3320 25. 9. 2015.
Прве даме гладијаторке у Србији
ТАЈНИ ВЕЖБАЧИ, ЈАВНИ ПОБЕДНИЦИ
Не заборавимо да су се у време Римског царства, поред гладијатора, бориле и гладијаторке. Легенда каже да су у нашим крајевима тек сад добиле наследнице...
Разне легенде круже градом. Често их називају урбаним, мада теме о којима говоре понекад уопште немају везе с градским животом. Истини за вољу, у граду се и легенде најбрже проносе. Вероватно зато што у њему живи највећи број такозваних корисника Интернета, тако да вести само лете. Било како било, прича о којој је овде реч доноси невероватан податак да су се код нас однедавно поново појавиле гладијаторке! Одакле уопште гладијаторке у Србији? Нисмо ни знали да су икада постојале! Можда ћемо ипак сазнати, будући да су се неки београдски сликари и фотографи зарекли да ће их већ некако овековечити.
Нека вам ни на крај памети не падају телевизијски преноси борби што подсећају на ружне (и лажне!) рвачке спектакле. Ужас! Често имамо прилике да их гледамо на појединим телевизијским програмима. Дакле, ништа слично томе. Данашње гладијаторке су оне припаднице женског пола које, онда кад околина од њих то најмање очекује, безазленог изгледа и без икаквог видљивог оружја, одважно ступају у арену живота како би решиле неку важну ствар. Једнако мирно као што су дошле, оне се боре. И односе победе. Осим што их је тешко препознати као такве, у причи се каже да их најчешће унајмљују они који некако успеју да препознају с каквим дамама заправо имају посла. Гладијаторкама у души. Унајмљују их (и то најчешће мушкарци!) да уместо њих обаве нешто за шта сами немају довољно срца.
Марамица или палац?
 |
| Прва дама гладијатор у Београду и даље држи свој портрет изнад кревета |
Будући да су гладијатори носили шлемове, научници су дошли до закључка да су из арене одлазили у некој врсти нокдауна, али ипак живи. У ствари, на смрт их је осуђивала публика, односно посматрачи. И тако, после борбе, губитника је ван арене усмрћивао џелат ударцем великог чекића у главу.
 |
| Плакат за „Гладијаторке”, играни филм из 1963. године |
А шта је било с древним римским гладијаторкама? Оне су имале исти задатак као мушкарци. Наоружане, жестоко су се бориле против других гладијаторки или против животиња. Све су чиниле само да забаве посетиоце арена Римског царства.
Међутим, 19. године, под Тиберијевом влашћу, Senatus consultum Larinum изгласао је одлуку којом је забрањивао кћеркама и блиским рођакама сенатора да вежбају (односно да тренирају, како бисмо данас рекли), те да се боре као гладијаторке. Исто је важило и за жене чији је муж, отац или деда био сенатор. Ова одлука, угравирана на бронзаној плочи познатој као Tabula Larinas, тицао се и већ познатог дела закона који је девојкама млађим од двадесет година изричито забрањивао да се боре у аренама. Из овог текста лако је закључити да су се девојке и жене пре 19. године бориле у аренама. Дакле, не само гладијатори, већ су и гладијаторке имале поклонике међу римском обесном публиком.
И Гај Светоније Транквил, римски писац и државни чиновник, у књижевном делу о животу дванаест римских царева наводи да је Домицијан римским грађанима чак понудио ноћне гладијаторске борбе. Одржавале су се под светлошћу бакљи. Звучи заиста застрашујуће. Светоније помиње борбе како мушкараца, тако и жена. Понекад су се оне бориле и против мушкараца патуљастог раста. Судећи према сликама, рељефима и мозаицима из римског времена, гладијаторке су се често бориле голе до појаса и без шлема. И Петроније у „Сатирикону” кратко помиње жену гладијатора.
Историчари се слажу да су борилачке представе гладијаторки биле нешто посебно, изворно, мада не довољно занимљиво за римску публику навикнуту на оштре и крваве сукобе. Америчка списатељица Ејми Зол не мисли тако, она сматра да су борбе гладијаторки биле много чешће и бурније него што се помиње у сачуваним списима.
Као што може да се претпостави, за време владавине немилосрдног цара Нерона нису поштована полна, па ни друга ограничења кад је реч о гладијаторским борбама. У арену су једнако ступали и мушкарци и жене (обучене или обнажене), као и животиње. Па чак и деца. Међутим, око 200. године, борбе гладијаторки већ су биле строго забрањене.
Без шлема и тунике
Где су се гладијаторке обучавале за немилосрдну борбу у арени? Верује се да гладијаторске школе нису дозвољавале да жене у њима вежбају. Сва је прилика да је свака која би се одлучила на тај опасан посао учила од посебних тренера. Можда чак и у школама цоллегиа иувенум. Реч је о школама за борилачке вештине које су похађали дечаци. Међутим, изгледа да су у њих залазиле и девојчице. Остао је забележен запис о кратком животу извесне Валерије која је припадала младим борцима. Живела је само 17 година и девет месеци…
 |
| Тајни снимак аустралијске гладијаторке пореклом из наших крајева |
ноге и руке, уобичајену опрему коју су носили и мушкарци. Али немају шлем, нити тунику, што значи су се бориле обнажених груди.У чему је разлика између римских гладијаторки и данашњих српских које се помињу градској легенди? Чини се да су и једне и друге вежбале такорећи тајно. Међутим, римске гладијаторке бориле су се јавно. А наше данашње? Изгледом не одајући своје право посланство, наступају изненада, у најнеочекиванијим приликама. Делују обично, неке као лепушкасте девојке, а поједине чак и доброћудно. Као домаћице. Од оружја не користе ни сечива, па ни песнице (бар не често) већ поглед и реч. У извесним приликама и ћутање – као моћно оружје. Тада су изгледа и најопасније.
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
