Стари Нови Сад

ПУТУЈУЋИ ПАНОПТИКУМ

Какав је то био догађај! Град је у рану зору већ био на ногама, ширећи зенице пред преко 60 вагона у којима је стигао најславнији циркус на свету

На месту где се данас налази палата Матице српске, десетак минута хода од Змај-Јовине улице, некада је био празан ливадак који су Новосађани звали Хански плац. На том месту своје шаторе и позорнице постављали су сви циркуси, менажерије (путујући зоолошки вртови), хипнотизери, музичари, мађионичари и други забављачи без сталне адресе који би свратили у Нови Сад лутајући европским континентом.

   Мали Новосађани су се у претпрошлом веку највише забављали у Дунавском парку на чијој је старој променади увек било различитих забава за децу (једна од њих била је магарица Криста која је цео дан вукла колица с буретом воде за залевање дрвећа и цвећа). Зими је на језеру у парку било веома посећено клизалиште, док се лети по њему могло возити у чамцу. За млађе је то била ретка прилика да заплове пошто је деци и гимназистима било изричито забрањено (чак и школским законима) да се возе Дунавом у чамцу или да прелазе реку на тај начин. И лети и зими уз променаду у парку, или крај клизалишта, свирала је војна музика. Ипак, све ово није било ништа наспрам узбуђења које би међу млађима, па и оним нешто старијим, изазвао долазак неког већег циркуса у град.

Сензација звана Барнам и Бејли

   У циркусима су обично највећу пажњу публике привлачили јахачи и јахачице на коњима, необичне дресиране животиње и мађионичари. Циркуси с искључиво артистичким, гимнастичким и музичким тачкама, уз покоју пантомиму, звали су се „арене”. Омиљене су биле и тачке с артистима који су шетали по сајлама разапетим на висини од десет до двадесет метара. Такмичење у рвању био је посебан део програма. У таквим надметањима учествовали су рвачи из разних земаља, путујући за циркусом или с њим, да би се такмичили међу собом или с добровољцима из публике. Посебна радост за децу била би када би неки циркус улазио у град у дефилеу па би, зарад рекламе, улицама града парадирали артисти и јахачи, праћени музиком.

----------------------------------------------------------------------------------
ФАНТАСТИЧНИ ГОСПОДИН Ф. Т. БАРНАМ

   Финеас Тејлор Барнам (1810–1891) био је оснивач чувеног циркуса „Барнам и Бејли”, најпознатији забављач свог времена, добротвор и први милионер који се обогатио искључиво у индустрији забаве. Њему се приписивала чувена реченица „Сваког минута роди се једна наивчина”, иако никада није доказано да ју је изговорио. Његови пријатељи сматрали су да таква изјава уопште не личи на господина Барнама. Сваког минута роди се једна муштерија, то је нешто што много више личи на њега, приметили су.
   Осим по многим новинама које је увео у свој циркус и које ће касније утицати на ову грану забаве свуда у свету, Барнам је остао познат и по многим славним преварама које је извео. Међу првима био је његов путујући шоу у коме је показивао Џојс Хет, бившу дадиљу Џорџа Вашингтона, која је наводно имала 161 годину. Једно време путовао је Америком с Барнамовим великим научним и музичким позориштем.   Касније је у Њујорку отворио Барнамов амерички музеј и у њему је, уз изложбу воштаних фигура, занимљивих историјских предмета и макета и први велики акваријум приказивао и разне необичности као што је била сирена (створ наизглед с телом мајмуна и репом рибе) или четворогодишњи патуљак генерал Тома Палчић за кога је тврдио да је стар једанаест година и да је најмањи човек на свету. Патуљак афроамеричког порекла приказан је као човек-мајмун и говорио је пред публиком на тајанственом језику који је, наравно, измислио Барнам.


    У сталном програму био је и играч древних плесова америчких Индијанаца Фу-Хум-Ме, али и глумица Паулина Крашман која је била шпијунка за Унију у Америчком грађанском рату и која је држала предавања о својим узбудљивим пустоловинама. Ноћу је на зграду музеја скретала пажњу огромна светиљка извађена из светионика, а дању безбројне заставе постављене дуж ивица крова. Цела зграда била је осликана крупним сликама животиња, а кров претворен у башту за шетњу и видиковац, и с њега су редовно полетали балони у којима су посетиоци надлетали град. Овај чудновати музеј сасвим је уништен 1896. године, после два сумњива пожара.
   Најпознатија атракција циркуса „Барнам и Бејли” био је огромни слон Џамбо (одатле и назив џамбо за нешто велико).
---------------------------------------------------------------------------------

    Ипак, све то није било ништа наспрам сензације коју је у јуну 1900. године изазвао долазак у то време вероватно највећег и највеличанственијег на свету, чувеног америчког циркуса „Барнам и Бејли”.
   На новосадску железнички станицу стигао је у пет ујутру, у неколико железничких композиција које су бројале више од шездесет вагона! Град је већ од раног јутра био препун света – Новосађана и гостију из шире и даље околине, највише из Бачке и Срема, који су допутовали да виде светско чудо, циркус који се рекламирао као највећи шоу на свету. У град је допутовало стотине артиста, исто толико техничког особља, огромна менажерија, више стотина коња и десетак слонова (који су, уз коње, помагали при подизању главне шатре). Циркус је примао четири хиљаде гледалаца и одржао је три представе, у два, пет и седам сати после подне и увече. Уз велику шатру било је и више мањих за животиње или необичне тачке (патуљци, жена с брковима, човек који кида гвоздене ланце, теле с осам ногу и две главе, човек с растегљивим телом и слично). Оно што је овај циркус посебно разликовало од европских и других америчких било је то што се у главној шатри, уместо у једној, програм гледао у четири арене истовремено, тако да гледаоци нису знали шта би пре гледали. Већ исте ноћи, после последње представе, циркус је напустио град и отпутовао даље.

Нова техника и стари трикови

   Уз путујуће музеје воштаних фигура и паноптикуме (изложбе различитих реткости), посебна врста путујућих забављача 19. и почетка 20. века били су људи који су наступали приказујући различите привлачне научне огледе. Наравно, највише оне који су укључивали електрицитет. Било је и забављача који су огледе комбиновали с илузионистичким триковима, али и варалица који су изводили мађионичарске трикове приказујући их као нова научна открића.
   Забележено је да је 1859. године Лудвиг Бергер са супругом приказао „Soirees Phantastiques” у којима је изводио хидрауличке и електромагнетске огледе и правио шоу с електричним светлима. Магијске игре или представе из света чудеса приказивали су у другој половини 19. века Едвард Кевеши, први мађарски мађионичар, Јосиф Бунић, први мађионичар из ових крајева, професор Бекер, у то време чувени европски мађионичар, и многи други. Од многих уметника и програма остала су сачувана једино њихова звучна имена тако да данас можемо само да замишљамо како је изгледао „Бергхеров пловећи театар” или „Балтазарово чаробно позориште”.
   Године 1890. велико занимање у граду изазвало је јавно приказивање Едисоновог фонографа. О догађају је новинар „Новог доба” овако писао: „Слушаоци су слушали из справе музику, говоре и декламације, па и сами су у њу говорили или певали, па се то све из справе чуло у чистом гласу.   Ова је мала справа заиста чудо овога света, а још ће веће чудо бити док се боље усаврши.”
   Десетак година касније, многи клубови, пиваре и ресторани имали су музичке аутомате које су гости могли да користе у замену за неколико новчића. Године 1902. у град је стигло усавршено Едисоново позориште. Уз помоћ више уређаја, Новосађани су могли да у исто време гледају и слушају снимке певача и играча у природној величини, између осталих и Пјетра Арминија који је певао оперске арије.
   Треба поменути и велики грамофонски концерт одржан с приличним успехом 1904. године у Дунђерсковом позоришту, у згради која је тада била једна од ретких у граду у потпуности осветљена електричном струјом. Том приликом је с грамофонских плоча пуштено четрдесет музичких дела у извођењу најпознатијих музичара. После овако привлачне рекламе, многи богатији Новосађани купили су грамофоне за своје домове.
   Преко пута Дунавског парка, тамо где је данас Војвођански музеј, некада је био парк с рингишпилима, љуљашкама, панорамама, стрељанама... Ту су у шатрама приказиване „живе слике”, кратки, обично комични филмови без тона. До увођења електричног осветљења (1910) пројекторе је покретао парни механизам из вршалица.

Прва филмска пројекција у Новом Саду одржана је 23. маја 1899. у дворани хотела „Царица Јелисавета”, а први стални биоскоп отворен је 1911. године. Биоскоп је носио име „Аполо” и у њему су приказивани кратки неми филмови који су трајали највише десетак минута. За време пројекција свирала је музика, а публика је наглас коментарисала догађаје на великом платну и слободно разговарала.

Аутор:

Настасја Писарев

Илустровао:

Лазар Качаревић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту