За читање и уживање

Бајке далеких народа

НЕВИДЉИВИ СТВОР
(афричка)

   Људи који живе по селима дуж обала реке Ковали често спомињу створење које зову Невидљивим.
    Прича се да се оно по цео дан крије у сенци великог дрвећа и чека ноћ. А кад се сасвим смркне, напушта скровиште и нечујно, као леопард, креће према селу.
    – Ловили су га наши најбољи ловци – причају људи. – Постављали су клопке и на стазама и на појилу, али све је било узалуд, јер је Невидљиви најнеприметније биће у џунгли. Сваке ноћи шуња се око наших кућа, али га нико никад није ни чуо ни видео.
    – Шта тај створ ради, зашто се морамо чувати њега? – питају младићи.
    – Он је велики лопов – одговарају старци. – Краде људима мозак и до следећег јутра нико не зна за себе. Рецимо, сви седе и лепо причају, а Невидљиви им се пришуња и свима одреда одузме разум. После тога нико више не разговара, не смеје се, не размишља, сви попадају и леже без свести док не изађе сунце.
    – А зашто држимо псе, зашто они не лају на њега? – питају деца.
    – Ни они не могу да га осете, јер чим дође, украде и њихов разум.   Невидљиви има и друго име, зове се Сан.

ЗЛАТНА СЕКИРА

(руска)

    Сељак пође у шуму по дрва, стиже до језера, седе на обалу и случајно испусти секиру у воду.
    Седи он и плаче, кад из воде изађе ђаво и упита:
    – Зашто плачеш, човече?
    – Ма, упала ми секира у воду – одговори сељак.
    Врати се ђаво у језеро, изнесе сребрну секиру, па упита сељака:
    – Је ли ово твоја?
    – Није – одговори сељак. – Није моја.
    Ђаво се поново врати у воду, поново изнесе секиру, овог пута златну, па упита:
    – Је ли ово твоја?
    – Није – одговори сељак. – Није моја.
    Трећи пут ђаво изнесе сељаку његову секиру и упита:
    – Је ли ово твоја?
    – Јесте, моја је! – одговори сељак.
    Ђаво поклони сељаку све три секире и овај крену кући сав срећан.     Пошто се вратио, испричао је сељанима шта се догодило.
Богати човек из суседства чуо је причу и пожелео да има златну и сребрну секиру. Оде он на језеро, баци своју секиру у воду, седе и бајаги заплака.
    Изађе из воде ђаво и упита:
    – Зашто плачеш?
    – Ма, секира ми пала у воду – узврати овај.
    Врати се ђаво у језеро, изнесе сребрну секиру и упита:
    – Је ли ово твоја?
    – Јесте, јесте! – повика богаташ.
    Кад је то чуо, ђаво оде са секиром и више се не врати.

РАЗГОВОР

(афричка)

    Једном неки сељак пође у своју башту да навади укусног корења и да га прода на пијаци.   Али, док је копао, један корен му рече:
    – Аха, стигао си?! Никад ниси дошао да ме оплевиш, а сад си ту с ашовом? Не дирај ме, губи се одавде!
     Сељак се изненади, погледа око себе и спази краву која је, као и обично, преживала и мирно га гледала.
   – Јеси ли ти малочас нешто рекла? – упита је сељак.
   Крава је ћутке наставила да жваће, али зато проговори пас:
   – С тобом није разговарала она, већ корен. Он ти је рекао: „Не дирај ме!”
   Сељак се наљути, јер пас с њим никада није разговарао, поготово на такав начин. Он извади нож и одсече палмину грану да га ишиба, кад му палма рече:
   – Остави грану!
   Сељак се збуни и хтеде да баци грану, али она му рече:
   – Спусти ме полако!
   Он пажљиво спусти грану на камен, али овај рече:
   – Хеј, ти! Склањај ту грану!
   То је већ било превише и преплашени човек јурну у своје село.
   Успут сретне рибара с мрежом на глави.
   – Зашто трчиш? – упита рибар сељака.
   – Мој корен ми је рекао: „Не дирај ме!” Онда ми је рекао пас: „Чуј шта ти говори корен.” Кад сам хтео да га ударим палмином граном, палма рече: „Остави грану!” Палмина грана рече: „Спусти ме полако!”, а камен: „Склањај ту грану!”
   – И то је све? – упита рибар. – Зашто си се толико уплашио?
   – Тако, дакле – проговори рибарска мрежа. – Је ли склонио грану с камена?
   – Шта-а-а? – повика уплашени рибар, па баци мрежу и потрча за сељаком.
   Трчали они тако путем и срели ткача који је на глави носио комад тканине.
   – Куд тако јурите? – упита их он.
   – Мој корен ми рече: „Не дирај ме!” – одговори сељак. – А пас рече:   „Чуј шта ти говори корен.” Дрво ми рече: „Остави грану!” Грана рече: „Спусти ме полако!”, а камен: „Склањај ту грану!”
   – А на то – настави рибар – моја мрежа рече: „Је ли склонио грану с камена?”
   – Па шта? – мирно рече ткач. – Зашто се због тога толико узбуђујете?
   – Ма је ли? – проговори тканина. – Да си био тамо, и ти би јурио главом без обзира!
   – Шта-а-а? – повика уплашени ткач, па баци тканину насред пута и потрча за рибаром и сељаком.
   Дотрчаше они до прелаза на реци и угледаше човека који се тамо купао.
   – Да не јурите можда газелу? – упита он.
   Сав задуван, сељак поче:
   – Мој корен ми рече: „Не дирај ме!” Пас рече: „Чуј шта ти говори корен.” А кад сам хтео да одсечем грану, дрво ми рече: „Остави грану!”   Грана рече: „Спусти ме полако!”, а камен: „Склањај ту грану!”
   Рибар једва изусти:
   – А моја мрежа на то рече: „Је ли склонио грану с камена?”
   – Моја тканина рече – настави задихано ткач – да бих и ја појурио да сам био тамо.
   – И због тога трчите као суманути? – упита их купач.
   – Па да – проговори река. – Да си то чуо, све се бојим да не би појурио брже од њих!
   – Шта-а-а? – повика купач, па искочи из воде и као од мајке рођен потрча за ткачем, рибаром и сељаком.
   Као муве без главе, обилазећи један другог, пројурише они главном улицом свога села и стадоше пред кућом вође племена.
   Слуге изнесоше столицу, вођа изађе и достојанствено седе да их саслуша.
   Они почеше да му препричавају своје муке.
   - Дошао ја у башту да извадим мало корења – поче сељак машући рукама – а све око мене одједном проговори. Корен ми рече: „Не дирај ме!” Пас рече: „Чуј шта ти говори корен.” Дрво рече: „Остави грану!”   Грана рече: „Спусти ме полако!”, а камен: „Склањај ту грану!”
   – А моја мрежа – настави рибар – рече: „Је ли склонио грану с камена?”
   – Моја тканина – огласи се ткач – рече: „И ти ћеш одјурити за њима!”
   – Исто то ми је рекла и река! – додаде купач.
   Вођа их стрпљиво саслуша, али се на крају намршти.
   – Прича је заиста невероватна – поче он. – Ипак мислим да ће бити најбоље да се одмах вратите кући и да наставите да радите свој посао.
   Они кренуше кући. Вођа их испрати погледом, одмахну главом и рече:
   – Зар таква ситница може да их узнемири?
   – Просто да не поверујеш, зар не? – проговори његова столица. –   Можеш мислити, корен који говори.

Аутор:

Превео с руског Александар Шево

Илустровао:

Драган Максимовић

За читање и уживање

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту