Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Византијска пророчанства


ЈЕДНОГ ДАНА ПОСТАЋЕШ ЦАР!

Многа предсказања у далекој прошлости обистинила су се па су неки волели да их износе а други да у њих верују. Нарочито владари

   У жељи да лакше поднесу садашњост, која им се углавном чинила недовољно добром, људи су настојали да некако сазнају будућност која им је изгледала далека и непозната. Због тога су одвајкада волели пророчанства и били вољни не само да саслушају некаква предсказања, него и да у њих тврдо верују, поготово ако су најављивала успех и срећу. Отуда су и појединци за које се веровало да имају пророчку моћ, способност да „виде” будуће догађаје, код савременика изазивали велико поштовање.


                                              Устанак Томе Словена

    Византијског цара Лава VI (886–912) нису почаствовали епитетом Мудри (Sofos) зато што је објавио највећу збирку закона у Византији и био одличан државник, него стога што је саставио збирку пророчанстава која је била веома омиљена и ван граница Царства.

Диоклецијан

    Према једном предању, док је Диоклецијан службовао у Галији и налазио се на почетку војничке каријере, једна припадница друида, старокелтских свештеника, која је истовремено била и гостионичарка код које се хранио, рекла му је да је сувише похлепан и сувише шкрт. Диоклецијан је спремно одговорио: „Бићу издашнији кад постанем цар!” Келтска пророчица му је узвратила речима: „Не шали се, постаћеш цар ако убијеш вепра!” Диоклецијан није потценио ово предсказање, па се убудуће својски трудио да у лову убије вепра, али му то није пошло за руком.
   Међутим, он је тек много година касније схватио прави смисао речи које је изрекла келтска пророчица. Било је то 284. године кад се с војском кретао из Мале Азије у Европу. Претходно је код Ктесифона погинуо цар  Кар, како се сматрало, не без учешћа великодостојника Апера. Наследили су га синови Карин на Западу и Нумеријан на Истоку. Овај други је похитао у европске провинције, али је на путу установљено да је под загонетним околностима убијен и мртав ношен у носиљци. Уследила је побуна војника који су убиство приписали Аперу и он је изведен пред војни суд. Како на латинском апер значи вепар, Диоклецијан се сетио старог пророчанства, притрчао је Аперу и без оклевања га убио, па је сам изабран за цара у Никомедији у новембру 284. године. Међу историчарима готово да нема неслагања – сви сматрају да је Диоклецијан (284–305) био један од највећих римских царева.

Филипик Вардан

   Падом цара Јустинијана II, који је збачен 695. године, Византијско царство као да је изгубило равнотежу и запало у велику кризу. У смутном времену, које је потрајало следеће двадесет две године, било је чак седам промена на цариградском трону. Један од тих релативно безначајних владара, који су се кратко задржавали на престолу, био је Филипик Вардан (711–713).
   Нови цар био је јерменског порекла и близак круговима који су се противили одлукама Шестог васељенског сабора, одржаног у Цариграду 680/681. године. На том сабору је као јерес осуђен монотелитизам, учење које је сматрало да Исус Христос, истина, има две природе, али једну вољу. Хроничар Теофан доноси једну легенду која је Филипику Вардану предсказивала дугу владавину, али под условом да рехабилитује монотелитизам. Византијско царство претходних деценија потресале су верске расправе око овог питања.
   Један калуђер из манастира Калистрата, који је наводно могао да „види” будућност, речима „Царство ће припасти Теби!” прорекао је Филипику Вардану да ће постати цар. Наравно, ово пророчанство сасвим је узнемирило будућег василевса. У наставку је калуђер рекао: „Ако Бог тако наређује, како можеш да му се супротставиш?” и додао да је Шести васељенски сабор био лош и, уколико га он буде одбацио, његова ће владавина бити силна и веома дуговечна. Онда се Вардан уз заклетву сагласио да ће тако учинити кад дође на власт.
   Кад је Леонтије наследио Јустинијана II, 695. године, Филипик Вардан, будући изневерених очекивања, посетио је калуђера. Овај му је рекао да не жури и да буде стрпљив. После доласка на престо цара Тиберија II Апсимара, 698. године, нестрпљиви Филипик Вардан поново је посетио калуђера који му је прорекао мирно и дуго царевање. И овога пута овај га је умирио речима да не брине јер његово време тек долази и византијски престо га чека. Међутим, кад је Филипик Вардан тајну поверио једном пријатељу, овај је то одмах дојавио цару. Забринут за свој положај, василевс Тиберије II Апсимар (698–705) најпре је могућег супарника изложио злостављању и ошишао, а онда и ставио у окове и потом протерао на Кефаленију, острво у Јонском мору. Одатле га је вратио тек Јустинијан II, 705. године, кад је по други пут постао византијски цар (705–711).
   Неколико година касније, у новембру 711, Филипик Вардан напокон је дошао на цариградски престо. Немилосрдно је уклонио управо Јустинијана II и учинио крај славној Ираклијевој династији која је читаво столеће (610–711) владала Византијским царством. Нови цар је, истина, већ 712. године сазвао један црквени сабор на коме је монотелитизам био проглашен за једино допуштену веру, али се пророчанство калуђера из манастира Калистрата ипак није сасвим обистинило. После владавине од годину и по дана, Филипик Вардан збачен је и ослепљен 3. јуна 713. године.


Лав V Јерменин и Михаило II Аморијац

    У Византији је 803. године избила побуна против цара Нићифора I (802–811). Маштајући о царској власти, на челу побуне нашао се Вардан, угледни војсковођа и управник теме Анатолик, човек јерменског порекла кога су називали Турчин. У његовој пратњи била су тројица ратних другова – Лав Јерменин, Михаило Аморијац и Тома Словен – младе и даровите војсковође. У настојању да оствари жељу, Вардан се обратио једном калуђеру који је боравио у малоазијском граду Филомилиону и био чувен по томе што је имао способност да предвиђа будуће догађаје. Од њега је затражио да Богу упути молитве како би му Свевишњи помогао да постигне оно што је наумио.
    Међутим, пошто је калуђер саслушао Вардана, упозорио га је да се не заноси таквим намерама јер од њих неће бити ништа. Штавише, додао је да му у противном прети губитак целокупне имовине, ослепљење и свака друга несрећа, па му је саветовао да одустане од покушаја да освоји византијски престо. Кад је чуо ове речи, Вардан се испунио тугом и мрачним мислима, па је погружено и разочарано кренуо да напусти калуђерову колибу.
   Видевши, пак, како три ратна друга Лав Јерменин, Михаило Аморијац и Тома Словен доводе коња своме господару, нешто му је синуло и калуђер је одмах позвао Вардана да се врати. У нади да ће чути нешто ново и повољно, Вардан је сместа живнуо и вратио се у калуђерову избу. Овај га је изнова посаветовао да се клони опасних намера о којима је сневао и да не замењује садашње благостање бедом у будућности. А што се тиче људи из његове пратње, прорекао је да ће се први и други, дакле, Лав Јерменин и Михаило Аморијац, а не Вардан, докопати царске власти, док ће трећи, Тома Словен, бити на корак до истог циља. Овога пута речи које је изговорио калуђер увредиле су Вардана, црвенило му је ударило у лице, и он се, уз бујицу погрдних речи, вређајући калуђера, запутио кући.  Људима око себе исприповедао је духовниково пророчанство, при чему је причу пропратио громким смехом којим је јасно ставио до знања да у такву могућност никако не верује. Ову приповест доносе византијски писци Јосиф Генесије и такозвани Теофанов настављач.
   Како било, самоуверени Вардан Турчин није послушао калуђеров савет него је подигао побуну којом је покушао да с престола свргне цара Нићифора И и, показало се, направио велику грешку. Побуна није успела, а напустили су га и Лав Јерменин и Михаило Аморијац. Узурпатор је покушао да се спасе тако што је, после добијања гаранција да ће му живот бити поштеђен, постао калуђер Сава у једном манастиру у малоазијској области Битинији. Ипак, није му пошло за руком да избегне тешке последице свог недовољно промишљеног подухвата. Цар Нићифор I није имао милости: Вардана је ослепио, његову имовину запленио, а присталице утамничио. Прошао је управо онако како му је калуђер и предвидео.
   Калуђерово пророчанство обистинило се и на другој страни. Лав Јерменин је био византијски цар од 813. до 820. године. На престолу га је, после дворске завере, сменио пријатељ и саборац Михаило II Аморијац (820–829), док је Тома Словен, трећи од ратних другова, од краја 821. до пролећа 823. године безуспешно опседао Цариград у намери да сруши Михаила II. Он је доживео да га за цара крунише антиохијски патријарх, уз дозволу арабљанског калифе који је тада држао Антиохију, престоницу Сирије. У јуришу на цариградски трон Тома Словен није успео и касније, у октобру 823. године, био је свирепо погубљен.


Василије I Македонац

   У једном трачком селу, у породици сиромашног сељака, можда јерменског досељеника, родио се дечак коме су дали име Василије. Он је у историји познат као Василије Македонац јер је у време његовог рођења тај део Тракије припадао теми, односно војно-административној јединици која се звала Македонија. Како сматрају поједини научници, Василије је на свет дошао 830. или 835. године, док неки за датум његовог рођења сматрају 25. мај 836. године.
   Неколико чудноватих догађаја наговестило је блиставу каријеру тек рођеном дечаку. Док су једног спарног летњег дана његови родитељи радили на њиви, сина су оставили у хладовини где је заспао. Тада се појавио орао и, крстарећи, заклонио га сенком својих крила. Василијева мајка најпре се уплашила и покушала да отера птицу, али кад се ова опет вратила, њој је било јасно да се ради о божјем знаку. Осим тога, она је наводно у сну видела како из њене утробе излази златно дрво пуно златног цвећа и воћа, које је постало велико и бацало је сенку на целу кућу. Други пут, поново у сну, Василијевој мајци јавио се пророк Илија, као високи старац са седом брадом из чијих је уста лизао пламен, који је њеном сину предсказао сјајну будућност.



                                                 Цар Василије I на коњу  
 
    Очева смрт тешко је погодила породицу и Василије, који је морао да брине о мајци и сестрама, схватио је да од земљорадње тешко може да се живи. Зато је одлучио да окуша срећу, па је кренуо у Цариград. У једно касно недељно поподне ушао је кроз Златну капију у „царицу градова”.  Извори кажу да је био веома сиромашно одевен и да је имао само завежљај и штап који су били његова целокупна имовина. Најпре је у чуду гледао простране улице и велика здања мегалополиса на Босфору, а с наиласком ноћи морао је да потражи смештај. Будући да у византијској престоници никога није познавао, а већ је био преморен дугим путовањем и плимом необичних утисака који су га запљуснули по приспећу у Константинополис, легао је под трем знаменитог манастира Светог Диомеда и одмах заспао чврстим сном.
   Игуман тога манастира уснио је у току ноћи чудан сан: јавио му се неки непознати глас и поручио му да изађе и отвори врата цару. Онако бунован, тек пренут из сна, погледао је испред врата, али како никог није приметио, вратио се у кревет. Тек што га је сан савладао, поново му се јавио исти глас и рекао да изађе и поздрави цара. Већ прилично сметени духовник поново је изашао пред врата и приметио само незнанца у ритама, па се опет вратио у постељу. Међутим, чим је утонуо у сан, непознати глас се поново јавио и строго му заповедио: „Изађи и уведи онога што спава на степеништу. Он је цар!” Већ сасвим преплашен, игуман манастира Светог Диомеда је изашао, пробудио Василија, позвао га да уђе и посадио за сто да вечера. Ујутру му је дао да се окупа и спремио му ново одело.
   Убрзо је Василије постао коњушар цара Михаила III (842–867), а само десетак година му је било потребно да у септембру 867, после дворског преврата, постане цар и оснивач најславније византијске династије – Македонске династије – која је Царством владала безмало два столећа (867–1056).

Манојло I Комнин

    Један од највећих византијских царева, Манојло I Комнин (1143–1180), на византијски престо дошао је стицајем различитих, пре свега трагичних породичних околности у царском дому. Он је био четврти син у браку василевса Јована II Комнина (1118–1143) и угарске принцезе Пирошке која је у по доласку у Византију добила име Ирина.  Мушки потомци овог брачног пара, редом којим су долазили на свет, били су Алексије, Андроник, Исак и Манојло. Како је системом савладарства у Византији углавном најстарији син био и одређиван за наследник престола, Манојло није могао да рачуна на такву почаст. Међутим, то се ипак догодило јер се повесница постарала да у овом случају ултимогенитура (права која припадају млађем или најмлађем детету) надјача примогенитуру (првородство).
   Неки догађаји наговестили су да ће четврти син бити тај који ће наследити Јована II Комнина. Тако, на пример, Јован Кинам, византијски историчар 12. века, описује сан који је Манојло Комнин уснио као дете и који би требало да објасни како је он као четврти и најмлађи син постао византијски василевс. Јован II Комнин намеравао је да престо остави најстаријем сину Алексију, али кад се родио Манојло почели су да круже гласови о предзнацима да ће он царевати. Једном је малишан заспао и у сну му се јавила некаква жена достојанствене спољашности, у црној одећи, држећи у руци ципеле које обично носе цареви. Она их је пружила Манојлу и наредила да своје ципеле плаве боје претходно изује и обуче царске. Пробудивши се узбуђен и не нашавши ципеле које је видео у сну, Манојло, будући још дете, почео је да плаче и помислио да је царску обућу однео неко од дворске послуге.
   И Никита Хонијат, византијски историчар 12. и првих година 13. столећа и нешто млађи савременик Јована Кинама, у прилог оваквом исходу доноси један сан. Он каже да је василевс Јован II Комнин у сну видео како његов најстарији син Алексије, предвиђен за наследника престола, седи на лаву и управља њиме хватајући га за уши јер ништа друго није имао како би животињу држао у потчињености. Смисао овог сновиђења био је да ће Алексије бити само проглашен за цара, али стварно неће добити царску власт. Тако се и догодило пошто су Алексије и Андроник, први и други син Јована II Комнина, преминули од епидемије у лето 1142. године. У животу су остали Исак и Манојло. Кад је у лову, рањен отровном стрелом, неочекивано преминуо Јован II, у априлу 1143. године, на самрти је одлучио да за наследника назначи најмлађег сина – Манојла.



Аутор: 
Радивој Радић
број:
qinailili
Слика корисника qinailili's
User offline. Last seen 10 years 1 недеље ago. Није присутан
Придружио се: 06/07/2011
In the winter, all kinds of
In the winter, all kinds of boots show Ugg Boots in the street, boots is not only a scenery, the more important is Ugg Boots Canada to keep warm. Lovely model snow boots can always catch people's attention, its excellent Ugg Classic Short Boots warmth and comfort become many women choose of the important conditions. Fashionable girls can use the same warm performance Classic Short Uggs of good quality boots, show a different collocation.