За читање и уживање / Пол Остер

БОЖИЋНА ПРИЧА ОГИЈА РЕНА

Држим у руци ту причу Огија Рена. Пошто се у њој баш не појављује у најбољем светлу, или бар не онако како би он то желео, замолио ме је да не наведем његово право име. Све остало, читава сторија о изгубљеном новчанику, слепој старици и божићном ручку тече управо онако како ми је он испричао.
Познајемо се већ једанаест година. Он ради за касом у једној продавници цигарета у Малој улици, у самом центру Бруклина, и пошто се једино у тој радњи могу наћи мале холандске цигаре које пушим, онда у њу најчешће навраћам. Дуго нисам обраћао пажњу на Огија Рена. Један омањи мало чудан човек, у дуксерици с капуљачом, увек је за касом кад купујем цигаре или новине, шаљивџија и брбљивац који увек има шаљиви коментар о временским приликама, клопи у ресторану или политичарима из Вашингтона, и ништа више од тога.
Но, једног дана, пре неколико година, листајући часопис из своје радње, налетео је на чланак посвећен једној мојој књизи. По фотографији која је стајала уз текст утврдио је да је реч о мени и од онда наши су се односи променили. Више нисам за Огија био било која муштерија, постао сам нешто посебно. Већина људи се подсмева књигама и писцима, али се испоставило да Оги има уметничку душу. Сада када је провалио мој идентитет, потпуно ме је присвојио као рођака, поверљиву особу, ратног друга. Право да кажем, мало сам био збуњен због тога. Напослетку – а то је било готово неизбежно – дошао је тренутак кад ме је упитао да ли желим да видим његове фотографије. Узевши у обзир његов ентузијазам и своју добру вољу, изгледало ми је просто немогуће да одбијем.
Ђаво ће га знати шта сам очекивао од тог сусрета. Уосталом, све само не оно што ми је Оги сутрадан показао. У једној малој просторији без прозора, иза продајног простора, отворио је некакву кутију и из ње извадио дванаест албума са фотографијама, потпуно истим фотографијама. На њима се налазило његово животно дело, објаснио ми је, а за то му није било потребно више од пет минута на дан. Сваког јутра, већ дванаест година, он се намести увек на исто место, на угао две авеније недалеко од његове продавнице, тачно у седам сати и направи само један колор снимак, тачно, увек из истог угла. Као резултат читавог посла су више од четири хиљаде фотографија. Сваки албум представља другу годину, и све фотографије су сложене по хронолошком реду, од првог јануара до 31. децембра, са уредно исписаним датумом испод сваке од њих.

Полако сам прелиставао албуме и прегледавао Огијев истраживачки рад, не знајући у почетку шта стварно да мислим о томе. Први мој утисак био је да је реч о нечем веома необичном, запањујуће чудном и икад виђеном послу. Све фотографије су биле исте. Читав подухват састојао се у чудном налету ствари које се понављају, иста улица и исти распоред на њој, као у бунилу непрекидан низ сувишних слика. Не налазећи праве речи за Огија, наставио сам да окрећем страну по страну климајући главом у знак одобравања. А Оги све време није показивао ни трунку узбуђења, само ме је посматрао широког осмеха на лицу и, пошто ме је тако пустио неко време, одједном ме прекиде речима:
– Сувише брзо окрећеш. Ако не успориш, никада нећеш увидети суштину. Био је у праву, наравно. Ако не одвојимо довољно времена за посматрање, никада нећемо ништа видети. Узех други албум и приморах себе да га систематичније прегледавам. Обраћао сам више пажње на детаље, процењивао промену времена, вребао измену угла под којим светлост пада у различито доба године. Напокон сам био у стању да распознајем танане разлике у саобраћајном метежу, чак и да предвидим темпо различитим данима (гужве радним даном, умереније кретање крајем седмице, контраст између суботе и недеље). А онда сам полако, миц по миц, препознавао лица из другог плана, пролазнике на путу за посао, исте људе и на истим местима сваког јутра, тренутак украден из њихових живота у прецизном објективу Огијеве камере.

    Кад сам их боље упознао, почео сам да проучавам њихово држање, како су се понашали из јутра у јутро; покушавао сам да откријем њихово расположење, на основу површних знакова, као да сам могао да испричам о свакоме кратку причу, као да сам успео да продрем у мале тајне скривене у говору њихових тела. Узео сам још један албум. Више нисам осећао ону досаду и збуњеност с почетка гледања. Оги је, схватио сам то, фотографисао време, време у природи и време у човеку истовремено, и то је обављао постављајући камеру на једно мало ћоше у универзуму које је по својој вољи присвојио стражарећи на месту које је сам изабрао. Видевши како ме је потпуно обузело његово дело, Оги настави да се задовољно смешка. Потом, готово као да је успео да ми прочита мисли, поче лагано да изговара Шекспирове стихове. „Сутра и сутра и сутра, шапутао је тихо, време одмиче ситним кораком.” И тада сам схватио да је он тачно знао шта ради.
    Од тада је прошло две хиљаде фотографија. Оги и ја смо често разговарали о том његовом послу, али тек прошле недеље сам сазнао како је он уопште дошао до те камере и како је почео да прави ове фотографије.
    Почетком те седмице позвали су ме из „Њујорк тајмса” да ме питају хоћу ли да прихватам да напишем једну новелу коју би објавили у јутарњем издању на сам Божић. Моја прва реакција била је одбијање, али мој саговорник је употребио много шарма и толико је наваљивао, да сам на крају разговора ипак одговорио да ћу покушати. Само што сам спустио слушалицу, потонуо сам у дубоку панику. Шта ја знам о Божићу, питао сам се. Шта уопште знам и о тој редакцији која ми је наручила причу?
    Проведох неколико дана у очају, борећи се с фантомима из дела Дикенса, О Хенрија и других домишљатих мајстора. Саме речи „Божићна прича” у мени су стварале непријатне асоцијације, лицемерни изливи блаженства уз обилату трпезу. У најбољем случају, божићне приче су снови препуни жеља, бајке за одрасле, а ја, ни за шта на свету, не бих могао нешто слично да напишем. Међутим, зар је могуће испричати иједну безосећајну божићну причу? У самом термину је контрадикција, немогућност, потпуна енигма. Исто као и замислити тркачког коња без ногу или врапца без крила!

     Никако ми није ишло од руке. У четвртак сам изашао у дугу шетњу у нади да ће ми свеж ваздух разбистрити главу. Негде око поднева зауставио сам се пред киоском да бих купио цигаре и ту сретох Огија, као и обично, стоји за касом. Упитао ме је како сам. Иако ми то није била намера, поверих му све своје бриге.
    – Божићна прича? – рече кад сам завршио са својим јадиковањем. –   Само то? Ако ми платиш ручак, испричаћу ти најлепшу божићну причу коју си икад чуо. И гарантујем ти да је потпуна истина, од речи до речи.
     Нашли смо се на углу улице, код Жака, где је била добра клопа и увек дупке пуно а зидови крцати фотографијама старих постава Доџерса. Кад смо сели за сто у дну сале и поручили јело, Оги се бацио на своју причу.
    Било је то лета 1972, почео је. Једног јутра неки мангуп ушао је у моју продавницу и почео да маздише ствари са полица. Можда је имао деветнаест или двадесет година, и мислим да у животу нисам видео дирљивијег лопова.

    Заузео је позу испред полице са џепном књигом, дуж зида у дну продавнице, и трпао је књиге у јакну. Било је доста људи око касе те га нисам одмах приметио. Али, чим сам схватио шта ради, почео сам да вичем. Стругнуо је попут зеца и, кад сам напокон успео да затворим касу и извучем се одатле, он је већ штрикао дуж Атлантик авеније. Јурио сам за њим пола блока и онда одустао. У јурњави му је нешто испало и, пошто нисам више имао намеру да трчим за њим, сагао сам се да видим о чему се ради.
    Био је то његов новчаник. У њему није било пара, само возачка дозвола и неколико фотографија. Претпостављам да је требало да позовем цајкане и да га ухапсе. Имао сам његово име и адресу на дозволи, али ми је он изазвао неразумљиво сажаљење. Био је то само мали неваљалац, и после летимичног погледа на фотографије које сам нашао у новчанику, нисам се више много љутио на њега.

    Роберт Гудвин. Тако се звао. На једној од слика стајао је, а једну руку је пребацио преко рамена своје мајке или баке. На другој је седео, имао је тако, девет или десет година, и био је у дресу бејзбол играча, широког осмеха на лицу.    Нисам више имао жељу да га пријавим. Можда се сад негде дрогира, рекох себи. Јадно дериште из Бруклина чији живот није баш много обећавао а и ко ће сад бринути за неколико пишљивих џепњака.

    Дакле, ја сам задржао новчаник. С времена на време ми је падало на памет да му га вратим, али сам то стално одлагао и никада нисам обавио. А онда је дошао Божић, а ја без плана, ништа немам да радим. Обично ме је газда звао да проведем дан у његовој кући, али ове године отпутовао је са породицом да обиђе родитеље на Флориди.
    И, ето мене самог у кући, тог јутра, како оплакујем своју судбину, и тад приметим на полици у кухињи новчаник Роберта Гудвина. До ђавола, кажем себи, зашто не бих учинио неко добро дело, бар једном, навукох капут и пођох да новчаник вратим у праве руке. Становао је негде у солитерима. Било је ледено тог дана и сећам се да сам се неколико пута изгубио у покушају да нађем праву зграду. Све је слично у овим блоковима и увек се изнова враћаш на исто место мислећи да је неко друго. Све у свему, на крају стигох до стана који сам тражио и зазвоних.     Ништа се не дешава. Нема никога, рекох у себи, али ипак покушах још једном, ради сигурности. Сачеках мало и, таман сам хтео да одустанем, кад чух како се неко приближава вратима вукући ноге. Глас старије госпође упита ко је и ја одговорих да тражим Роберта Гудвина.
    – То си ти, Роберте? – упита старица и, пошто је откључала хиљаду брава, отвори ми врата. Имала је вероватно осамдесет, можда деведесет година, и прва ствар која ме је изненадила, старица је била слепа.
    – Знала сам да ћеш доћи, Роберте – рекла је. – Знала сам да нећеш заборавити своју баку Етел за Божић.
   И онда рашири руке да ме загрли.
   Нисам имао много времена за размишљање, капираш. Требало је нешто да кажем одмах и, пре него што сам схватио шта ми се дешава, чух ове речи како излазе из мојих уста:
    – Е да, бако Етел, дошао сам да те обиђем за Божић.
    Не питај ме зашто сам то учинио. Ни мени уопште није јасно.
    Вероватно нисам желео да је разочарам, тако нешто. Немам појма. Тек тако ми је излетело, само од себе, а онда, старица ме је одмах зграбила у загрљај, ту, испред врата, и ја сам такође загрлио њу.
    Нисам јој баш рекао да сам ја њен унук. Али, ако јој и нисам то изговорио, остало је на томе да се подразумева. Ипак, нисам покушао да је преварим. Било је то попут игре коју смо обоје одлучили да играмо – не знајући тачно њена правила.

     Хоћу рећи, та жена је знала да ја нисам њен унук Роберт. Била је постарија и мало шано-душо, али не толико да не уочи разлику између странца и своје крви. Била је срећна што се претвара а и ја, пошто нисам имао паметнија посла, био сам срећан да је у томе пратим.
     Дакле, нас двоје смо ушли у њен стан и ту смо заједно провели цео дан. Стан је био попут правог контејнера за ђубре, благо речено, али шта очекивати од слепе старице која сама поспрема по кући? Сваки пут кад ме је испитивала, односно кад би ме упитала како сам, ја сам је лагао. Испричао сам како сам нашао леп посао у некој продавници цигарета, онда сам јој рекао како управо правим планове за женидбу, хиљаду ствари сам јој напричао, а она се правила како верује у сваку моју реч.
    – Дивно, Роберте – говорила је и потврђивала главом и смешила се. –    Одувек сам знала да ће ти кренути у животу.
    После извесног времена огладнео сам. У кући није било баш богзна шта за клопу па сам отишао у оближњу продавницу и накуповао гомилу ствари. Пржено пиле, чорбу од поврћа, чинију са кромпир салатом, чоколадни колач, свашта.

    Етел је имала неколико боца вина скривених у соби и ми смо за нас двоје приредили боговски божићни ручак. Вино нас је обоје загрејало и сећам се да смо после јела прешли у дневну собу где су фотеље биле удобније.
    А онда се мени припишкило, извинио сам се и отишао до купатила у дну ходника. И тог тренутка ствари су кренуле другим током.
    То што сам тада урадио коси се с потпуним лудилом, и то себи нисам опростио до дана данашњег.
    Улазећи у купатило, уочио сам испред туш-каде, уз плочице, гомилу од шест или седам фотоапарата, нових новцијатих, још у оригиналним кутијама, роба првог квалитета. Рекох себи, ово је дело правог Роберта, роба из његове последње пљачке. Никада у животу нисам ниједном фотографисао, а никада ништа нисам ни украо, али у том тренутку, кад сам угледао ове апарате тако уредно наслагане у купатилу, једноставно, осетио сам како силно желим један за себе. Из чиста мира, и без премишљања, зграбих једну кутију и вратих се у собу.
    Нисам био одсутан више од три минута, али за то време бака Етел је заспала у фотељи. Сувише кјантија, претпостављам. Отишао сам до кухиње да оперем судове, а она је спавала и поред звецкања тањирима, ушушкана као беба. Нисам имао разлога да је будим и одлучих да кренем. Нисам чак могао ни да јој напишем коју реч, јер је била слепа, и онда сам само изашао. Спустио сам новчаник њеног унука на сто, покупио фотоапарат и напустио стан. И ево, ту је причи крај.

    – Да ли си се икада поново вратио да је видиш? – упитао сам.
    – Једном – одговори он – отприлике три или четири месеца после. Тако сам се бедно осећао што сам украо тај апарат , да га нисам ни отворио. Напокон сам одлучио да одем и вратим га, али Етел више није било. Не знам шта јој се догодило; неко други је био у стану и није знао ништа о њој.
    – Сигурно је умрла.
    – Да, сигурно.
    – Што ће рећи да је с тобом провела свој последњи Божић.
    – Вероватно, никад нисам размишљао на тај начин.
    – То је било добро дело, Оги. Дивно је све то што си урадио за њу.
    – Прво сам је лагао, потом покрао. Не видим како то можеш звати добрим делом.
    – Учинио си је срећном. И у сваком случају, апарат је већ био украден.   Ниси посегао за нечим што је њено власништво.
    – Све за уметност, а, Поле?
    – Не бих рекао. Па ипак, ти си добро употребио апарат.
    – И, ето, сад имаш своју божићну причу, зар не?
    – Да – одговорих – мислим да је имам.
    Заћутао сам и посматрао Огијево лице и његов враголасти осмех. Нисам имао опипљивих доказа, али нешто мистериозно зрачило је из његовог погледа, као некаква потајна радост, и одједном ми сину да је све измислио. Но, успео је у томе да поверујем у његову причу, и ништа друго није било важно.
    – Ти си геније, Оги – рекох му. – Хвала на помоћи.
    – Како кажеш – одговори с истим оним луцкастим сјајем у оку. –     Уосталом, ако с пријатељима не можемо да поделимо тајну, какви смо онда ми то пријатељи.
    – Твој сам дужник.

    – Не дугујеш ми ништа. Само напиши онако како сам ти испричао, и ништа ми више не дугујеш.
    – Осим ручка.
    – Да, осим ручка.
   На његов смешак одговорих смешком, на свој начин, позвах келнера и замолих га да ми да рачун.

Пол Остер (1947) један је од најзначајнијих америчких романсијера данашњице, песник, есејиста, сценариста, редитељ и преводилац. Аутор је романа Г. Вертиго, Левијатан, Месечева палата, Њујоршка трилогија, У земљи последњих ствари, Књига опсена, Пророчка ноћ, Бруклинска ревија лудости, Путовање у скрипторијум, Човек у мраку. Написао је две мемоарске књиге, књигу есеја Уметност гладовања, као и збирку песама Ишчезавања. Аутор је сценарија за филм Дим, коредитељ (с Вејном Вангом) филма Пандорина кутија, сценариста и редитељ филма Унутрашњи живот Мартина Фроста. Његове књиге преведене су на преко двадесет језика. Живи у Њујорку.

Аутор:

Превела Бранка Станисављевић

Илустровао:

Душан Павлић

Mon, 23/05/2011 - 09:53

chanel watches (not verified)

Fashion sunglasses hut and

Fashion sunglasses hut and Designer Sunglasses,Sunglasses,luxury designer sunglasses and prescription frames.

Dolce Gabbana Sunglasses

Gucci Sunglasses

Louis Vuitton Sunglasses

Sat, 14/05/2011 - 05:40

theselee (not verified)

coach outlet

lii
If you love Coach Shoulder Bags, you will like to get the best price for this. You can try to find cheap coach wallet you can search Coach Outlet Online. There are many online coaching the best export price of this proposal you can love with a purse of different types. Cheap Coach Outlet Factory don 't means of false products. You can find the best online stores from the many cheap Prada Handbags like Amazon and eBay. But you don 't have to adhere to them, because you will find many Coach Wallets, if you watched the Google search about Coach Outlet Store. You can get a Puma Shoes or bum bag to carry a very low price. They are available Coach Purses, so try a lot of Puma Speed Cat in the Google search engine results will appear. Don 'because they may sell copies of the Coach Purses Factory, t get a new coach and some of the export. Prada Shoes with the other online stores like cheap prices proposed by Macy 's, or Dillard' s. They provide you with the site from looting their Coach Outlet Store. There is a good Coach Purses, you can purchase a new coach bag for much cheaper prices.