3320 25. 9. 2015.
Живот је бајка – Јоханес Брамс
УСПАВАНКА ЈЕДНОГ
Прави Бетовенов наследник, неуморни стваралац, написао је и једну кратко дело, успаванку која је и данас први звук који дете чује када дође на свет
емачки композитор Јоханес Брамс оставио је за собом обиман и врло озбиљан опус, мада не и наследника: судбина је хтела да нема деце. Додуше, није се никада ни женио. Ипак, једна његова кратка композиција надмашила је славу свих осталих, а посвећена је – тек рођеном детету. Реч је о делу за солисту и клавир, „Guten Abend, gute Nacht” („Добро вече, лаку ноћ”), прослављеном и познатом као „Брамсова успаванка“.Јоханес је „Успаванку” (Wiegenlied op. 49 br. 4) написао 1868. године, када је навршио тридесет пету. Стихове је преузео из збирке народних песама. У време када је настала, певала ју је једна дама. Њено име било је Берта Фабер. „Добро вече, лаку ноћ” заправо је била поклон за рођење Бериног сина. Наводно, док је живео у Хамбургу, Брамс је био заљубљен у певачицу Берту Порубски (потоњу Фабер) и мелодија подсећа на песму коју је она својевремено певала Јоханесу. У прилог популарности Брамсове „Успаванке” говоре и неки подаци који стижу из медицинских кругова. Превремено рођене бебе које неколико пута дневно слушају Брамсову „Успаванку“, брже напредују од оних које немају ту прилику. У појединим америчким болницама, током порођаја, пуштају са разгласа управо овај кратак музички комад. То чине да би „Успаванка” Јоханеса Брамса била прво што новорођенче чује долазећи на свет. Она је и једна од главних музичких тема антологијског играног филма „Труманов шоу” Питера Вира из 1998. године.
Дремање на концерту
Јоханес Брамс је рођен 7. маја 1833. године у Хамбургу, у скромној породици, као друго од троје деце. Његов отац Јохан Јакоб био је народни музичар и свирао је неколико инструмената – флауту, виолину, рог, контрабас. И управо је он био тај који је малог Јохана увео у свет музике. Мајка, Јохана Хенрике Нисен, седамнаест година старија од оца, била је кројачица. Син је на посебан начин био везан за њу. Чак и када их је отац напустио, Јоханес је остао дубоко привржен породици. Није бринуо само о мајци, већ и о оцу, па чак и његовој другој жени, онда када је остарила и остала без прихода. Дакле, упркос немаштини, породица Брамс умела је да препозна даровитост малог Јоханеса и препустила га музичкој струји.
Композитор у радној соби
Навршивши двадесету, Брамс је упознао музичара који ће битно утицати на његов живот. Био је то Јозеф Јоахим (1831–1907), мађарски виолиниста, диригент и композитор јеврејског порекла. Са Јоахимом ће наставити дугогодишњу плодотворну сарадњу и доживотно пријатељство. Рад са различитим мађарским музичарима надахнуо је Брамса да напише композиције под заједничким називом „Мађарске игре”. „Ungarische Tanze” збирка је коју чини двадесет једна кратка композиција, надахнута мађарским фолклором. Реч је о делима која су Јоханесу Брамсу донела изузетну популарност, али и новчану добит. Изворно је написао верзије за клавир у четири руке, да би касније прилагодио десет игара за соло клавир.
Брамса, поклоника мађарске народне музике, виолиниста Јозеф Јоахим упознао је и са сународником, композитором Францом Листом, потоњим музичким противником. Догодило се то у врло необичним околностима. Наиме, Брамс је задремао за време Листовог концерта! Пробудивши га, Јоахим га је представио маестру! У то време, Јоханес је срео и осетљивог, мада нестабилног човека и великог уметника – Роберта Шумана. Њихово пријатељство било је од суштинске важности за Брамса. Роберт Шуман (1810–1856) је у Брамсу одмах препознао генија и назвао га „музичарем будућности”.
„Већ сама његова спољашњост носи све назнаке које нам најављују – то је онај одабрани!”, писао је Шуман. Са своје стране, Брамс је Шумана сматрао за свог јединог правог учитеља, остајући му привржен до краја његовог кратког живота.
Пријатељевање
са Шумановима
Брамс је иначе волео да истакне како нема завршене званичне школе, те да је највећим делом самоук. Када је од композитора једном приликом тражено да напише биографију, он је одговорио: „Требало би да у сваки одељак који се тиче мог живота ставим црте или нуле! Немам никаквог искуства које бих могао да пренесем. Нисам похађао музичке школе и институте. Никада нисам отишао на неко путовање с циљем да нешто научи. Немам никакво званично радно место, нити положај. Зашто онда ишта да пишем?”
Брамс у позним годинама и писмо упућено Клари Шуман
Пријатељство са Шуманом на посебан начин наставило се и после његове смрти: кроз дружење са Робертовом удовицом Кларом Шуман (1819–1896), великом пијанисткињом, једном од најпознатијих репродуктивних уметника свог времена. Много тога речено је о овом дружењу на граници пријатељске, родитељске и партнерске љубави. Али, чини се, недовољно. Многи би желели да знају да ли су Клара и Јоахим били само добри пријатељи. Извесно је једно: после Кларине смрти, Брамс је живео мање од годину дана.
Јоханес Брамс никада се није женио. Неки историчари музике виде очигледну везу између дугогодишњег друговања с Кларом Шуман и Брамсове одлучности да ниједној девојци не поклони срце. Клара је била четрнаест година старија од њега; слично као што је и Јоханесова обожавана мајка, којој је посветио Немачки реквијем, била старија од свога мужа...
У чувеном писму из 1856. године, Брамс је писао Клари:
„Волео бих да Вам пишем тако нежно колико Вас волим и да Вам саопштим све најлепше што Вам желим. Тако сте бескрајно мени драга, дража него што могу да опишем... Ако ствари буду и даље онакве какве су данас, ставићу Вас под стаклено звоно или Вас опточити златом.”
Када је као двадесетогодишњак крочио у кућу Шуманових, лепотом је пленио пажњу пријатеља ових угледних уметника. Био је витак, врло енергичан, снажан, мишићав, дугокос. Сви би одмах уочили његове светлоплаве очи. Слободно би могло да се каже да је Роберт Шуман младог Брамса увео у музички свет.
Брамс је био страствени пушач и волео је да попије добро вино, а често и пиво. Устајао је увек у зору и радио до поднева. Поподне би одлазио у шетњу. Када год је имао прилике, шетао је у друштву Марије, Шуманове и Кларине старије кћерке. Шуманова деца су га волела не само као пријатеља, већ и као стрпљивог и благородног професора клавира. Оно за шта њихова мајка није имала довољно разумевања, Брамс је био спреман да учини. Клара је пијанистичку технику савладала још као девојчица и није имала разумевања за почетнике. Како су године произлазиле, Јоханесова младалачка лепота уступала је место дебљини.
Брамсов музеј у Хамбургу
Брамс је наставио да редовно концертира са Јозефом Јоахимом, све до седамдесетих година 19. века. Упоредо са турнејама које су се низале, писао је музику и често дириговао оркестром. Критичари су писали о Брамсовом великом пијанистичком умећу које је било неуобичајено, посебно када је реч о тумачењу Бетовенове музике:
„Већина пијаниста поседује бриљантнију технику, али је мало њих који умеју да протумаче намере композитора на тако убедљив начин и да прате Бетовенов пут, откривајући сав његов сјај, као што то чини Брамс.”
Опера као женидба
Практично од 1853. године, када је упознао Јозефа Јоахима, Брамс је почео да живи живот правог музичког луталице. Иако је био човек који је држао до својих навика и породичног мира, живео је сасвим другачије – неуредно, путујући по иностранству. Било му је довољно што с времена на време себи може да приушти дане потпуног одмора. Тада би одлазио у дуге шетње у природу. Када се Клара Шуман преселила у Берлин, Брамс се поново вратио у Хамбург, где је три године био диригент женског хора. Хор је затим наставио да пева на двору у Детмолду, а напослетку на Singakademie у Бечу. Осим што су ови послови били значајни као извор сталних прихода, свакако да су били важни и за Брамса-композитора. Премда није написао оперу, Брамс је велики број дела посветио вокалној музици.
„Написати оперу за мене је једнако тешко као да се оженим. Али, највероватније, после првог искуства, уследило би и друго.”
Дошавши у Беч 1862. године, Јоханес је одлучио да се од наредне године дуже задржи у царском граду. Ту је био истински цењен и то му је, по свој прилици, веома годило. Имао је пуно пријатеља и сарадника. Од 1878. године, Беч је био његов град. У њему је први пут срео Вагнера, и упознао славног диригента Ханса фон Билова. А управо је Билов Брамсову Прву симфонију назвао „Бетовеновом Десетом”. Праизведба је била 1876. у Бајројту: композитор је навршио четрдесет трећу и већ тридесет година живео је за музику и од музике.
Брамс је био лутеранске вере. Читање Библије била је навика које се никада није одрицао. Свакодневно је проучавао и свуда је, где год би путовао, носио Свето писмо које му је даровано на крштењу. Читава поглавља знао је напамет. Из Библије, која му је несумњиво обележила живот, црпео је надахнуће, али и текстове за своја вокална духовна дела.
После раних клавирских дела и Првог концерта за клавир, Брамс се окренуо камерној музици, написавши два секстета, клавирске квартете, Трио за клавир, виолину и рог, као и Клавирски квинтет и хорске композиције. Том раздобљу припадају и Немачки реквијем (написан после смрти вољене мајке, али и пријатеља Роберта Шумана), као и Рапосодија за алт, мушки хор и оркестар. Када је све то урадио, осетио се спремним да се упусти у компоновање симфоније. Али, као да није могао да се ослободи Бетовенове сенке. Био је композитор који је стварао у време романтизма, али је бранио неокласичарска начела. Више од двадесет година радио је на Првој симфонији пре него што је завршио. У међувремену, написао је Варијације на Хајднову тему. После прве, уследила је и Друга симфонија, Виолински концерт посвећен Јоахиму. Трећа и Четврта симфонија написане су у кратком временском размаку. Неколико последњих дела, попут Квинтета за гудаче, зраче правом благошћу, насупрот разузданијим младалачким делима.
Окрутни критичар
Јоханеса Брамса славили су савременици као наследника Лудвига ван Бетовена. Био је почасни доктор Париске и Берлинске академије. Његово дело ценили су и будући нараштаји музиколога, па чак и они који су били у супротном табору – табору романтичара и неоромантичара.
Композиторов гроб у Бечу
Међутим, постојао је један критичар који је, поред осталих неспорних музичких заслуга, остао упамћен и по томе што никако није могао да поднесе Брамсову музику. Био је то славни књижевник Џорџ Бернард Шо, добитник Нобелове награде за књижевност, несуђени баритон и вишегодишњи музички критичар британских листова. Посебну „посластицу“ представљале су Шоове критике Брамсових дела. Сви су знали да ће после каквог Брамсовог концерта прочитати неку жестоку опаску. Ево и једне:
„Брамсова музика је у основи само силно разрађено ређање неповезаних реминисценција и сасвим омогућује једног младој госпођици са једном од чудесних techniques које се неограничено фабрикују у Лајпцигу и на другим местима, да се читав сат без прекида носи с његовом музиком (...)” (1888.)
У критици написаној 1892. године за лист „The World”, Џорџ Бернард Шо пише:
„Баш пре неки дан рекох како сам сигуран да ћу се пре или после срести са новим Брамсовим Квинтетом. И наравно, судбина ме је стигла прошле недеље на концерту Џ. А. Клинтона у Стенвејевој дворани. Нећу ни покушати да опишем овај подвиг Џиновског Трабуњала. Превазишао је моја очекивања. Никада у животу нисам чуо такво дело. Брамсов грозан музички дар не може да се упореди ни са чим на свету, осим са речничким даром г. Гледстона. То је брбљивост чија дрскост превазилази сопствену отрцаност уз помоћ својих димензија!”
Јоханес Брамс оболео је од рака јетре, баш као и својевремено његов отац. Умро је 3. маја 1897. године и сахрањен на бечком гробљу. По овом композитору кратер на планети Меркур назван је– „Брамсов кратер”.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
