3320 25. 9. 2015.
ЖИВОТ ПИШЕ БАЈКЕ – ИСАК БАШЕВИС СИНГЕР
СЛУГА ЖЕНА И КЊИГЕ
 |
Исак Башевис Сингер рођен је 1904. године у Пољској, у сеоцету Леончину, близу места Нови Двор, у строгој, побожној породици, у којој се позив рабина преносио генерацијама, с колена на колено. Сви су очекивали да ће тај бледи дечак, риђе косе и плавих очију, наставити стопама оца. Међутим, он је од малена почео да показује различитост – збуњивао је родитеље необичним питањима и запањујућим памћењем. На пример, сећао се догађаја, изгледа кућа и људи из времена кад је имао свега две и по-три године и желео је да зна где је крај света, шта су дан и ноћ, зашто птице лете а црви миле...
Али, како му је отац на сва питања одговарао „Бог је тако хтео”, што није задовољавало његову радозналост, настављао је с испитивањем. Када су се преселили у варошицу Радзимин, пошао је у хедер, школу у којој је учио да чита и пише. Убрзо су књиге из очеве библиотеке постале његове најдраже играчке и уз њих је сатима сањарио. А тада је уследило ново изненађење: 1908. године с родитељима, старијим братом и сестром преселио се у Варшаву. Прво путовање железницом и поглед кроз прозор воза, кад је угледао „куће и људе како иду унатрашке”, толико су га одушевили да их је памтио читавог живота.
Свет кроз кључаоницу
Чим су стигли у Варшаву, мали Исак схватио је да поред воза, тог „раја на точковима”, постоје и многа друга чуда. У јеврејској четврти, где се налазила улица Крохмална и њихов скромни стан, могао је да види зграде с балконима, дрошке (једнопрежне каруце), уличне трговце, човека с верглом, гатаре... У тој живописној улици, која ће касније постати његов „рудник књижевног злата”, живео је „мали свет”:занатлије, кројачи, крзнари, продавци воћа, водоноше, слуге .. Свуда се говорио јидиш, па је та четврт личила на праву „јеврејску земљу”. На тргу у близини синагоге и хасидског училишта окупљали су се лопови и проститутке, и та супротност као да је опомињала да се тачно зна шта је добро дело (мицва) а шта грех (авера). Стан у коме су Сингерови живели наредних девет година налазио се у Крохмалној број десет, у оронулој згради с мрачним степеништем и шкртим светлом уљаних лампи. (Данас те улице више нема, читав кварт је уништен у нацистичком бомбардовању 1943. године, током Другог светског рата.) Мали Исак је с балкона стана посматрао уличну вреву, свађе, туче, а затим је схватио да се још узбудљивије људске драме одигравају у њиховом дому. Наиме, његов отац је у стану држао рабински суд, где је венчавао и разводио парове, мирио завађене, доносио пресуде у споровима... Нико није знао да један десетогодишњи дечак, одевен у сатенски кафтан и с капицом на темену, вири кроз кључаоницу или између двоја врата и упија сваку реч. Његова тајна сазнала се тек много касније, кад је своје доживљаје описао у књизи „У судници мога оца”.
У то време почео је да уместо Талмуда и Торе, чита „безбожна писанија”, што је разочарало његовог оца, а обрадовало једанаест година старијег брата Израела Јошуу, који се управо пробијао као писац. У кући су се чуле расправе у којима је брат тврдио да човек потиче од мајмуна, а не од Адама и да је Земља настала тако што се одвојила од Сунца, а не као исход Божијег шестодневног стварања. Мали Исак сумњао је и у једну и у другу „истину” и желео је да добије убедљиве доказе, па је с великим занимањем читао научно популарне књиге из физике и астрономије, које му је брат у тајности достављао. Међутим, у тим текстовима нису се помињала тајанствена бића, вилењаци, демони, дибуци, ђаволи, који су заокупљали његову машту и у чије је постојање веровао. Зато се окренуо разном штиву: бајкама Андерсена и браће Грим, књигама Конана Дојла о Шерлоку Холмсу, новинама које је кришом позајмљивао од лимара, све док у дванаестој години није прочитао „Злочин и казну” Достојевског и остао потпуно очаран! И као одрастао човек наглашавао је да му је Достојевски омиљени писац, уз Толстоја, Чехова и Гогоља.
Трагање за одговорима
У тим годинама детињства, Сингер је живео „на више равни”:уједно је проучавао вечна питања и играо шуге, читао Достојевског и петпарачке романе, сањарио да је Месија и играо се са Шоше, девојчицом из комшилука, и њеним дрангулијама – дугмићима, крпицама и играчкама. Тада се осећао слободно, ван домета очевих забрана и упозорења да је нечисто све што човека удаљава од трагања за Богом, што је укључивало и књижевност, сликарство, позориште... Али, након избијања Првог светског рата 1914. и немачке окупације Варшаве наредне године, све се променило. Ратни услови донели су страх, несташицу хране и огрева, штрајкове, болести.. Праву глад Сингер је покушавао да завара тако што је „гутао” књиге из филозофије, али у њима није нашао одговоре на питања која су га мучила, Закључио је да филозофи скривају своје незнање иза латинских и грчких изрека, јер да није тако знали би да објасне зашто Бог допушта патње, рат, глад, погроме, епидемије?
У лето 1917. године Сингер је с мајком отишао у Билгорај, место њених родитеља, одсечено од света. У хладу дрвета јабуке или на тавану дедине куће читао је више него икад и размишљао о вечним темама: космосу, Богу, добру и злу, пореклу природе... Закључио је да је Бог мудар, али да нема милости и да човек треба да му се супротстави добротом. Из тог протеста, касније је одлучио да постане вегетаријанац, јер је сматрао је да је од проливања животињске крви до проливања људске крви само један корак и да ће на свету бити ратова све док се с тим не престане. Одговоре на своја питања и истину за којом је трагао нашао је када је као шеснаестогодишњак открио Спинозу. Тада га је обузело „некакво пијанство”, јер је свуда око себе у природи видео Бога. С таквим сазнањем више није хтео да учи за рабина, међутим, 1921. године морао је да се повинује очевој одлуци и оде у Ташкемони на студије. Тамо је издржао годину дана, али кад је прочитао књигу Кнута Хамсуна „Глад”, коначно је одлучио да напусти студије и постане писац, па макар сви на свету мислили да је издао оца и корене.
По повратку у Билгорај Сингер је знао да више не може да борави у „тврђави јеврејске чистоте”, како је називао своју породицу. Почео је да даје часове хебрејског да би преживео, а затим је 1923. године, на позив брата, отишао у Варшаву да у часопису „Књижевне стране” ради као коректор. У редакцији, која је била средиште тадашњег културног живота, добио је могућност да се дружи са писцима и интелектуалцима. Ипак, држао се по страни, јер се осећао „као да је неки непријатељски дибук ушао у њега и с њим игра мачке и миша”.
Понашао се растрзано: желео је да пише, а преводио је на јидиш дела Томаса Мана, Ремарка, Стефана Цвајга и Кнута Хамсуна, читао верске књиге и уједно одржавао паралелне љубавне везе, живео на ивици сиромаштва, а изнајмљивао неколико соба, за сваку љубавницу по једну... Није личио ни на каквог Дон Жуана, напротив! Мршав, блед, немарно одевен, све своје везе је крио, а због замршених љубавних троуглова, западао у велике невоље. У часовима безнађа, када је сумњао у Бога, себе и своју будућност, размишљао је о самоубиству. До очајања га је доводила помисао да мора да служи војску и гледао је да ту обавезу избегне, тако што се изгладњавао до те мере да се сам себе плашио кад би се погледао у огледало. И поред тога жене су му се и даље удварале јер их је привлачила његова рањивост, разумевање и снажан дух. Сингер је као младић донео одлуку да ће у животу бити „слуга два идола – жена и књижевности” и тога се придржавао до краја живота.
Нага душа с два кофера
Године 1925. објавио је прву причу „О давним данима”, под псеудонимом Це. Касније је новинске чланке потписивао као Сегал и Де Варшавски, а оно што је сматрао вредним Башевис (изведено из имена његове мајке). То је урадио јер није желео да остане у сенци и да га помињу као „Сингеровог млађег брата”. Наредних година почео је да пише низ приповедака на јидишу и чинило му се да ће све кренути на боље, нарочито након што је успео да избегне мобилизацију. Али, живот је био непредвидив. Исте 1929. године умро му је отац - што га је веома погодило, и родио му се син - што није планирао. Он, који није веровао у брак, и за кога је потписивање уговора о вечној љубави представљало бесмислицу, ипак се оженио. Његова изабраница Рохл Шапира, звана Руња, заговарала је комунизам и због тога је неколико пута била хапшена. Због ње је и Сингер провео један дан у затвору и то хапшење показало се као кап која је прелила чашу. Изненада је напустио жену и дете, а касније је о том браку рекао: „Проживесмо осам несрећних година”.
Док је 1933. године писао књигу „Сотона у Горају”, у којој је дочарао лудило изазвано верском кризом у Пољској у 17. веку, примећивао је зло и опасност од нацизма, који је стајао пред вратима. Знао је да су због Хитлера и првих концентрационих логора из Немачке побегли Томас Ман и Бертолд Брехт, па се и сам спремао да следи њихов пример. Прихватио је позив свог брата Јошуе да дође у Америку и неким чудом добио је визу. Службеника је убедио причом: „Писаћу књиге, држаћу говоре, живећу као славна личност”. Док је изговарао те речи, био је убеђен да лаже.
С педесет долара у џепу Сингер је отишао у Америку и за собом оставио све – жену, сина „Ђиђија”, мајку, сестру, млађег брата, љубавнице... Путовао је возом кроз Немачку, са зебњом да ли ће га ухапсити и ставити у један од тадашњих седам концентрационих логора. Судбина је хтела да пасошку контролу прође 20. априла 1935. године, на дан Хитлеровог 46. рођендана, због чега га нико није задржавао. С два кофера у руци у Паризу се укрцао на брод и тада се осећао као „нага душа”, како кабала назива душу која је напустила једно тело и сад чека друго.
За разлику од Варшаве, града наде и жеља, Сингеру се Њујорк, са својом брзином, буком и хаосом, на први поглед није допао. Личио му је на „џиновску изложбу кубистичких слика и позоришног декора”, а кад је у народу видео „духовну катастрофу”, остао је запањен. Намеравао је чак да купи карту за Европу и да се баци с брода за време путовања, али није имао храбрости. Подршку да остане и да се бави писањем пружао му је брат, који га је убрзо довео до редакције часописа „Форвард”. Међутим, Сингер се тешко уклапао у нову средину. Осећао се изгубљеним, а поред мрачних мисли да ће заувек остати „ нико и ништа ”, у себи је понављао речи из Проповедника: „О смеху рекох – лудост је, о ужитку – чему ваља?” Ипак, временом је полако почео да излази из депресије: учио је енглески језик (кад је дошао знао је да каже само „седите”), ишао у разгледање града, посећивао кафетерије, виђао се с једном девојком на Менхетну, а с другом у Бруклину...
Да језик не умре
На наговор брата отишао је на одмор у Маунтиндејл, на једну фарму и ту је упознао Алму – будућу супругу. С њом се венчао, и поред тога што је имао жену и дете у Пољској, али сад је чврсто одлучио да ће његова деца бити његове књиге. Године 1942. добио је сталан посао новинара – уредника, а наредне америчко држављанство. Међутим, због ужасних вести из Пољске о страдању народа од нациста, осећао је блокаду и није могао ништа да напише. Године 1944. чуо је за смрт мајке и млађег брата, а убрзо затим умро му је и брат Јошуа. Тада се у Сингеру, сломљеном од бола, десила прекретница – узлетео је попут феникса и више није престајао да пише! Писао је на јидишу, језику свог детињства, свог народа, својих ликова. Осећао је да мора да сачува тај богати језик који умире, јер би у противном „завршио Хитлеров посао”.
Од 1945. до 1948. године писао је „Москатове”, породичну сагу у којој лик Аса Хешел неодољиво подсећа на њега. Роман је излазио у наставцима у часопису „Џуиш дејли форвард”, а две године касније објављен је на јидишу и енглеском. Освајање Америке почело је кад је писац Сол Белоу превео његову причу „Гимпел луда” на енглески језик. Убрзо затим часописи су почели да се грабе за све што би написао, а након неколико високих америчких признања, добио је Нобелову награду за књижевност 1978. године. Ни кад је доживео светску славу, није се променио. Новинаре који су му досађивали питањима из личног живота, одбијао је речима: „Кад је неко много гладан, шта га је брига за живот пекара!”
С романима „Мађионичар из Лублина”, „Роб”, „Имање”, „Непријатељи – љубавна прича”, „Шоше”... и збиркама приповедака „Спиноза из Трговачке улице”, „Кафкин пријатељ”, „Страсти”, „Стара љубав”, „Круна од перја”... Сингер је освојио публику и увео је у свој свет у коме су живели чудаци, свеци, страствени људи, проклетници, гробари, лопови, а поред њих демони, авети, дибуци... По његовим делима рађене су позоришне представе и снимани филмови, а он сам држао је бројна предавања и часове из креативног писања. С осамдесет година доживео је толику славу да је постао мит! Али, 1984. године код њега су се појавили први знаци Алцхајмерове болести: почео је да заборавља имена ликова, мешао је догађаје из садашњости и прошлости, а у тренуцима бистрине очајно је закључивао: „Изгубљен сам!” Пре него што је умро, 1991. године, и иза себе оставио чудесне приче да вечно живе, завикао је: „Наамах!” – име женског демона који долази да се с Метузалемом сједини последњи пут.
Аутор:
Весна Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
