Архива
ЛИРСКИ ПОКЕРАШ
Мошо Одаловић рођен је 1. априла 1947. на Косову, у Старом Грацком код Липљана. Од 29. септембра 1994. живи у Смедереву као слободан уметник.
Важније књиге: „Мама је глагол од глагола радити”, „Друже тата кућни команданте”, „Поправљамо низбрдице”, „Завичајни буквар”, „Лирски покер” (са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем), „Где је лампино дете”, „Жича пчелино чедо”, „Баба је ту, ја сам у Јапану” (роман).
Самосталне изложбе „Мошове занимације”: слике, илустрације, скулптура, уметничка столарија, уметничка фотографија... Најлепше достигнуће: о Никољдану умеси, украси, испече славски колач.
Награде: „Забавникова” (за књигу „Где је лампино дете”), „Невен”, Грачаничка повеља, Горанова плакета, Златни кључић Смедерева, Златни и Сребрни Гаша, Звонце популарности, Гомионица, „Гордана Брајовић”, „Раде Обреновић”...
Језаве или водењаче су виле и, чим би се о њима пронео глас, пастири су бежали као суманути. Ова утвара толико је страшна да се храни поскоцима...
Раскршћа пољских путева, који воде до корита Тимока, отврдла су као стопала слона. Утабали су их небројени отисци точкова, копита и папака. Коњи, волови, краве и овце свакодневно су довођени на појило и одвођени с њега. И мобаре током сакупљања летине и случајне пролазнике збуњивао је несвакидашњи призор: шљунковито острвце усред „пучине” разлисталог растиња! По средини, усправан као јарбол, стоји издвојен дуб, непогодама избледеле сиве боје. Огољен и углачан, као да је узет с неке ломаче и, налик џиновском вретену, пободен у ледину. У окружењу стражаре големи стогови, неми чувари овог самотног места. Услед натапања, детелина буја, те косидбе сустижу једна другу.
Историјско путовање два „војаџера” названо је „гранд тур”. С њега су послали обиље података и десетине хиљада изванредних снимака удаљених планета и њихових сателита. Ипак, по обављеном задатку наставили су да лете и да се редовно јављају Земљи...
Нико није отишао толико далеко од куће као ''Војаџер 1''
Недавно је Наса објавила да је, после 33 године непрекидног лета кроз васионски простор, њена сонда „војаџер 1” стигла до границе Сунчевог система. Само још неколико година дели је од тренутка кад ће сасвим напустити хелиосферу и изаћи у међузвездани простор. Шта ће тамо затећи нико са сигурношћу не зна, јер никада ниједна земаљска летелица није доспела тако далеко, нити је имала могућност да се одатле јави кући.
Вече уочи Нове године, односно Божића, најбитнији је и најосетљивији део „Операције Божић Бата”: један час пре поноћи, у 640 представништава ББК стижу електронски подаци – листе деце и њихових жеља
Статистички подаци говоре да чак деведесет одсто Европљана верује – односно веровало је – у постојање Деда-Мраза или Божић-Бате. Додуше, између пете и десете године почињу да се јављају прве сумње. Сазнање о томе ко заправо доноси поклоне за неке је тешко разочарање од кога се никад не опораве. За друге је, пак, нека врста олакшања. Јер, данашњу децу, одлично обавештену о новим технолошким достигнућима, није лако преварити. У ствари, они најчешће траже одговоре на сасвим одређена питања у вези с кретањем Божић-Бате. Желе да знају како једна једина кочија успева да понесе и разнесе толико поклона.
МОЈ ЖИВОТ НА МАРСУ
Васа Павковић (1953, Панчево) и пише и критикује оне који то исто чине, дакле, и књижевник и књижевни критичар. Досад је објавио осам песничких збирки, пет збирки прича, три романа, пет антологија, десетак књига из српске књижевне традиције, седам књига критике, две књиге посвећене стрипу, укупно четрдесетак ауторских наслова. Текстови су му објављивани у Шведској, Немачкој, Русији, Пољској, Мађарској, Словенији... Уз то, уређивао је, и још то уредно чини, мноштво часописа за књижевност и разних едиција у угледним издавачким кућама.
Какав је то био догађај! Град је у рану зору већ био на ногама, ширећи зенице пред преко 60 вагона у којима је стигао најславнији циркус на свету
На месту где се данас налази палата Матице српске, десетак минута хода од Змај-Јовине улице, некада је био празан ливадак који су Новосађани звали Хански плац. На том месту своје шаторе и позорнице постављали су сви циркуси, менажерије (путујући зоолошки вртови), хипнотизери, музичари, мађионичари и други забављачи без сталне адресе који би свратили у Нови Сад лутајући европским континентом.
Не заборавимо да су се у време Римског царства, поред гладијатора, бориле и гладијаторке. Легенда каже да су у нашим крајевима тек сад добиле наследнице...
Разне легенде круже градом. Често их називају урбаним, мада теме о којима говоре понекад уопште немају везе с градским животом. Истини за вољу, у граду се и легенде најбрже проносе. Вероватно зато што у њему живи највећи број такозваних корисника Интернета, тако да вести само лете.
Било како било, прича о којој је овде реч доноси невероватан податак да су се код нас однедавно поново појавиле гладијаторке! Одакле уопште гладијаторке у Србији? Нисмо ни знали да су икада постојале! Можда ћемо ипак сазнати, будући да су се неки београдски сликари и фотографи зарекли да ће их већ некако овековечити.
Антички повесничари писали су да је Индија толико богата златом да га из дубина земље ваде велики мрави. Остаци војске Александра Македонског могли су у то и да се увере
За Старе Грке Индија је била далека и пребогата држава с краја света. Иако су представе Света доживљавале одређене промене током четири столећа – од песника Хомера до историчара Херодота – Индија је остала недокучива. Делимично под влашћу хеленских архинепријатеља Персијанаца управо је Индија давала највеће приносе пребогатој ризници краља-краљева који је столовао у Сузи и Персеполису.
Уочи похода Александра Великог сазнања о индијском потконтиненту још су се сводила на сећања ретких морепловаца који су у жанру „опловљавања” описивали земље чудних људи и обичаја. Један од њих, Скилак, описао је реку Инд тврдећи да је шира од свих светских река узетих заједно. Антички повесничари писали су да је Индија била богата златом које су из дубина земље вадили велики мрави!
Драган Лакићевић (1954, Колашин), писац, приређивач многоврсних антологија и уредник мноштва издања и библиотека. Прве песме објавио је 1976. године, данас је главни и одговорни уредник најстарије, и најугледније, наше издавачке куће, „Српске књижевне задруге”. У том међувремену све време је писао, лепо и читко, забавно и поучно. То чини и даље. У литератури је друговао и с анђелима и с ђаволима, с принцезама и кнежевима, очијукао с вилама, страхопоштовано бележио галоп коња који су, на крилима маште, носили витезове без мане и с понеким страхом. Један такав витез, главни јунак романа „Мач кнеза Стефана”, донео му је, 1993. године, и књижевну награду „Политикиног Забавника”. Потписао је мноштво својих књига, добио прегршт признања.
Марко Мурат је своје дело поклонио краљу Александру Обреновићу како би га, сваки пут кад прође поред њега, подсетило на град који чека ослобођење
На великој међународној изложби у Паризу 1900. године, која је на симболичан начин наговестила рађање новог доба, нашли су се бројни излагачи из целог света. Свако је у својој области и према могућностима приказао достигнућа у разним областима и делатностима: привреди, науци, техници и технологији, издаваштву, као и у уметности. Међу уметничким делима у српском павиљону изложбе јасно се, по величини и начину сликања, издвајало велико платно младог српског сликара из Дубровника Марка Мурата (1864–1944) с темом „Долазак цара Душана у Дубровник”. Да ли због теме или нечег другог, на њој и на њеном аутору оба светска рата оставила су своје белеге.
