање кад би се пред њима нашла девојка с неким видљивим физичким недостатком. Били су то само докази о великој моћи музике, величанствене музике Антонија Вивалдија и савршених тумача, какве су биле штићенице Болнице милости.

Дон Антонијева миљеница

   Међу свим тим изузетним тумачима музике издвајала се једна девојка. Као што може да се претпостави, била је миљеница професора, дон Антонија Вивалдија. И она је остављена као беба испред манастира. Дали су јој име Ана-Марија. Славу је стекла као Ана-Марија дел Виолин или Ана-Марија од Виолине. Осим виолине, свирала је чембало, виолончело, виолу д’аморе, лауту, теорбу, обоу и мандолину. О утиску који је као виртуоз и прелепа жена оставила на многобројне слушаоце, посетиоце концерата у Венецији, остале су многобројне забелешке. Антонио Вивалди посветио јој је бар двадесет осам виолинских концерата, као и концерт за две мандолине који је свирала са својом пријатељицом из сиротишта Маријаном дел Контралто...  

Каналетова слика Трга светог Марка

   Нажалост, не постоји ниједна сачувана слика прелепе виолинисткиње Ана-Марије дел Виолин. Извесно је да је рођена у Венецији 1696. године. Кад је ступила у Болницу милости, од првог дана била је ученица дон Антонија. Он је, по свој прилици, одмах уочио њену велику обдареност.
   Као што може да се претпостави, по сиротицу Ана-Марију нико никада није дошао, тако да се не зна ко су били њени родитељи. Умрла је у Болници милости као најславнија виолинисткиња свог времена.
Да је био свестан да је Ана-Марија прави изузетак међу изузетним девојчицама, јасно се види из једног документа који сведочи о томе да јој је лично Вивалди купио виолину коју је платио чак двадесет дуката, што је била трећина његове годишње плате. Ана-Маријина слава достигла је врхунац двадесетих и тридесетих година 18. века: најистакнутији европски племићи из различитих земаља долазили су у Венецију да би чули и упознали прелепу Ана-Марију дел Виолин. Многи су је и просили... Узалуд. Она је остала верна својој јединој љубави – музици. У музеју Болнице милости остала је до данашњих дана сачувана песма коју је непознати обожавалац посветио Ана-Марији дел Виолин:

Испред свих, попут вође
стоји мудра Ана-Марија, отелотворење богиње -
лепота сама. (...)
Виолину свира тако страсно,
ко је чује, у рају се одмах створи
ако је истина да анђели тамо
свирају тако љупко. (...)
Заиста на свету њој нема равне,
ни међу мушкарцима, нити женама. (...)
Ни речи више прозборити нећу,
јер помислићете да се у њу заљубих!
По прилици свој, ви сте у праву!

Антонио Вивалди (1678–1741), учитељ девојака из сиротишта

Живот у роману

  Године су пролазиле. Ана-Марија дел Виолин напунила је педесету. Повукла се иза сцене. Више није наступала на концертима. Узалуд су погледом тражили њене обрисе на галерији, иза решетака... Постала је маестра дел цхоро, односно диригенткиња хора и оркестра, и маестра дел виолин, професор виолине. До краја дугог живота радила је с новим ученицама, штићеницама Болнице милости. Никада никуд није путовала. Послушно је следила правила манастирског живота. Доживела је тужну вест да је умро њен вољени учитељ дон Антонио који јој је посветио толика дела. Умрла је 1782. године у осамдесет шестој години. Била је то готово незамислива старост за то време. Старост жене која је доживела унутрашњи склад. Њеним нестанком као да је спласло одушевљење за музику у Болници милости. Ученице нису биле тако веште као раније и слава школе почела је полако да тамни.
Највећу италијанску награду за књижевност „Стрега” ове године добио је венецијански приповедач Тицијано Скарпа (1963) за роман „Стабат Матер”. Роман управо говори о (измишљеној) виолинисткињи, сирочету из поменутог прихватилишта и ученици Антонија Вивалдија. Славни композитор-свештеник један је од главних јунака романа. Као сведочанство о тајанственом животу обдарене виолинисткиње, писац се послужио истинским документом, поцепаним цртежом руже ветрова који је баш у време кад је Вивалди био професор у сиротишту, уз своју девојчицу, оставио неко од родитеља. И никада се није вратио с другим делом цртежа.