3320 25. 9. 2015.
Писци се поверавају „Забавнику” – Mошо Одаловић / О књигама које су ми промениле свет
ЧИТАШ, А НИКО ТЕ НЕ ПРОПИТУЈЕ
ЛИРСКИ ПОКЕРАШМошо Одаловић рођен је 1. априла 1947. на Косову, у Старом Грацком код Липљана. Од 29. септембра 1994. живи у Смедереву као слободан уметник.
Важније књиге: „Мама је глагол од глагола радити”, „Друже тата кућни команданте”, „Поправљамо низбрдице”, „Завичајни буквар”, „Лирски покер” (са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем), „Где је лампино дете”, „Жича пчелино чедо”, „Баба је ту, ја сам у Јапану” (роман).
Самосталне изложбе „Мошове занимације”: слике, илустрације, скулптура, уметничка столарија, уметничка фотографија... Најлепше достигнуће: о Никољдану умеси, украси, испече славски колач.
Награде: „Забавникова” (за књигу „Где је лампино дете”), „Невен”, Грачаничка повеља, Горанова плакета, Златни кључић Смедерева, Златни и Сребрни Гаша, Звонце популарности, Гомионица, „Гордана Брајовић”, „Раде Обреновић”...
1. „СРПСКЕ ЈУНАЧКЕ ПЕСМЕ”, незнани песникОткуд ово? Из мрака свих векова, а и мене поткачило мрачје. Имао сам десет година кад је струја прострујила мојим селом. ПРАСАК: учинило ми се да ће кућа експлодирати од светлости! Откуд књига у то недоба; ниоткуд, није их ни било, ал ево једне стално отворене „грлате књиге”. Зове се Војислав Одаловић, брат ми од стрица у суседној кући. У ма ком послу био, певао би српске јуначке песме! „Кадно Турци Котар поробише, поараше дворе Јанковића...” Вади воду из бунара, нагрће кромпир у башти, или роји пчеле, свеједно, кликтао би десетерце, оном истом, монотоном гусларском аријом... Знао сам напамет песму „Ропство Јанковић Стојана”, а да је нисам прочитао! Међу онима сам, последњима, који су „са усана” преписивали и учили напамет.
Данас, када се зовем „шта сам оно хтео”, упамћену песму урачунавам у подвиге ума. У многим промишљањима, у свакодневном разговору, речи се често, тражећ учврслицу, заодену рухом десетерца. Ево, кад смо већ у причи о световима, једне строфе у десетерцу из неке ми песме: Трпам звезде, преслажем тишину,/ један бескрај оде ми у мрачно;/ прелиставам космичку прашину –/ не знам тачно шта је бесконачно!?
2. „ГЕНИЈЕ”, Ненад Дивљан
(Збирка написа о Николи Тесли)
Чувам књигу од 1966. године! М. О. је власништво, мојом заслужношћу! На поткорици, уз печат, пише да припада... Момчилу Одаловићу за одлично учење и примерно владање... Замислите: Издавач „Седма сила”, Удружење новинара Србије, Београд 1956. И ја сам се осећао силно! Зарадио памећу и добрим владањем, а био пастир по служби. Књига драгоцена, прелепа; лепша и ведрија од свих уџбеника од I до VIII разреда! Сазнах о Тесли многе појединости, уз лепе анегдоте и илустрације. А други део књиге „Шарени део” – да не верујем. Које разнолије, шаролије, а све као узгред прикупљаш знања, провирујеш из мрака! Замисли радости младог читаоца: преслажем сличице у памћење, а сутрадан већ, будем „учитељ” својим мусавим вршњацима. Они забезекнути од силнога мога знања! То ми је вредело колико и данашње вишетомно „Дечје свезнање”, а у свему овоме најбитније ми беше да сам схватио разлику између уџбеника и књиге. Која радост, књигу читаш а нико те не пропитује!
3. „БОСОНОГИ И НЕБО”, Брана Црнчевић
Под бројем три могле би три књиге које су ме призивале да се опробам у „детињаријама”. Скренуле ми пажњу – да постоји и литература за децу! Уз ову, Црнчевићеву, једнако моћно, као позивнице, издвајам „Поштована децо”, Душана Радовића и „Како спавају трамваји”, Милована Данојлића. Имаће обојица своје деонице у овом „прегледу”; останимо очас с Црнчевићем.
Соцреалистичка литература је дуго и предуго тапкала у месту. У свих осам разреда основне школе изучавали смо апологетско штиво у славу друга Тита и захукталих другарица и другова. Пуно радости и свежине унео је Бранко Ћопић: „Збогом, бако, мили роде, у школу ме данас воде!” А књига „Босоноги и небо”(1963) – струјни удар! Брана је тако моћно загрмео, тако аутентично, и свима нама који пристижемо у певанију за децу поставио нове параметре: како да уређујемо своју песничку деоницу. Катастарски прецизно, без драматичних узлета и понизних падова. У његовим причама и версификацијским замасима све је насложено високим умећем, као да штиво само себе проноси лепотом језика. Ако пристанемо на сентенцу „уметност је досетка”, Брана Црнчевић је богомдани досеткар! Дете је лоптица-скочица; никако да му доскочимо колико оно одскочи. Брана га сустиже непредвидљивим (необузданим) слободним стихом, и причини нам се, као мало где, да се дете и стих утркују: ако се дете измигољи, стих га пресреће, ако стих узлети – и дете одреши крила.
4. „ГОДИНА ПРОЛАЗИ КРОЗ АВЛИЈУ”, Милован Данојлић
Овде бих мало да застанем; не знам с које стране да нагрнем причу!? Прошле године, рецимо, Данојлићу у Лазаревцу, на лепој свечаности, доделили „Златног Гашу”. Имао сам реплику, јавих се из публике. Уручих му теглу цепканог ајвара, говорећ да он читавог живота надничи за ме, а не тражи ни хлебац, ни воду. Званично саопштих да је Данојлић први добитник „златног ајвара” из мог домаћинлука, а он то радосно урачунао у она лепа бочна признања... Нико, као Данојлић, није у толикој мери мењао мој свет и успостављао однос са спољним светом. Рекоше да је он „монах на путу”, а нека се придода да је и – црква језика нашег. Управо тако издвајам „Годину која пролази кроз авлију”, као чуварицу језика. Држим је уз речнике, а речник је књига сваки час потребита. Нема раскошније авлије – где год да су Срби настањени! О култној књизи лектире „Како спавају трамваји” напричах се многим поводима, а у овом казивању само да припоменем, настала је у Мићином прибежишту из Ивановаца у Београд. Одбегао у 16. години; прославио се као најбољи колпортер и разносач леда, а већ у 21. поставио на трачнице своје трамваје. И трају, трају, трамваји!
5. „ПОЛЕТАРАЦ”, Душан Радовић
Ако је Змај-Јова полазно, узлетно поље наше певаније за децу, а Александар Вучо важна разделница, имах среће да мом песничком нараштају Душан Радовић буде стожер модерног стихотворења. Име ком се сви клањамо и приклањамо, а све што је радио – даром и жаром многосвећњака – именујем као Законик Душана Радовића. Како нам недостаје она његова „намрштеност”, ознака сталне, дежурне савести и срџбе – на све што је око нас траљаво, запуштено, распојасано, недаровито, а похлепно. Душан је данас, а потрајаће, најцитиранији књижевник. Имамо светога Саву, Његоша, Андрића, Дучића, Црњанског... ал Душко нам се, мајушнима, у овом нашем и планетарном метежу, свакодневно нађе у заштити – својим именом, као дреновим штапом. У само две године, од јуна 1973. до јуна 1975. године, на тврдом лисју великог формата, објављено је 19 бројева „Полетарца”, на око 1600 страница! Деветнаест најмудријих, најлепших, најпаметнијих књига, а илустровали строго одабрани мајстори у том послу. То је „Рад” укоричио у четири драгоцене књиге: Пролеће, Лето, Јесен, Зима. Не дам их за живота!
6. „РЕЧНИК ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА”, Веселин Чајкановић
Име је знак. Како то чврсто, армирано, стоји уз име аутора; као да речемо – весела нам чајанка! У послу којим се бавим, поетика се своди на чуђење и усхит свему око нас. Оцветавање и плодотворење биљака – непрестана ми тајна и чуђење. Којим чудом јабука из земље преузме боју за цвет, којим чудом полен, сласт! Не могу да се начудим у три живота – како обликује плод, а сред плода оне беличасте љуспице, па у њима мркоцрвено семење!? Залуд све то, да није танушне коре на плоду. Мајка Природа обукла плод, да не исцури сласт. Све би посркала Земљина тежа, знам ја њу... Има у књизи митологије, љупког паганства, верица и неверица, здравих поука, важних упозорења, а изнад свега – хлорофила! То су оне књиге које се зову „стално при руци”.
7. „ПИСМА ЛЕТА 1926”, Рилке – Цветајева – Пастернак
С почетка неважан детаљ, а и није... Књигу сам купио у Приштини 3. октобра 1983. године. На првој празној страници, уз датум, иде посвета Гордани, уз Пастернакову објаву Цветајевој: „Ти си моје једино законито небо!”, а графитном означих да је то на 93. страни. Ништа није случајно: књига амајлија, па ево трајемо у здравом породу и радости... Често сусрећем песнике који исту књигу истом љубављу чувају на видном месту. Буде ми драго... Преписка троје славних током четири летња месеца 1926. године, уз предлог Цветајеве да се објави као књига „кроз 50 година, када све то прође, сасвим прође и тела иструну, и мастило се озари, кад је прималац већ одавно отишао пошиљаоцу...” Која имена, која лавина духа сручена на плећа читалаца, а тешко за понет’ само једним читањем.
8. „ОДЕЉЕЊЕ ЗА РАК”, Александар Солжењицин
Књигом „Један дан Ивана Денисовича” колос руске литературе Александар Солжењицин обавестио је човечанство (и сваког читаоца појединачно) да свет није оно што видимо и чулима бележимо. Свет није „глобус у природној величини” где имамо означено копно и воду, већ крхко стање душе на клацкалици нехумано – хумано. Ова обимом мајушна књига тек је најава романа „Одељење за рак”. Као да смо опарени врелом водом, или затрпани сибирским ледом, свеједно, у вишегодишњој завери ћутања, затечени, открили смо ону ужасну страну живота, када појединачне несреће, као цифра, улазе у жалостив, трагичан збир. Безбожници су то обављали тако једноставно, налик равнодушним ратарима који сипају пестицид по невидљивој гамади. Давно прочитане странице стално ми прелиставају душу, као упозорилице – да се злодогађа негде и у овом трену.
9. „УСПОМЕНЕ ЈЕДНОГ ЦРТАЧА”, Момо Капор
Момо Капор – слава му и милост – рекли би његови завичајци. Скрајнуо се из ове представе, а знан му сваки крајолик и сви путеви – земљом, водом, небом. Кришом је, у судњем часу, дограбио и однео оловку и папир, а многи заиста очекују да ће се јавити. Ма, пушти га, болан, опет нешто зановета... Одавно сам, религиозним полазиштем, утврдио своју меру: колико дара, толико жара, односно стваралачког темперамента. Не тражим више, не бих мање, а једини, заиста једини ком сам завидео, у значењу апсолутне наклоњености, је Момо Капор. Могуће је да једна лепа изведеница умногоме објашњава његову укупну личност: разговорџија. Био је то и цртежом, и уљем, причом, колумном, романом, актуелном изјавом, кафанском упадицом... Шта све не исприча цртеж из херцеговачког каменгорја. Знао је да једна једина тачка може да осмисли или обесмисли цртеж. Његова линија, као да подрхтава, прети да ће се урушити у бесмисао, али мајстор зна како се то своди у целовитост. Књига „Успомене једног цртача” могла је олако да понесе и Михизов наслов „Аутобиографија о другима”, а да то буде уџбеник свима на доучење.
10. „РШУМДАНИ”, сто аутора
Славан, лако га препознамо. Кабаста горштачка појава: фризура – ветром разбарушен пласт, бркови – навиљак пробраних трава. Затрчао се у раној младости, пре пола века, и траје његово дотрчавање – из успеха у успех, до у подвиге. То се не може зауставити, ма колико га ометали сопственим певанијама. Сручио се у наше куће, вртиће, школе... Деца су га изабрала за свог. У укупној нашој певанији, то се догодило само Змају и Ршуму. Деца данашње деце подизаће своју децу уз Ршумове песме и оним што остане од Змаја. Мудром и духовитом досетком окрилати песму, која под
ауром музичких строфа одмиче у усмену књижевност и трајање. Пола века с Ршумовим песмама! Рећи ћемо: Ау, што је било згодно, а за уздарје побринуло се стотину аутора, густо илустроване, луксузне монографије „Ршумдани”. Може се пажљивије причувати као споменар, потомству на увид – да се прича како су се људи окупили на моби и даровима душе исписали књигу свом песнику на дар. Наредна времена неће нам донети тако што.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Wed, 06/07/2011 - 18:34
#1
Није присутан
UGG Boots Canada
UGG Boots Canada's originality, credibility, and super-luxurious comfort will make you crazy. Whether UGG Boots in Canada is anti-touch like silk wool classic snow boots, UGG Classic Cardy Boots let everyone comfortable and stylish surprise spring and summer sandals are the Must Have each season a single UGG Cardy Boots. Want to Pay a Low Price? Of Course. UGG Boots Cheap - Cheap!
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
