3320 25. 9. 2015.
Писци се поверавају „Забавнику” – Драган Лакићевић / О књигама које су ми промениле свет
БЕКСТВО СА ХАЈДИ
Драган Лакићевић (1954, Колашин), писац, приређивач многоврсних антологија и уредник мноштва издања и библиотека. Прве песме објавио је 1976. године, данас је главни и одговорни уредник најстарије, и најугледније, наше издавачке куће, „Српске књижевне задруге”. У том међувремену све време је писао, лепо и читко, забавно и поучно. То чини и даље. У литератури је друговао и с анђелима и с ђаволима, с принцезама и кнежевима, очијукао с вилама, страхопоштовано бележио галоп коња који су, на крилима маште, носили витезове без мане и с понеким страхом. Један такав витез, главни јунак романа „Мач кнеза Стефана”, донео му је, 1993. године, и књижевну награду „Политикиног Забавника”. Потписао је мноштво својих књига, добио прегршт признања.Неке књиге читамо и разумемо прерано, неке прекасно.
Књиге су као и људи: пријатељи, карактери, животи.
Има људи који су више живели у књигама него у свом граду
Књиге су свуда око нас – гледају нас и од нас нешто очекују, у најмању руку да и ми откријемо њих.
Књиге чине човеково детињство: на њима смо одрасли, и то не само духовно. У књигама су, понекад, најбољи школски другови, учитељи, слободно време, распуст. Страх и туга.
Наше васпитање, поглед на свет, опредељења морална, естетска, политичка – умногоме зависе од домаћег васпитања које се зове лектира.
У мојој лектири, у оним годинама – 20. век тек је превалио био половину, а социјализам у успону – негде између основне школе и гимназије – искрсну Хајди.
У брђанском завичају и детињству пуном хајдука и гусала: јунакиња, девојчица открива мене – можда исто колико и ја њу.
Једна књига и једно лето
Пре тога били су Орлови рано лете, Бели очњак, Дружина Сињи галеб, Робин Худ, Чамац на реци Сеј… После тога: Проклета авлија, Злочин и казна, Сеобе, Госпођа Бовари, Странац… Одрастало се за једно лето.
Можда су најважније те књиге – тога лета.
Ране књиге добијамо за одличан успех или за рођендан – у кући или у школи; касније књиге сами поклањамо и тако награђујемо друге – што даље од куће. И тај распоред важан је за љубав према књизи и њено место у нашој души. То је лекција која се зове: примање и давање.
Обично памтимо кад смо и где смо неку важну књигу читали први пут: соба, лежај, плажа, поњава под јабуком…
Не знам како је до мене дошла Хајди. Ко ми ју је дотурио – можда је сама трагала за неким сличним њој… Зачудо, не сећам се ни насловне стране – моја представа заменила је слику на корицама. Можда сам, тако, и садржај и значење романа прилагодио свом памћењу и разумевању.
Писац ове књиге, Јохана Шпири, родила се у Швајцарској – живела у 19. веку…
Доцније сам Хајди читао више пута, гледао игране и цртане филмове о животу ове девојчице: налазио сам само себе – живео у оном свету и времену… И сазнавао – да онај први доживљај књиге не може доцније да се промени, поправи или поквари. (То ми се догађало и са Хомером и још неким најбољим књигама мог живота. Тада смо и ми били најбољи и најневинији.)
Љубав и слобода
Био сам градско дете. Први мој град био је мали, други знатно већи, трећи највећи. У сваком сам помало одрастао. У првом граду сам најбоље памтио… У сваком сам читао, а где год да је читање, ту је детињство.Град има своје норме, правила, ограничења. Кућа и школа имају своје прописе и законе. Двориште, улица, терен за мали фудбал – све има своје димензије и границе. Отац, учитељ, милиционар, судија на турниру – свуда неко надзире поредак…
Хајди ме одвела у слободне крајеве, где ништа није ограђено: кућа, поље, шума, планина… Нека књижевна мајсторија приближила ми је и открила свет за којим сам ја већ чезнуо.
У мојој представи, Хајди и њен деда живе у пределима налик нашим планинама: Бјеласици и Сињајевини… Тамо не може нестати струја, ништа се не купује, плата се не прима…
Чему иначе тежи детињство, поготово кад је на измаку?
Кућа њеног деде личи на кућу моје баке. Ватра гори бучно, бака се креће тихо. Топлину даје и несвесно сазнање да дрва тамо не могу нестати, као ни бакина љубав пресахнути.
У мислима, ја сам већ био бежао од куће (и од мајке и од учитељице) – према планинама, јер друге правце нисам ни знао. Тамо траје безрезервна љубав и слобода: вечна игра, пустоловина, прича – бајка.
За животом као бајком могло се чезнути само према световима из књига.
Ако не у стварности, код деде се може склонити – у машти… У стварности, ја нисам имао деду, али у мислима имам… Ако има моја Хајди, имам и ја… Оно што она нема, даћу јој ја…
Као да је Хајди мењала моју природу. Дечак из реторике Горског вијенца открива своју нежнију страну, која се и код Мандушића открива само у сну.
Моја зима и моја књига
Оне зиме кад је умрла моја баба, четрнаестогодишњак који сам био ја, и не слути да више никад неће уснити у оној кући под планином (брвна, кров од сламе, огњиште са веригама, а у изби, доле, лепа крава Белка…). Почео сам да пишем причу о бекству у тај свет. О одласку из грубог и ограниченог, све грубљег и све ограниченијег – у предео из маште, књиге, Хајдиног и мог детињства… То детињство и сад је заштићено љубављу и слободом…
Писао сам на шпартаној канцеларијској хартији, испресавијаној па исеченој у формат А 6, као у некој књижици.
Први лист сам оставио празан – то ће бити корице: горе небо, испод су камени врхови планина: Маганик у стенама и облацима; ниже – тамна шума, кућа са димњаком: у њој мора бити топло. Хајди је можда још тамо… Тамо ја и данас боравим – читам роман о Хајди… И играм се прављења књига – својих и других, старих и нових…
Да ли сам те зиме почео да будем писац, кад баба одлази у вечна ловишта, а њене приче нема ко да прича, него ћу их отад причати ја? Да ли сам ту, надомак смрти и мале матуре, чезнући за снегом планина и ватром огњишта која се гасе – започео све ово?
Биле су ту њих две: Хајди и књига. Девојчица и кућа.
Да ли сам икад довршио ту књижицу ручне израде, писану својим најлепшим рукописом (који и сад негујем кад пишем нешто до чега ми је стало) у чијој причи сам ја био Хајди, а моја бака Хајдин деда – не знам… Али сам је, макар у замислима, прошио белим концем, као што се у штампаријама шију праве књиге: Хајдук Станко, Краљевић и просјак, Велика гала представа, Винету, Кроз пустињу и прашуму, Хајди…
Ево, и сад је дописујем, и прошивам.
И сећање је читање. И читање је живот.
„Јесмо ли живели, јесмо”, каже песник.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Wed, 06/07/2011 - 18:30
#1
Није присутан
Ugg Boots
In the winter, all kinds of boots show Ugg Boots in the street, boots is not only a scenery, the more important is Ugg Boots Canada to keep warm. Lovely model snow boots can always catch people's attention, its excellent Ugg Classic Short Boots warmth and comfort become many women choose of the important conditions. Fashionable girls can use the same warm performance Classic Short Uggs of good quality boots, show a different collocation.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
