3320 25. 9. 2015.
Необично пријатељство
ГУДИЛИ У СПАВАЋОЈ СОБИ
Пријатељство је поклон који сам себи дарујеш, написао је давно славни писац Роберт Луис Стивенсон.
Ово је истинита прича о једном таквом поклону.
У Београду је до пре десетак година живео агроном са породицом. Због сплета околности, а како би могао да се на прави начин бави својим позивом, преселио се у Свилајнац, где је на имању имао две лепе и простране куће. Поред предивног воћњака, ту је и штала, као и мали обор за свиње. Домаћинство не би било потпуно без кућних љубимаца, мачака и два пса. Игром случаја, средовечни господин о коме је реч (зваћемо га Рајко) добио је крмачу. Кад се опрасила, његовом стручном оку није промакло да је једно прасе мршавије и слабије од осталих. Као што то обично бива, борба за опстанак била је очигледна: остали, јачи прасићи успевали су боље и вештије да се прогурају до маме-свиње. Мало прасенце је копнило пред Рајковим очима. Човек је одлучио је да му помогне.
Познато је да прасићи воле топлоту. Будући да је малецко прасе увек стајало по страни, најдаље од мајке, Рајко га је једне хладне вечери узео у наручје и унео у кућу. Тачније, право у спаваћу собу. Узео је стари капут и ушушкао га. Његова супруга није имала ништа против. Пре него што ће те прве вечери заспати у соби са прасетом, зачувши гицино задовољно гроктање, Рајко се сетио још нечег... На памет му је пала стара агрономска „изрека” која гласи:
Сан сваког прасета јесте да постане свиња.
Пролазили су дани. Када је ојачало, ставили су прасе у обор код мајке крмаче. Тамо му се није допало. Прву ноћ с породицом прасе је провело скичећи на сав глас. Није могло бити недоумице: прасенце је хтело назад, у спаваћу собу код Рајка и његове супруге! Они су без двоумљења, попустили.
Прасе је убрзо добило име. Од милоште су га назвали Гудили или Гуцко, а оно се одомаћило у породичној кући, показујући изузетну спретност и промућурност. Између осталог, научио је да њушком отвара кућна врата. Тако је сваке вечери сам улазио у кућу и одлазио право у спаваћу собу. Озбиљно би приступао намештању свог „кревета”. Простирао је пажљиво капут, затезао га, будући да је сваким даном постајао све дебљи и дебљи. Убрзо је прасе постало нераст са око седамдесет килограма. И даље је дане весело проводио у башти коју је вешто уништавао, нарочито цвеће. Роварио је где је стигао. Као да је осећао да му је све дозвољено. Јер, свима је било јасно да је неприкосновени кућни љубимац.
Такозвана „завршна маса”, кад свиња обично одлази на клање, износи између деведесет и пет и сто десет килограма. Гуцко ју је већ одавно премашио, а да никоме ни на крај памети није падало да га пошаљу у кланицу. Истини за вољу, с времена на време, кад би направио неку штету – на пример, кад би добро „средио” башту - одлазио је у „вртић”, посебан обор нарочито направљен за њега.
Гудили више није могао да спава у спаваћој соби, постала му је премала. Преселили су га на застакљену веранду, где је пренео свој стари капут, „креветнину” од које се није растајао.
Ујутру би истрчао у башту и настављао да тумара. Људи су почели да се плаше да уђу у Рајково двориште. Огромни вепар, тежак више од двеста килограма, трчао им је у сусрет. Сви би затварали капију и бежали колико их ноге носе. Узалуд су их домаћини одвраћали:
„Ма неће вам Гуцко ништа! Само вам се радује...”
Гуцко је био бољи од пса чувара. Рајко је престао да закључава кућу. Зашто да закључава? Имао је вепра-чувара који га је посматрао доброћудним очима и као да му се смешио. Иако огроман, био је веома умиљат.
Онда је Гудили – који је од дебљине једва стајао на ногама – једног дана одлучио да види шта се дешава у кући док газде нису ту. С лакоћом је њушком отворио улазна врата. Није отишао у спаваћу, већ у дневну собу. Нико не зна колико је вепру било потребно времена да направи то што је направио. Углавном, кад се вратио, Рајко је затекао оно што би се могло назвати потпуним русвајом. Све столице биле су преврнуте, столњаци на поду, поломљени украси, јастуци сажвакани. Пространа дневна соба Гудилију се очито учинила налик вртићу препуном различитих и врло занимљивих играчака којима се „поиграо” уз помоћ оштрих очњака.
После су га преселили у обор, његов стари вртић у међувремену претворен у „апартман”. Из дана у дан био је дебљи и дебљи. Пролазиле су године. Напослетку је и Рајко схватио да би требало да га одведе код неког већег одгајивача свиња како би могао да у бољим условима проведе остатак живота.
Растанак, као и осећање да им је Гуцко стварно био привржен, Рајку су мамили сузе на очи. И данас, кад прича о њему, лако се расплаче. Има утисак да су били добри пријатељи и да је ова домаћа животиња у њему побудила питома осећања: стрпљење, саосећање, па зашто да не и једну посебну врсту пријатељске нежности.
Аутор:
Мирјана Огњановић
Илустровао:
Драгана Јовчић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
