3320 25. 9. 2015.
Прича се у нашим крајевима
ФАЗАНОВЕ НЕВЕСТЕ
Језаве или водењаче су виле и, чим би се о њима пронео глас, пастири су бежали као суманути. Ова утвара толико је страшна да се храни поскоцима...
Раскршћа пољских путева, који воде до корита Тимока, отврдла су као стопала слона. Утабали су их небројени отисци точкова, копита и папака. Коњи, волови, краве и овце свакодневно су довођени на појило и одвођени с њега. И мобаре током сакупљања летине и случајне пролазнике збуњивао је несвакидашњи призор: шљунковито острвце усред „пучине” разлисталог растиња! По средини, усправан као јарбол, стоји издвојен дуб, непогодама избледеле сиве боје. Огољен и углачан, као да је узет с неке ломаче и, налик џиновском вретену, пободен у ледину. У окружењу стражаре големи стогови, неми чувари овог самотног места. Услед натапања, детелина буја, те косидбе сустижу једна другу.Перивој, и по сунчаном времену, изазива језу. Одојчад у љуљкама од врбових облица, на леђима журних пастирица увек би плакала, ако их, идући за овцама, туда пронесу. Као да је неко невидљиво биће бакљама спржило дрво, а тишином пошкропило лиснате штитове околних топољака. Због страха, становништво је ове тамне делове врбака назвало Језаве. Најчувенија Језава је водоток који оптаче зидине древне смедеревске тврђаве... Нико се и не усуђује да ту сагради кућу, колибу или обор. Казивало се да су студени спрудови, места поноћног окупљања истоимених ливадарских вила: Језава или Језавица...
Хук сове и кукумавка
Слапови расплетених витица проседе косе просути су им до пета, као пузавице сребрнастих цвасти. По магловитим топољацима, Језаве су се хватале у немо „језавско оро” (коло). Око врата су, уместо накита, носиле бритве. Њима су одсецале густе плетенице и везивале руке пешака. Затим су их, беспомоћне, чакљама гурале до реке и утапале! Ходале су вукући своју незграпну телесину – „врећу пихтија”. Уместо прстију, на ногама су имале пераја. Њихови отисци су житеље Хомоља подсећали на „ђавоља копита”...
У удубљењима покошене траве приређивале су седељке. На њима се већало коме домаћину, ако им се током године нечим замерио, да напакосте! Чим облаци замраче видокруг, утврде од сена „преносиле” су за тили час! Трљајући очи у неверици, косце би изјутра збунио призор: на супротном крају од места где су косили и пластили, стајале су наслагане травнате громаде величине куће доксатлије! Ако се само пронесе глас о Језавама, пастири су бежали као суманути! Злокобна јавка, „хук совуљаге” (буљине), одједном је спајала висове Дели Јована. Обавештавала је да се појавила страшна утвара!
По приповедању уз Црноречја, Језавица је водена вила Водењача. Настањује провалије Демижлок и Микуљ. Дубином од 200 до 700 метара просецају утробу Лазаревог кањона. Дрвосече и ћумурџије су у пола гласа причале како ноћи одзвањају од њеног раскалашног смеха. Храни се поскоцима. Помаљајући се из пукотина, миле готово на сваком кораку! Због тога су лица Језавица рапава као змијска, а тела чворновата и препуна „рошчића”, окошталих израслина. Кожа им је наборана попут изанђале торбе скитнице. Њихове зенице пламте челичним сјајем, а руке премрежује колоплет црних жила. Метални нокти су савијене орлове канџе. С лакоћом су се верале и скакале на врхове највиших топола и храстова, а у пећини Верњикици господариле су најпространијом подземном двораном на Балкану, дугачком 60 метара.
Ако пролете честаром, лишће свене и за тили час опадне, гране се запале; црепови прште на све стране, а димњаци се располућују и сваљују као иструлеле бачве. Оштро трње багрењара заустављало их је, а лисичје јаме биле су им коначишта... Хајдучки кладенац, крај Новог Хана (Минићева), од давнина је извор хладне, питке воде „што лице мије, а душу сече надвоје”. Потоком је отицала у глибаву мочвару, прекривену простирком руменкастих локвања, жуте перунике и бокора бујне папрати. Језаве су пловиле на обрушеним деблима зове. Весла су им замењивале поломљене крстаче и кијаци, украдени пастирски штапови. Железним ноктима дубиле су срчику (средину) киселог дрвета и градиле чамце копашнице. Њима су се отискивале све до ушћа у Дунав! Чим у поноћ кукумавка три пута закука на грани дуда, раздрагане Језавице стану да скачу по откосима као помахнитале! Спојене у воденични камен, држећи се међусобно за шаке и зглобове ногу, котрљају се приобаљем Тимока, сличне „вештичјој воденици”. Витло јој не покреће вода, већ моћ чини и враџбина...
Кругови на мртвајама
Скривница по дану био им је глогов жбун. Према веровању из источне Србије, он има магијску моћ. Земља стоји на гранама великог глога, израслог крај реке. За њега је привезан црни пас. Уместо да га чува од дрвокрадица, халапљиво глође кору, оштри вилицу. Режи на сваког ко му се приближи! Једино Језавама дозвољава да се ту настане. Кад стабло истањи као иглу, зубе зарије да га савије и преломи. Тада настаје земљотрес, Земљина кора се пролама! Прекрстивши штапом, свети Петар зауставља распадање тла. Глог изнова озелени, настави да расте и грана се...
Скривајући се од светлости која им замрачује вид, Језаве се повлаче у водојазине. Ту се поливају жабокречином, а кожу, прекривену пликовима и лишајевима, расхлађују по муљацима. Комишање кукуруза у пограничним насељима Крчма (Витковац), Петруша и Корито, ноћ је страховитих прича. Староседеоци Торлаци приповедали су да Језаве кикотом могу да омађијају возаре, а чезе (кочије) с подивљалим коњима за тили час да стровале у понор реке Клисуре! Палацајући рачвастим језиком, као љигаве змијурине, ловиле су слепе мишеве. Ливадске утваре се прикрадају овчарима увече. Удубљење њихових пераја у песку, облика стопала без прстију, живаљ у Хомољу је прозвао ђавоља копита.
Легенда из околине Злота вели да је зборно место окупљања крачанских Језава планина Стол код Бора. Ова особена, недовољно истражена гора, висине 1165 метара, равног врха, „небесног пристаништа”, изгледом нагнуте плоче, одјекује у ноћи пуног месеца, као камени бубањ. Ту су приређивале вештичја посела. Тела су мазале коњском машћу која им је омогућавала да, опијене светлошћу, лете око узвишења, сличне лептирицама...
Скривале су се у липарима, међу рачвама Сребрне липе. Горостасно дрвеће у портама тимочких цркава и манастира старо је и преко сто година! Повезаност беседа о Језави с овим лековитим стаблом потиче из баштине старих Словена. „Велилисна” је друго име за Језаву, настало према називу Великолисне липе. Разграната липа, изнад рибњака манастира Суводол, украј старог села Селачка, не зна се ни кад је посађена. Заштитник је кућног прага, чувар ватре у огњишту. Наткриљује громаду камена, докотрљану с планине, коју је, како се сматра, нека волшебна сила зауставила надомак самог храма... У Крајини се казивало да су забачени, прохладни врбаци, близу житних и ражаних поља, погодни за узгајање фазана. Земљиште, стално хлађено отворима подземних рукаваца, омогућавало је да младунци пре рока прокљују љуспу и излегу се. Оберкнежеви нахија позивали би искусног одгајивача лаке руке, да ту подигне избу, покрије је сламом, учврсти бусењем и запати (намножи) ову прелепу тркачицу.
Страствени љубитељ лова, краљ Милан Обреновић, први је у нас населио фазане 1890. године у Топоници код Ниша. Фазан, тамнозелене главе и беле „огрлице” (Phasianus cholhicus), прозван „чешки фазан”, трчао је нашим просторима од раније. Мислило се да је фазан, „дружбеник Језава”, наочит момак. Њега је чаробница откоса претворила у птицу, своју верну слушкињу. За собом је и по дану остављала траг перја – сјајну измаглицу...
Остареле, занемоћале Језаве пратио је „зао суд”. Последњи пут оглашавају се по бунарима градина и опустелим јагњилиштима. Око тела су косом везивале гране неразмрсивим омчама. Лежале су на дну и покушавале да се усправе. Намотаји су затезали, шиљци парали стомак и, због силине замаха, ломили ребра! Савијене наузнак у крваво клупко и
загрљене, лагано су уздисале... Стални мехурови ваздуха, треперави кругови на површини мртваја, њихови су роптаји, а бели цветови воденог љиљана – никад сплетени Језавини свадбени венчићи. Будући и људског соја, одлазиле су жељне само једног: наклоности човека, макар зрна његове варљиве љубави...Написао и илустровао
Мирослав-Бата Благојевић – Цинцаро
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Thu, 13/09/2012 - 22:40
#1
valentadress formal
Such as the timeless preference for white-colored dresses, the majority of ladies continue to anticipate to hold church wedding ceremony. It still is a hot fashion in wedding dresses usa. In that conventional situation designer mother of the bride gowns , You can choose and customize the one that coincides with yourself character formal wedding dresses, style and the potential enchantment, which make you be the most exquisite bride. bridesmaids shrugs beach wedding accessories purple bridesmaid dresses they hint the particular life time connection with their bridegrooms. formal dresses on sale
Thu, 13/09/2012 - 21:01
#2
meetdress
Understand that there no need to purchase a new wedding dress that suits your style colours of your wedding ceremony tj formal quinceanera dresses . In truth, many mums choose a wedding dress that doesn match these kinds of colorations long sleeve prom dresses . This kind of function can be an probability to be noticed, as well as get noticed. Feel free to decide on almost any colour or fashion that you simply want. Moreover best bridal wear , there is absolutely no fixed guideline in respect of wedding dress length. Almost any size that you just choose is actually fully adequate wedding dress tea length .
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
