Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива





Књижевна награда „Политикиног Забавника“ установљена је 1979. године.
Додељује се сваке године најбољем делу за младе. Право да конкуришу за ову награду имају сви чија су дела објављена између 1. јануара и 31. децембра 2013. године
на српском језику.
Необјављени рукописи се не примају.
Дела могу да пријављују издавачи, струковна удружења и појединци,


                       
Страни путописци тврде да се код нас и пре седамсто година гајио добар залогај. Једино је храна била другачија


та и како се јело у Србији пре доласка Турака занимљиво је питање о коме имамо прилично оскудне податке, али је реконструкција у приличној мери доступна из црквених, световних и путописних извора. Исто тако и језичких, археолошких и антрополошких. Зашто смо рекли „пре доласка Турака”. Зато што постоји прилично распрострањено мишљење да Срби данас малтене искључиво једу храну и јела које су им са Блиског истока донели Турци. Да се ради само о заблуди, образложићемо касније. Само мало стрпљења.


            

Иако се осећало велико неповерење на обе стране, војници су се потрудили да тих дана буду само обични људи


Однекуд се нашла и лопта, на ничијој земљи непријатељи су одиграли и фудбалску утакмицу која је трајала све док лопта није одлетела на жицу и испумпала се.

ат је беснео Европом. Без обзира што је проговорило оружје, време је и даље неумитно текло, приближавао се Божић 1914. године. Нико није знао шта чинити на Бадње вече, разлога за радост није било баш много. У посебној недоумици били су војници на фронту.




                
Свет нам шаље смеће, ми му враћамо музику – кажу чланови парагвајског, у свету јединственог омладинског Оркестра рециклираних инструмената

е треба олако одбацивати смеће, али ни људе, гесло је чланова Оркестра од рециклираних инструмената из парагвајског места Катеуре њиховог диригента Фавија Чавеса. У Катеури, предграђу главног града Асунсиона, постоји наиме особен камерни оркестар који свира дела композитора такозване озбиљне музике (Моцарта, Вивалдија), али и музику из филмова, као и популарне композиције. Иако могу да се похвале завидним свирачким умећем, звук оркестра који чине деца и омладинци ипак је прилично необичан. Некако шупаљ. Рекло би се као да звечи. Објашњење је крајње очигледно чим неко види њихове инструменте. Они су сачињени од отпадака. Од смећа с велике градске депоније.



Реч је о програму на кабловској телевизији у потпуности посвећеном псима који живе у кући или стану

удимо искрени: већина оних који живе са кућним љубимцима, не успева да буде доследна у васпитавању мезимаца. Осим изузетака који могу да буду и врло немилосрдни према недужним животињама. Али, мажење, увлачење у кревет и разноразне посластице, у већини случајева, као да се подразумевају. Неки су отишли чак и даље! Наиме, један од најновијих изума јесте телевизија за псе. Јер, власници пса, упркос великој љубави коју наводно осећају према својим љубимцима, не стижу да им посвете довољно времена. Као уосталом ни деци. Ту се онда појављује телевизија испоставља као драгоцена направа.  


   

Једног хладног зимског дана млади рибар желео је да у знак захвалности због доброг улова током године дар Хулдри, скандинавској сирени, али је језеро било залеђено…

скандинавској митологији Хулдра или Улдра је жена-див, односно трол. А улога жена-дивова готово јасно је одређена. Оне су заштитнице. Већина означава мир и право на склониште. Иначе, Хулдра је веома привлачно, заводљиво биће. Корен њеног имена указује на нешто што је скривено, покривено, односно – на тајну.
А ко нема своју тајну?

     
Франческо Серпико, син досељеника из Напуља, рођен у Бруклину, није могао да прећути подмићивања у њујоршкој полицији, стављајући живот на коцку, али и надахњујући чувеног редитеља да о њему сними филм...

„Не могу да се помирим са чињеницом да млади људи живе у уверењу да се непоштење исплати”, тврди Френк Серпико

ренк Серпико, детектив њујоршке полиције који је 1971. године открио читаву мрежу колега који се нису борили против трговаца дрогом, већ радили у њихову корист, није филмски јунак кога је овековечио глумац Ал Паћино. Иако би се могло рећи да је Френк Серпико познатији као главни лик славног филма Сиднија Лумета „Серпико” из 1973. године, заслуге припадају стварној личности.

                        



рви писани документи о јамалској земљи и народима који су од искона живели на њој потичу још из 11 века. Од најстаријих времена, новгородски трговци су у потрази за благом покушали да стигну до „краја земље”. Вођени невероватним причама о северној земљи и њеним чудима, упуштали су се у смела путовања по залеђеним и слабо насељеним пространствима Арктика, неретко остајући заувек заробљени у белом беспућу.



Ово нису тек пука упутства за понашање у саобраћају, ово су тек неки примери како да младост дочека старост...

рудница ударила три жене аутомобилом на пешачком прелазу у улици Омладинских бригада. Једна од њих животно угрожена.” „Погинуо бициклиста на Овчанском путу.” „Дечак погинуо док је прелазио улицу на Звездари.” Сви ови наслови из новина поручују нам да нема дана без жртава на улицама.
    Како учествовати у саобраћају, а не настрадати?
    Следећих неколико примера из свакодневног живота можда могу да нам дају одговор на претходно питање.


                     

Прави Бетовенов наследник, неуморни стваралац, написао је и једну кратко дело, успаванку која је и данас први звук који дете чује када дође на свет

емачки композитор Јоханес Брамс оставио је за собом обиман и врло озбиљан опус, мада не и наследника: судбина је хтела да нема деце. Додуше, није се никада ни женио. Ипак, једна његова кратка композиција надмашила је славу свих осталих, а посвећена је – тек рођеном детету. Реч је о делу за солисту и клавир, „Guten Abend, gute Nacht” („Добро вече, лаку ноћ”), прослављеном и познатом као „Брамсова успаванка“.


                                      

Краља меланхолије, како су називали овог композитора и бандонеонисту, у Аргентини су често нападали да је прекршио сва правила традиционалног танга, али он је ипак постао и остао друго име управо за – танго!

х Пјацола! Пјацола! Какве он има везе с тангом? Компоновао је музику за милонге које немају никакве везе с милонгом!”, писао је славни приповедач Хорхе Луис Борхес 1974. године о Астору Пјацоли (1921–1992), највећем светском свирачу бандонеона и композитору новог танга. И Борхес је писао стихове за милонге, аргентинске народне игре с певањем (уз музичку пратњу). „Не верујем да је Пјацола толико славан”, упоран је био Борхес. „Мислим да у Буенос Ајресу нико не зна за њега!”