3320 25. 9. 2015.
Случај Серпико
ПОРТРЕТ ПОШТЕНОГ
Франческо Серпико, син досељеника из Напуља, рођен у Бруклину, није могао да прећути подмићивања у њујоршкој полицији, стављајући живот на коцку, али и надахњујући чувеног редитеља да о њему сними филм...
„Не могу да се помирим са чињеницом да млади људи живе у уверењу да се непоштење исплати”, тврди Френк Серпико
ренк Серпико, детектив њујоршке полиције који је 1971. године открио читаву мрежу колега који се нису борили против трговаца дрогом, већ радили у њихову корист, није филмски јунак кога је овековечио глумац Ал Паћино. Иако би се могло рећи да је Френк Серпико познатији као главни лик славног филма Сиднија Лумета „Серпико” из 1973. године, заслуге припадају стварној личности. „Прави” Серпико и даље је жив и здрав, премда у одмаклим годинама. И већ пет деценија је бивши детектив. Одавно покушава да напише књигу сећања како би расветлио све појединости у вези са безакоњем у њујоршкој полицији које је постојало у време када је био млад. Има седамдесет шест година и упорно тврди да га појединци једнако мрзе као онда када је расветлио подмићивање у полицији. Ко би мрзео једног старца? Ипак га мрзе. Јер, како каже, и данас добија претећа писма и поруке. Серпико тиме недвосмислено жели да укаже да се неке лоше ствари уопште нису промениле.
Од повратка из Европе, где је живео извесно време, Френк Серпико није се често оглашавао у јавности. Недавно је, међутим, подигао глас. Дао је интервјуе за водеће америчке дневне листове, поново указујући на своју животну причу, причу која опомиње:
„У иностранству су ме увек много боље примали неголи у мом родном Њујорку. Једном приликом кад сам био у Риму непозната госпођа која је својевремено обожавала филм 'Серпико' пришла ми је после једне конференције и кратко рекла: 'Дакле, истина је! Ви заиста постојите!' И онда је пала у несвест! Људи мисле да је филм у потпуности плод маште писца сценарија и редитеља. Међутим, није. Све се десило како је описано у филму. Једино је Ал Паћино одглумио боље него што бих и сам!”
Заседа колега
Франческо Винсент Серпико рођен је 4. априла 1936. године у Бруклину у Њујорку, као најмлађе дете Винченца и Марије Ђоване Серпико, италијанских досељеника из Напуља. Већ у осамнаестој Пако, како су га звали, прикључио се америчкој војсци и провео две године ратујући у Кореји. Када се вратио у Њујорк, извесно време радио је као приватни детектив и уписао колеџ у Бруклину. У септембру 1959. године, прикључио се њујоршкој полицији. Прошао је обавезну полицијску обуку да би дошао у одељење за пороке где је у Бронксу и Бруклину требало да открије различите облике такозваног рекетирања.Да би то открио, Френк Серпико је и сопствени живот ставио на коцку. Већ 1967. године пријавио је да постоје недвосмислени докази о подмићивању (корупцији) у полицији. Поједине његове колеге, били су плаћеници трговаца дрогом. Нико није обраћао пажњу на његов извештај све док се није појавио полицајац Дејвид Дурк који је стао на његову страну и потврдио све оно о чему је Серпико говорио. И тада је Пако знао да полицајци-плаћеници знају да он зна... Не налазивши начина како више да обелодани невеселу истину, напослетку је 25. јануара одлучио да проговори за „Њујорк тајмс” у чланку објављеном на насловној страни новина. Текст је имао велики одјек. Био је то својеврсни напад на полицију и њен углед. Неки су били одушевљени поштењем и храброшћу полицајца. Други су вртели главом...
Недуго потом Френк Серпико рањен је за време хапшења трговаца дрогом. Догодило се то 3. фебруара 1971. године у Бруклину. Ниједан од његових колега није хтео да му помогне када им је јавио да је рањен у главу. Метак је прошао поред ока. Обилно је крварио, али, упркос и тој чињеници, ниједан полицајац није позвао медицинску помоћ. Тек је непознати старац, станар у згради где је наводно требало да буду ухапшени трговци дрогом јавио хитној помоћи. Једино он је остао поред Серпика док нису дошли болничари са носилима. Нису ни слутили да је тешко рањени човек без униформе полицијски детектив.
После тог догађаја Серпико се врло тешко опорављао. Остао је глув на једно уво. Патио је од неподношљивих главобоља због чињенице да је метак оштетио његов мозак. Било је готово извесно да је Серпико лажном дојавом био привучен у стан, да га ниједан од полицајац није пратио до места одакле је на њега пуцано, те да је циљ свега заправо био да га убију. Једноставно речено, дојава о хапшењу била је заседа за Серпика. Ипак, 3. маја 1971. године „Њујоршки метро магазин” објавио је чланак „Портрет поштеног полицајца”, а недељу дана касније Пако је сведочио пред полицијском истражном комисијом о сазнањима до којих је дошао. Био је први у историји њујоршке полиције који је иступио против онога о чему се само шапутало, о дугогодишњем потплаћивању и наплатама које су достизале суме од неколико милиона долара.
Камена плоча с рупом
Премда је награђен Орденом части, највишим признањем које може да добије полицајац, Френк Серпико пензионисао се 15. јуна 1972. године. Било ми је јасно као дан да за њега више нема посла међу полицајцима, те да ће нека наредна заседа бити судбоносна. Изјавио је да су му орден дали без свечаности, готово тајно, као да му дају паклу цигарета. За собом је имао три неуспешна брака. Жене једноставно нису могле да поднесу његов превише опасан посао. Решио је да се спакује и оде у Европу. Извесно време провео је у Швајцарској, затим је отишао у Холандију где је упознао четврту и последњу супругу Маријану. Живели су мирно на једној фарми и добили сина.
Серпико 1971. године, у време када је привукао пажњу
јавности саопштивши истине о безакоњу у Њујоршкој полицији
Када је Сидни Лумет одлучио да сними филм о храбром њујоршком полицајцу и главну улогу доделио Алу Паћину, глумац је позвао бившег полицајца да неко време проведу заједно у његовој њујоршкој кући. На Паћиново питање како је одлучио да иступи и каже јавно шта се заправо збива у њујоршкој полицији, Франческо Серпико му је рекао:
„Не знам зашто сам то учинио. Да нисам, ко бих онда био ја? Да сам, на пример решио да слушам музику?”
После смрти супруге, 1980. године, Серпико се вратио у државу Њујорк где и данас живи у малом месту, у планинама. Понекад гостује на предавањима, држи часове на полицијским академијама. Занимљиво је да и даље говори о корупцији у полицији, као и о немилосрдном понашању полицајаца. Помаже онима који су жртве кршења људских права, свима који с тешком муком успевају да дошу до правде.
„Серпико”, биографија из пера Питера Мааса, продата је у више од три милиона примерака. Управо ова књига надахнула је редитеља Сиднија Лумета и његове сценаристе. Осим прослављеног филма, о жестоком окршају са једним делом њујоршке полиције снимљен је и телевизијски филм „Смртоносна игра”, као и ТВ серија „Серпико”.
Упркос неподељеним симпатијама јавности, времешни бивши детектив и даље је испуњен горчином. И даље се осећа непријатно, попут издајице сопствене „касте”. Недавно је преминуо Дејвид Дурк, једини колега полицајац који му је крајем шездесетих и седамдесетих година прошлог века пружио подршку. Када су у новинама изашли извештаји о његовој смрти, многи су, не бирајући речи, поново почели да вређају Серпика због онога што је својевремено учинио.
Одакле толика мржња после четрдесет и више година?
„У животу” – рекао је Франческо Серпико за „Дејли њуз”, „сматрао сам да човек треба да буде одговоран. Врло озбиљно прихватио сам сопствену одговорност. То је према некима била моја главна кривица.”
Наравно, одговорност не може да се изједначи с кривицом. Упркос томе, Серпико је и данас принуђен да брани оно што је својевремено урадио како би спасао част полиције:
„Невоља је у томе што неки и даље покушавају да униште моју част. Сада ме због тога баш брига. Превише сам стар! Међутим, ипак не могу да се помирим са чињеницом да млади људи живе у уверењу да се непоштење исплати, да је онај који часно ради свој посао заправо издајица.”
Ал Паћино као Серпико у истоименом играном филму из 1973. године
Од како се повукао из полиције Френк Серпико покушава да напише књигу. Све је извесније да је никада неће довршити. У овом аутобиографском делу, како каже, расветљава неке појединости у вези са заседом која му је била постављена. Али, будући да није успео да дође до правог објашњења, нити решења ко се тачно иза тога крио, он и даље покушава да истражи. Потрага је све тежа, јер време пролази. Серпико не тражи ни новац, ни признања.
„Када будем умро, не желим никакве некрологе по новинама. Доста је речи било о мом случају. Желим само обичну камену плочу. Плочу са једном рупом. Ту ће се скупљати кишница и птичице ће тако слетати да пију воду.”
Можда ће и запевати. Јер, Серпико, борац за правду, најзад ће се одморити и моћи да слуша музику природе. Оно што није одабрао да учини када је био млад, већ одлучио да се бори за част поштеног полицајца.
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
