Спас планете

МОЦАРТ СА

Свет нам шаље смеће, ми му враћамо музику – кажу чланови парагвајског, у свету јединственог омладинског Оркестра рециклираних инструмената

е треба олако одбацивати смеће, али ни људе, гесло је чланова Оркестра од рециклираних инструмената из парагвајског места Катеуре њиховог диригента Фавија Чавеса. У Катеури, предграђу главног града Асунсиона, постоји наиме особен камерни оркестар који свира дела композитора такозване озбиљне музике (Моцарта, Вивалдија), али и музику из филмова, као и популарне композиције. Иако могу да се похвале завидним свирачким умећем, звук оркестра који чине деца и омладинци ипак је прилично необичан. Некако шупаљ. Рекло би се као да звечи. Објашњење је крајње очигледно чим неко види њихове инструменте. Они су сачињени од отпадака. Од смећа с велике градске депоније.
   Али, вратимо се земљи одакле потиче оркестар настао на ђубришту. Парагвај је земља у средишњем делу Јужне Америке. Нема излаз на море, али је клима веома топла. Као и велики део Средње и Јужне Америке, и Парагвај је својевремено био шпанска колонија, тако да Парагвајци имају индијанске и шпанске претке. Освајачи су донели европску музику. Исто тако и музичке инструменте.
   Први учитељи били су свештеници. Музика се на овом тлу веома добро „примила”. Урођена обдареност претворила се у потребу. Али, инструменте је било забрањено износити из цркве. У малим и сиромашним местима и данас, једна виолина – и то не нарочите израде, она најобичнија – кошта више од куће! Треба имати у виду да је Парагвај, са својим главним градом Асунсионом који су основали шпански освајачи 1537. године, претрпео два страшна рата.
   Од 1864. до 1870. године Парагвај се борио против Бразила, Уругваја и Аргентине. Изгубили су рат, а више од половине становника је погинуло. Од 1932. до 1935. године били су у рату с Боливијом,. Тада је живот изгубило око четрдесет хиљада становника.

                                         Лептирићи у стомаку

    Било како било, место Катеура, данас познато у целом свету управо по омладинском оркестру, подигнуто је такорећи око депоније смећа. Људи који дословце живе у кућама на самом ђубришту једнога дана нашли су тело (резонаторску кутију) виолине. Тако је све почело. Покушали су да јој направе нови врат, такође од онога што је неко одбацио. Јер, деца у Катеури толико много воле музику. Рекло би се, више него тамо где многи имају прилику да свирају неки инструмент. Али их мрзи.

    Када је прва виолина била готова, на ред су дошли и други предмети, односно инструменти. Лимена бурад, разноразне кутије, тучкови за месо, метле, конзерве, дрвени печати за израду теста и томе слично. Од свих тих одбачених дрангулија настајали су музички инструменти. Једино „право” што имају од инструмената јесу жице. Испоставило се да градњом инструмената од отпадака, рециклираних материјала, шаљу двоструку поруку. Да и околину треба чувати и да је музика језик који разумеју сви – и крајње сиромашни, они који немају новаца да купе инструмент, баш као и богати.
    „Када чујем тон виолине, осетим лептириће у стомаку”, каже тринаестогодишња Ана Мариа Риос која свира на необичној, лименој и потпуно зарђалој виолини. Овај предмет од рециклираног материјала даје звук приближан тону виолине. Њој је то довољно и вешто барата оваквим инструментом. Ана Мариа има чак тринаесторо браће и сестара. Никада није ни слутила да ће похађати школу, а камоли свирати. А ипак, то се остварило. Са друговима из „Рециклираног оркестра” Ана Мариа успева да одсвира Вивалдијева „Годишња доба” или Моцартову „Малу ноћну музику”. Зар то није много више него што би ико очекивао? „Мој живот без музике био би потпун безвредан”, тврди девојчица која је порасла крај депоније ђубрета. И њена млађа сестра такође свира у оркестру. А сестра се хвали што је као члан оркестра најпопуларнија у својој школи!
    Колико само воље за вежбањем имају та деца! Колико су њихови наставници музике и диригент Фавио стрпљиви, како им великодушно уливају самопоуздање! Упоредимо то с приликама у којима се већина школује и, уколико нам је савест још на располагању, ми ћемо се можда и постидети. Интернетом већ извесно време кружи троипоминутни филм (http://www.yоуtube.com/watch?v=7lfmCMTjABk) о томе како је у Катеури у Парагвају настао оркестар чији чланови свирају на инструментима од отпадака. Кратки филм никога неће оставити равнодушним. Извесно је да ће неко и заплакати. Посебно када чује Бахов прелудијум из свите за чело који свира Мануел Чавес, познатији као Биби. Има деветнаест година и такође тврди како не би могао да живи без свог виолончела. А то чело направљено је од лименог бурета, комада дрвета, тучка та месо, а уместо чивија ту су модле за прављење теста. И свако ће непогрешиво препознати Бахов прелудијум када Биби, сав занесен, почне да свира.

                                               Најзад море!

    Омладинци и деца, чланови оркестра, најобдаренији су међу многобројнима који су школовани у склопу музичког програма „Звуци земље”, програма који су помогле добротворне организације. Готово три хиљаде младих из различитих, углавном веома сиромашних крајева Парагваја имало је прилику да научи да свира неки инструмент. Најбољи од најбољих засвирали су у оркестру. А оркестар је за кратко време постао веома познат. Редовно одржавају концерте не само у земљи, већ и у другим земљама Јужне и Северне Америке. Заказано је њихово наступање у Музеју музичких инструмената у Аризони, што ће им бити посебно занимљиво. Јер, ту ће први пут видети као изгледају врхунски музички инструменти.

    Тридесет седмогодишњи диригент Фавио Чавес као дете учио је гитару и виолину, а потом добио посао у малој музичкој школи у Парагвају. Затим се прикључио организацији која се бави бригом о заштити природе. Прво место које се наметнуло као невоља над невољама – била је Катеура. Јер, двадесет пет хиљада породица није имало ништа да понуди својој деци. Такорећи никакву срећну будућност. А испоставило се да су многи од њих врло обдарени за музику.
    „Мама ме је уписала у школу диригента Чавеса пре три године”, рекла је Ана Мариа Риос новинарима који су дошли у Катеуру да чују млади камерни оркестар.
    „У почетку сам се љутила што ме претходно није питала, а сада сам срећна!” Сви су мислили да ће девојчица, рођена када је мајци било више од четрдесет пет година, имати здравствених невоља. А испоставило се да је она велики музички таленат!
    Петнаестогодишња Тања Вера, такође виолинисткиња, није могла да верује да ће икада видети море. Једини пејзаж који је гледала од рођења била је депонија смећа у Катеури. Међутим, када је са пријатељима из оркестра кренула у Рио де Жанеиро, где су одржали концерт, њено срце било је испуњено срећом.
    Руку на срце, инструменти ипак највише привлаче пажњу слушалаца, посетилаца концерата младих парагвајских музичара. Музичарима то не смета, премда свакодневно вежбају по неколико сати. Не смета им ни често висока температуре од четрдесетак степени Целзијуса док свирају.

Нека публика слободно гледа инструменте! И нека се чуде како звуче под њиховим вештим прстима. Младим музичарима звуче савршено. Као да су прави! Истинско чудо – истинска музичарска срећа.

Аутор:

М. Огњановић

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту