Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Архива


Много је важних и занимљивих догађаја који су се збили 7. јануара. Издвојили смо неке који су на својеврстан начин утицали на свет и време.

    По хришћанском предању, 7. јануара 1. године по јулијанском, а 25. децембра по грегоријанском календару, рођен је Исус Христос. Овај празник је верска и породична свечаност коју светкују све хришћанске цркве и њихови верници.
Славна „линцер торта” добила је назив по граду Линцу, главном граду Горње Аустрије, и важи за најстарију на свету: у већини кувара пише да је то најстарији сачувани рецепт за торту

    О тачности поменуте тврдње могло би да се расправља. Колачи и посластице постојали су од древних времена. Њима су тешко одолевали и стари Египћани, Грци, Римљани и сам Џингис-кан! Кинески изум, млеко у праху, у свом товару носио је чувени трговац, путник и путописац Марко Поло. Већ смо закључили да су прве пите од слатког сира (сира и меда), својеврсне претече торти од сира (cheese cake) прављене у Грчкој у време одржавања прве Олимпијаде, дакле 776. године пре наше ере. У сваком случају, није лако закључити који је колач најстарији.
   Одговор на ово питање садржан је у чувеној Ајнштајновој једначини
Е = mc2 , која је утврдила да је могуће претварање материје (масе) у енергије – и обрнуто. Тако каже теорија, али, у стварности, за претварање енергије у материју неопходни су посебни услови.

   У смеру материја-енергија познати су нам разни примери. Многи огледи, појаве и процеси показали су нам како од материје може да настане светлост, топлота и други видови енергије. Ту спадају и цепање тешких атомских језгара уранијума (фисија) у нуклеарним централама и спајање лаких атома у теже (фузија) у звездама и нуклеарним бомбама. Кидање субатомских веза ослобађа велику количине енергије која се налази у самом срцу материје.
    Држим у руци ту причу Огија Рена. Пошто се у њој баш не појављује у најбољем светлу, или бар не онако како би он то желео, замолио ме је да не наведем његово право име.  Све остало, читава сторија о изгубљеном новчанику, слепој старици и божићном ручку тече управо онако како ми је он испричао.
Неколико научних доказа који говоре о томе да ли би за кућног љубимца требало изабрати пса или мачку

    Још једна могућна подела људског рода: на људе који воле мачке и оне који би увек радије за животињског пријатеља изабрали – пса.
     Занимљиво је да љубав према мачкама и псима често подразумева искључивост. Наиме, између „мачкољубаца” и поклоника паса долази до жучних расправа, управо поводом склоности према одређеној животињи. Једни тврде да је њихова животиња паметнија, док им из друге групе одговарају да је је њихов љубимац приврженији... И тако редом. Јасно, као што често бива кад је реч о људским осећањима, све зависи од личног доживљаја, од наклоности, једноставно речено – од срца.
    Постоје ли научни докази којим би овај древни спор могао да на неки начин буде решен? Односно, да ли је за кућног љубимца боље изабрати пса или мачку? Овим питањем недавно су се бавили сарадници једног од најугледнијих светских научних часописа „Њу сајентист”.
    Дакле, пас или мачка? Ко је бољи човеков пријатељ? Новинари „Њу сајентиста” покушали су да на основу најновијих научних истраживања ово нимало лако питање поделе на једанаест различитих категорија у којима су супротстављене одређене особине животиња. Између осталог, то су мозак, историја пријатељства човека и животиње, омиљеност, могућност разумевања, осетљивост и тако даље...
Сингер је себе описивао као главног штрајкача пред вратима Бога, који држи велики транспарент са речима: „Неправичан према животу!”

    „Уметнику као и коњу треба бич!”, говорио је чувени писац и нобеловац који је своје романе често објављивао у наставцима, у недељним часописима. Док се трудио да стигне да напише и, попут мађионичара, забави читаоце, трагао је за истином и постављао вечна питања:„Како и зашто постојимо? Где се налази Бог?   Зашто се добар човек злопати а зао напредује? Зашто убијати пилиће, телад, јагњад да би се подизали људи?”...
     Исак Башевис Сингер рођен је 1904. године у Пољској, у сеоцету Леончину, близу места Нови Двор, у строгој, побожној породици, у којој се позив рабина преносио генерацијама, с колена на колено. Сви су очекивали да ће тај бледи дечак, риђе косе и плавих очију, наставити стопама оца.   Међутим, он је од малена почео да показује различитост – збуњивао је родитеље необичним питањима и запањујућим памћењем. На пример, сећао се догађаја, изгледа кућа и људи из времена кад је имао свега две и по-три године и желео је да зна где је крај света, шта су дан и ноћ, зашто птице лете а црви миле...
    Али, како му је отац на сва питања одговарао „Бог је тако хтео”, што није задовољавало његову радозналост, настављао је с испитивањем.    Када су се преселили у варошицу Радзимин, пошао је у хедер, школу у којој је учио да чита и пише. Убрзо су књиге из очеве библиотеке постале његове најдраже играчке и уз њих је сатима сањарио. А тада је уследило ново изненађење: 1908. године с родитељима, старијим братом и сестром преселио се у Варшаву. Прво путовање железницом и поглед кроз прозор воза, кад је угледао „куће и људе како иду унатрашке”, толико су га одушевили да их је памтио читавог живота.
У нашем народу постоје многа веровања о томе какав ће бити живот, срећан или несрећан, и какве ће особине имати дете рођено у одређени дан у недељи, у одређени час...

   Дани у недељи, чврсто верује народ, нису исти. Неки су „срећни”, а неки „несрећни”; неки су „чисти”, а неки „нечисти”; неки су „добри”, а неки „рђави”. Одређени дани су забрањени за вршење неких свакодневних мушких или женских послова (сејање, орање, шивење, ткање итд), али и за неке од светих активности (свадба, крштење и слично), као и за почетак неког важног посла (одлазак на пут). Сваки дан у недељи, у зависности од његовог назива (мушког / женског рода), места у седмици, да ли је паран или непаран, као и његове везе с паганским божанствима – има своју особену симболику. Ако је не познајемо, односно ако не знамо који се атрибути приписују појединим данима у недељи, нећемо ни разумети зашто су деца рођена, на пример, у петак несрећна, а она рођена у четвртак срећна.
НЕКО од наших највернијих читалаца послао нам је овај уговор. Када смо прочитали схватили смо да морамо да га поделимо свима

Члан 1. ЗАГРЉАЈ!!!
Члан 2. Никада никог не понижавај.
Члан 3. Чувај сваку особу у свом срцу,
буди као Сунце које своју светлост и топлину не ускраћује никоме.



Члан 4. ПРИЈАТЕЉИ СУ КАО АНЂЕЛИ КОЈИ ТЕ ПОДИГНУ У НЕБО КАДА СИ НА ТЛУ....

Члан 5. Немојте се данас борити за оно против чега сте се некад борили; немојте никад туђим грешкама објашњавати и правдати своје. Немојте радити оно чега би се ваши родитељи стидели и чега ће се сутра ваша деца стидети; немојте себе проглашавати јединим и најбољим.

Члан 6. Најбољи нису више живи, а ми смо ту само зато што њих више нема.

Члан 7. Ослобађајте се слугу; помозите им да не буду слуге чак и онда када би они хтели да буду.
Три биљке красе „Портрет принцезе из породице Д 'Есте” Антонија Пизана. Шта је уметник хтео да каже?
Пизанело (око 1395, Пиза – око 1455, Напуљ), Портрет принцезе из породице Д 'Есте (1435– 440), темпера на дрвету, 43 х 30 cm, Лувр, Париз.

    Антонио Пизано (око 1395, Пиза – око 1455, Рим), познат и као Виторе Пизано, а у историји уметности упамћен као Пизанело, био је један од најславнијих сликара свог времена, омиљен и тражен међу меценама. Био је превасходно дворски сликар, мада се истицао и у фреско-сликарству.   Између осталог, учествовао је у украшавању Дуждеве палате у Венецији (нажалост те фреске више не постоје). Од зидног сликарства сачуване су фреске у Верони (музеј замка Кастелвекјо, цркве Сан Фермо Мађоре и Сан Анастазија). Био је сликар ренесансног двора и остао упамћен као сјајни портретиста, али и као највећи уметник и мајстор за израду медаља, које су данас на високој цени, како због уметничког домета, тако и због историјског значаја приказаних личности.
     Један његов занимљив портрет налази се у Лувру. Урађен је између 1435. и 1440. године и носи назив „Портрет принцезе из породице Д 'Есте”. Принцеза на рукаву носи грб породице Д 'Есте, у виду вазе, или амфоре, тако да се оправдано сматра да је насликан неко из те породице. Данас се најчешће помињу два имена и то, Маргерита Гонзага, жена Лионела д 'Есте, и/или Ђиневра д 'Есте, кћи Николе трећег д 'Есте – и супруга чувеног Сигисмонда Малатесту, познатог по надимку Вук из Риминија. Дело је типичан пример Пизанеловог „интелектуалног стила” и његове наклоности према истанчаном укусу племства. Попут неких других Пизанелових слика и ова је смештена у окружење биљних украса.

ПРАТЕЋИ ТРАГОВЕ ГРЧКЕ ЛЕГЕНДЕ О ГОРГОНИ МЕДУЗИ, САЗНАЈЕМО ДА СЕ АМФИСБЕНА ПОЈАВЉУЈЕ У ТРЕНУТКУ КАД ЈУНАК ПЕРСЕЈ ПРЕЛЕЋЕ ЛИБИЈСКУ ПУСТИЊУ ДРЖЕЋИ ЊЕНУ ГЛАВУ У РУКАМА. ИЗЛЕГЛА СЕ ИЗ КРВИ КОЈА ЈЕ КАПАЛА ИЗ ГЛАВЕ ОВЕ СТРАШНЕ ГОРГОНЕ . НЕКАДА СУ ЉУДИ ВЕРОВАЛИ ДА АМФИСБЕНА ЗАИСТА ПОСТОЈИ.

    ОВО ЧУДНОВАТО БИЋЕ ИМА СВОЈУ ДРУГУ ГЛАВУ НА МЕСТУ ГДЕ СЕ ИНАЧЕ, КОД ДРУГИХ ЗМИЈА, НАЛАЗИ КРАЈ РЕПА. ГЛАВЕ СУ У СКЛАДУ С ОСТАТКОМ ТЕЛА, ОДНОСНО. ТЕЛО ЈОЈ ЈЕ ИСТЕ ДЕБЉИНЕ НА ОБА КРАЈА. ТАКОÐЕ СЕ ПРЕТПОСТАВЉА ДА ИМ ЈЕ РЕП ОБЛИКОВАН ПОПУТ ГЛАВЕ ДА БИ ЗБУНИЛЕ НЕПРИЈАТЕЉА, КАО КОД СТАНОВИТОГ АУСТРАЛИЈСКОГ ГУШТЕРА. С ОБЗИРОМ ДА СУ РЕТКО ПРИКАЗИВАНА С КРИЛИМА, ЗАБЕЛЕЖЕНО ЈЕ ДА СУ ОВА БИЋА ПРИЛАГОÐЕНА КРЕТАЊУ И БОРАВКУ НА ТЛУ.
Пре него што ће те прве вечери заспати у соби с прасетом, Рајку је на памет пала стара агрономска „изрека” која гласи: сан сваког прасета јесте да постане свиња

    Пријатељство је поклон који сам себи дарујеш, написао је давно славни писац Роберт Луис Стивенсон.
    Ово је истинита прича о једном таквом поклону.
    У Београду је до пре десетак година живео агроном са породицом. Због сплета околности, а како би могао да се на прави начин бави својим позивом, преселио се у Свилајнац, где је на имању имао две лепе и простране куће. Поред предивног воћњака, ту је и штала, као и мали обор за свиње. Домаћинство не би било потпуно без кућних љубимаца, мачака и два пса. Игром случаја, средовечни господин о коме је реч (зваћемо га Рајко) добио је крмачу. Кад се опрасила, његовом стручном оку није промакло да је једно прасе мршавије и слабије од осталих. Као што то обично бива, борба за опстанак била је очигледна: остали, јачи прасићи успевали су боље и вештије да се прогурају до маме-свиње. Мало прасенце је копнило пред Рајковим очима. Човек је одлучио је да му помогне.
Начелник душевне болнице у Орегону поставио је један услов редитељу филма „Лет изнад кукавичјег гнезда”: да и прави болесници учествују у снимању како би осетили да су корисни...

    Непризнати и милионској биоскопској публици непознат јунак славног филма Милоша Формана „Лет изнад кукавичјег гнезда” (1975) био је заправо лекар – др Дин Р. Брукс, начелник Државне болнице за ментално здравље у Орегону (САД).
Снимљен према истоименом комаду Дејла Васермана, „Лет изнад кукавичјег гнезда” говори о побуни човека, Рендала Патрика Мекмарфија, који једног дана бива примљен у душевну болницу ради испитивања. „Гнездо”, односно душевна болница симбол је за човеково гнездо, сужен духовни простор у коме проводи живот. Уколико покуша да прекорачи законе и наметнута (економска, друштвена, бирократска, емотивна...) правила, на њега ће гледати као на лудака. Биће приморан да себе сведе на послушника и чини оно што се од њега очекује. Успротиви ли се и крене у потрагу за истинском срећом или слободом, човеку ће бити понуђена мала горка пилула из строге руке медицинске сестре, немилосрдне и опаке госпођице Редчед (у филму њен лик тумачи Луиза Флечер).