Четири деценије Вудстока

Кад су погледали програм фестивала, челници Вудстока схватили су да ће се у њихово место слити река људи. Много већа од оне коју су могли, тачније, коју су хтели да приме. И то река хипика!

   Монтереј поп фестивал одржан је средином јуна 1967. године у Калифорнији. Био је то кључни догађај такозваног Лета љубави у Сан Франциску. Уз присуство готово две стотине хиљада људи – без икакве новчане накнаде – учествовали су бројне познате музичке групе и солисти. Између осталих: „Бирдс”, „Ху”, „Мамас енд папас”, Сајмон и Гарфанкл, „Грејтфул дед”, „Стиви Милер бенд”, „Енималс”, Отис Рединг, Ал Купер, Рави Шанкар… Свирао је и мало познати леворуки гитариста Џими Хендрикс. Била је то препорука Пола Макартнија који га је нешто раније, у Лондону, чуо као свира и остао опчињен. Велики успех монтерејске музичке свечаности, запамћене по миру и општем духу заједништва, навео је Мајкла Ланга, Арта Корнфелда, Џоела Роземана и Џона Робертса да се упусте у приређивање највећег концерта под отвореним небом – Вудстока.
  У време кад су почели да размишљају о том подухвату, хипи покрет био је на врхунцу. У ствари, мирољубива животна филозофија „деце цвећа” није могла ни да се замисли без музике. Искуство из Монтереја показало је да млада публика обожава велика окупљања. На таквим местима „деца цвећа” била су у прилици да на делу покажу оно о чему су маштали и говорили и чему су стремили: слободна љубав, пријатељски однос према непознатима, једнакост, опуштеност… Понесени овим идејама, приређивачи су се упустили у осмишљавање и договарање фестивала. Међутим, од самог почетка пратиле су их бројне тешкоће.

Пилићи из хеликоптера

  Највеће групе тог времена – „Битлси” и „Ролингстоунси” – одбили су да се појаве у Вудстоку. Исто је учинио и Боб Дилан. „Дорси” су такође одбили позив. Било је и прилично непријатних разговора око новца с учесницима, јер је, за разлику од Монтереја, ово био комерцијални фестивал. Ипак, највећа загонетка била је налажење простора за одржавање тако великог скупа.
  У ствари, фестивал није одржан у Вудстоку, него стотинак километара југозападно, на фарми богатог Макса Јазгара, недалеко од месташцета Бетел, држава Њујорк. Наиме, кад су погледали програм фестивала, челници Вудстока схватили су да ће се у њихово место слити река људи. Много већа од оне коју су могли, тачније, коју су хтели да приме. И то река хипика! Укратко, уплашили су се и одлучили да не дају сагласност с образложењем да не желе да угрозе животе мештана. Решење је нађено у последњи час – свега пет недеља пре почетка првог концерта, кад су улазнице с ознаком Вудстока већ штампане. Срећом, имућни фармер Макс Јазгар пристао је да уступи своје земљиште. Званично отварање Вудстока било заказано за петак, 15. август 1969. године. Али, људи су почели да пристижу још почетком недеље… На пољима обраслим детелином и пшеницом скоро преко ноћи створен је нови хипи град, својеврсно светилиште рокенрола. Зато су многи рок критичари после фестивала писали да је главна звезда овог музичког догађаја заправо била публика.

Џими Хендрикс, леворуки гитариста који је увеличао светковину рокенрола пре четрдесет година

   Стицајем околности, на позорницу је први изашао Ричи Хејвенс иако је било предвиђено да свира тек пети. Међутим, у том тренутку никога другог није било, а окупило се већ више од сто хиљада посетилаца…  Тада су почеле и невоље с временом, које су фестивал пратиле до краја: киша је лила, претворивши земљиште у блато, многи су се и разболели, недостајало је хране и пића… Печене пилиће већ другог дана бацали су из хеликоптера! Хепатитис је оно по чему ће неки памтити Вудсток. Ипак, то је до данас остао највећи скуп те врсте, јер је од 15. до 17. августа (фестивал је, у ствари, због лошег времена трајао дан дуже) под геслом Три дана мира и музике на простору од 240 хектара боравило више од пола милиона људи.

Окупљање македонске војске

  Грем Неш из групе „Крозби, Стилс, Неш и Јанг” овако се, четрдесет година касније, сећа тог догађаја:
  „Гледао сам све те људе и размишљао: ох, па ово је права чаролија. Што Дејвид Крозби рече – као окупљање македонске војске под Александром Великим! Река људи кретала се мирно и полако. Изгледало је да су сви срећни и да се сјајно проводе. Био је то необичан призор. Волео бих да сам био птица и да сам могао да летим над свима…”
  Остаће забележено да су на тој рок светковини учествовали Џими Хендрикс, Џенис Џоплин, Џоан Баез, Џо Кокер, Арло Гатри, „Бенд”, „Џеферсон ерплејн”, „Криденс клирвотер ривајвл”, „Крозби, Стилс, Неш и Јанг” „Тен јирс афтер” и многи други…
  „Ако имаш нешто, подели га с другим. Ако је некоме потребна помоћ, помози му. Није било полицајаца. Постојала је само та предивна музика, све најлепше ствари које можеш да замислиш… Може ли бити ичег бољег од овога?”, питао се Мајкл Ланг, један од приређивача Вудстока.
  Чинило се да је фестивал у Вудстоку донео неку врсту победе хипијевских идеја, да ће се свет променити. Није тако било. Некадашњи борци за једнакост, борци против рата, поклоници једнакости, скромности, живота у комунама, утопили су се у свакодневицу која је ишла другим правцем. О томе где је тај пут водио могу да посведоче њихова деца, данашња генерација младих људи.


САН ПОСТАО ЈАВА

  Октобра 1982. године Мајкл Ланг је у Београду разговарао с нашим колегом Петром Поповићем. Тај интервју објављен је у месечнику „Роцк” маја 1983. а прошле године штампан у књизи „Рокописи”. Преносимо неколико занимљивих питања и одговора

Петар Поповић 1970. године

   – Можеш ли рећи шта је за тебе представљао Вудсток?
  – Може изгледати смешно, али то је било остварење мог двоструког сна. Такав подухват раније нико није извео. Друго, то је први велики посао који су у року смислили и урадили млади људи.
  – Сећаш ли се шта те је навело на помисао о великом фестивалу?
  – Осећај да је сазрело време за окупљање. Цела та ствар око рока, „деце цвећа”, андерграунда, незадовољство по улицама, била је широм Америке духовно раширена, али нигде није чисто физички, у броју, манифестована. Веровао сам да је у питању огромна неоткривена снага с којом се званична Америка мора суочити. Зато сам, кад смо се упустили у посао, веома пазио да на фестивалу буду заступљени сви сегменти културе шездесетих година и да то буде слика како музичких тако и осталих кључних интересовања нове генерације.
   – Колико дуго је спреман Ýоодстоцк?
   – Озбиљно смо се упустили у посао десет месеци пре догађаја. Паре смо обезбедили током пролећа, а списак извођача употпунили почетком јула, пет недеља пре фестивала.
   – Каква је била рачуница? Колико сте очекивали посетилаца и како су изгледали почетни трошкови?
   – Веровали смо да се може скупити 100.000 људи. То је значило промет од око милион долара. Рачунали смо на неки проценат од филма и плоче коју смо паралелно уговарали. Како се догађај приближавао, сустизали су нас непредвиђени технички и финансијски проблеми тако да смо пред почетак фестивала погубили све рачунице.
   – Колико су коштале улазнице?
   – Цена у претпродаји била је седам долара по дану или 18 долара за сва три дана. Карта је на улазу требало да буде скупља за долар. Те улазнице никад нису пуштене у продају јер смо одлучили да фестивал буде бесплатан. Иначе, у претпродаји је продато око 200.000 улазница.
   – Зашто сте одабрали баш Вудсток?
   – Пре свега зато што је то диван крај, недалеко од Њујорка, узводно уз саму реку Хадсон. Ту се Дилан (Bob Dylan) повукао после несреће на мотоциклу. Ту је у својој „љубичастој кући” дуго живела група The Band. Џегер (Mick Jagger) је волео да ту побегне из градске вреве. Везе с главним путевима су идеалне. Желели смо баш такву локацију, близу Њујорка, недалеко од осам аеродрома, а да делује као да је много удаљено од цивилизације. Сам простор који смо одабрали и закупили звао се Волкил (Wallkill).
   Увелико смо ушли у продукцију, довезли материјал за сцену и довукли тоалете кад су нам мештани преко суда саопштили да смо непожељни. Становници Волкила знали су о хипицима, дроги и рок концертима, али кад су видели огласе по новинама и чули џинглове на радио-станицама преплашили су се да стиже пропаст за њихову пасторалу. У свести многих дугачка коса и чудна одећа симболизовали су политичку левицу и наркомане. Идеје о мењању друштва застрашивале су патријархални свет. Страх се ширио попут пожара у савани и убрзо су одустали од уступања земљишта. Преплашени огромним интересовањем, картама које су ишле као луде, локалци су били потпуно констернирани, а ми принуђени да тражимо ново место.   

Мајкл Ланг од времена Вудстока...

   – Како сте нашли фарму Макса Јазгара?
   – Лако, мада ни то није прошло без невоља. Макс нам је радо уступио своју ограђену, веома пространу (600 јутара, око 240 хектара) фарму која је једним делом улазила у предивно Бело језеро. Но, брдовита конфигурација земљишта захтевала је нова техничка решења. Треба рећи да су комуникације биле лошије, а путеви ужи. Максово земљиште је у Кеткилсу, брдовитом делу Њујорка, и удаљено је око 100 километара од Вудстока. У почетку нисмо наишли на пријатан дочек мештана. Макс је имао грдних невоља с људима из окружења. Све се изменило кад су мештани схватили да могу озбиљно да зараде, што се на крају догодило.
   – Сећаш ли се трошкова закупа простора?
   – Платили смо 50.000 долара, али Јазгар је имао далеко већу штету од користи. Требало му је брдо пара да имање врати у првобитно стање.   Међутим, то га није бринуло. Срећан је што је учествовао. Деца и данас тамо одлазе као на ходочашће. „Фарма из песме” временом је постала велика туристичка атракција. Макс се убрзо развео, продао земљу и отишао на Флориду. Тамо је умро фебруара 1973. у педесет шестој години. Био сам на сахрани. После фестивала добио је више од 3000 писама захвалности што је уступио своје имање и многима омогућио успомене за остатак живота.
   – Ко вам је помогао у организацији фестивала?
   – Имали смо огромну подршку андерграунд штампе, многих радио-станица и бројних омладинских активиста. Они су нам чак и новчано помагали.
   – Зашто се на фестивалу нису појавила сва највећа имена тог времена?
   – Наступили су највећи који су били у стању да тада изађу на сцену. The Beatles нису постојали. The су остали без Брајена Џонса и тврдили да им треба мало времена да се саберу, а онда уговорили америчку турнеју за јесен која је кулминирала концертом у Алтамонту. The Doors су били у грдним мукама због Морисоновог инцидента на Флориди и суђења која су уследила. Желели смо Дилана, али он је већ био потписао за Wight фестивал у Британији и то за хонорар који нисмо били у стању да понудимо.
   – Како је обезбеђиван ред?
   – Од почетка смо били суочени с проблемом контроле толиког броја људи. Нисмо желели званичну полицију због могућности провокација.   Позвали смо на договор 800 добровољаца из њујоршке полиције и понудили им посао обезбеђења. Питање на тесту је гласило: „Шта ћете урадити ако вам неко приђе и дуне марихуану у лице?” Неправилно:  „Ухапсићу га!” Правилно: „Удахнућу дубоко, уз осмех!”

... до зрелих година...

  Они који су прихватили посао нису носили униформе, ни пиштоље и нису имали право хапшења и привођења. Успоставили смо ваздушни мост с Новим Мексиком одакле смо довели екипу с фарме Хог. Ти момци имали су искуства с великим догађајима и њихова овлашћења су била шира. На крају смо прихватили и локалну полицију која је помагала око регулисања саобраћаја, али под условом да не улазе у сам фестивалски простор.   Могу рећи да нисмо имали већих проблема. За пет дана опште гужве ухапшено је мање од сто људи! На обичној бејзбол утакмици има више приведених.
   – Кад си постао свестан величине догађаја?
   – Прилив је почео од среде 13. августа. Догађај је планиран за викенд, од 15. до 17. августа, а већ у четвртак све је било блокирано. Упали смо у саобраћајно лудило. Свака комуникација путевима са спољашњим светом била је практично немогућа. Једино ефикасно превозно средство остали су хеликоптери. Њих смо максимално користили. За мене је остала незаборавна ноћ између среде и четвртка. Свуда ватре... Песме уз гитаре мешале су се са звуцима зрикаваца. У петак је било све закрчено. Нисам знао како је то море људи стигло, а плашио сам се помисли како ће изгледати њихов повратак.
   – Како су се понашали извођачи?
   – Коректно. Схватили су да и сами подлежу свим искушењима којима подлежу људи у гледалишту. Уз појединачна негодовања пристали су на измењену сатницу и стоички делили кишу, блато и срећу с публиком. Музика је почела у петак у 17 часова по подне, а Хендрикс је завршио у понедељак пре подне у 10 часова и 45 минута.
   – Сећаш ли се хонорара учесника? Чуо сам да су сви заједно коштали 250.000 долара, али негде сам видео цифру која је мања.
   – Ми смо уговорили и платили четврт милиона. Проблем је у томе што менаџери музичара нису све пријавили, већ део узели за себе. Тако је направљена та разлика у цифрама.
   – Колико је снажно било озвучење?
   – Око 25.000 вати. Озвучење је смислио двадесетчетворогодишњи Ален Маркоф (Alan Markoff), новинар у часопису за аудио манијаке. У почетку је мислио да смо луди кад смо тражили озвучење за педесет, можда сто, а могуће сто педесет хиљада људи. Тада, просто, нису постојали такви концерти ни таква озвучења. Показало се да је озвучење сасвим довољно. Лепо се и чуло. Имали смо најбоље стручњаке за звук на свету.
  – Зашто се у филму не појављују Creedence Cleaewater Revival, Melani, The Band, Dženis Džoplin, Grateful Daad ili Jefferson Airplane?
  – То је проблем између власника филма и менаџера тих извођача.
  – Кад си постао свестан да си направио ствар која ће утицати на многе промене унутар културе младих и то не само у Сједињеним Америчким Државама?
   – Тога нисам био свестан ни онда, нити сам данас. Нисам желео да мењам свет, већ да целом свету укажем колико је једна друга култура са својом музиком и оним што је окружује значајна у животу моје генерације. Из алтернативе смо ушли на главна врата званичне културе. Моје амбиције су биле задовољене погледом на колоне које се пењу ка Кеткилсу.
   – Кад кажеш Vudstok, шта ти се прво укаже пред очима?
   – Сетим се понедељка, 18. августа 1969. године. Почело је разилажење. Остало је да Хендрикс одсвира свој програм. Изашао је у пола девет ујутру. Завршио је два сата касније, америчком химном. Звук се разлегао Максовом фармом, док је ваздух био пун дима и умора. Драма је окончана. Оно што смо хтели, десило се. Три дана смо били далеко од Вијетнама и свих брига. Сео сам иза Џимијевих леђа и посматрао како необичан сан постаје још необичнија јава. Уморан и срећан, ту сам заспао.