Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна :: Архива

Архива




Учим и (не) мучим се
ДОЛЕ ШКОЛСКА

У многим земљама у свету расправљају колико су школски задаци корисни и да ли их је боље радити код куће или у клупи



„Онај ко учи, али не размишља, изгубљен је. Онај ко размишља, а не учи, у великој је опасности!”
   Пред овим речима великог кинеског мислиоца Конфучија (551–479. г. п. н. е), устукнуо би безмало свако, не само ђаци. И не само када се размишља о школском градиву. Или домаћим задацима... Већ о сваком животном кораку. А школовање свакако представља врло важно раздобље живота.
    Неки су за, неки против. Министри, саветници, педагози… замишљени су и уједно спремни за љуту расправу готово у целом свету. Реч је о односу према школи, учењу и школским задацима које је тешко ускладити с временом у којем живимо. Јер, свима је јасно да нам се живот значајно променио. Како у тај пребрзи ритам који битно условљавају информационе технологије, „убацити” дечје образовање?


МАЛЕ СЛИКЕ ВЕЛИКОГ ГРАДА
О РИБИ КОЈА НЕ ГРИЗЕ


Ако вас на улици заустави момак са фото-апаратом и замоли за кратак разговор, не оклевајте. Управо учествујете у склапању слагалице која се зове Београд.

де је срце Београда? Свугде и нигде.
Оно се крије у отменој лежерности чистача ципела који ће рећи: „Дај шта даш!”, у филозофски складној опуштености његових стараца који су преко главе претурили толико ратова, у јутарњем вицу који ће својим ведрим праском преобразити натмурено службеничко јутро у тролејбусу, у пријатељству келнера који се не устеже да седне са гостом испод „Липе” и попије пиво, у уличној гужви у којој ће те се ретко када осетити странцем, ма одакле долазили, у лепоти ижврљаних зидова које нико не кречи, а на којима је исликана дирљива фреска уличних судбина, љубави, псовки, увреда, духовитости, фудбалских резултата... писао је Момо Капор у једном од многих подухвата оживљавања омиљеног града речима.
   Један млади Београђанин данас на другачији начин дописује нове редове повести престонице, оне која се ствара у пролазима и уличицама, градским кафанама и трамвајима. „Гужва није само гужва. Гужва су појединци, прави људи са својим мислима, проблемима, сновима... То је оно што сам желео да покажем. Шта се све крије у тој гужви а да ни не приметимо, изгубљени у својим главама...”, прича нам осамнаестогодишњи Огњен Стамболовић.


Кад дрво (за)пева
ОРУЖЈЕ СТЕПСКИХ


Несвакидашње богатство музичких инструмената становника Казахстана живи и данас захваљујући музеју у Алматију, бившем главном граду

Велика бронзана скулптура древног гудачког казахстанског инструмента наркобиза и зграда Музеја у другом плану

змеђу Каспијског језера и Кине смештен је Казахстан, некадашња јужна република СССР, коју данас насељава око 17 милиона становника. На југоистоку ове средњоазијске државе, у подножју планинског венца Тјан Шан, налази се Алмати, њен бивши главни град. У њему је један леп спомен-парк са вечним пламеном посвећеним Панфиловцима, чувеној пешадијској јединици која је у бици за Москву 1941. изгинула јуришајући на немачке тенкове. На крају парка је столетна зграда, пример дрвене архитектуре с почетка 20. века, у којој је некад био Официрски дом.
    Ко год је помислио да је, као у Београду, ту сада Студентски културни центар, преварио се. У згради је од 1980. године Музеј народних музичких инструмената Казахстана. Музеј је детаљно обновљен и поново отворен у мају 2013. године и данас садржи више од хиљаду изложених предмета. Само музичких инструмената има више од шездесетак врста.


Забавников ЗOO
ТАЈАНСТВЕНИ


                                       Aлпски зец је као неки дух –зими га је тешко опазити јер му је длака бела баш
као и снег по којем
трчи, али чим гране пролеће, све се мења...

легенди о белом зецу са севера Европе приповеда се и о мрком вуку!
Црни вук и бели алпски зец живели су годинама у великој планинској шуми. Зец – у рупи коју је ископао у леденој земљи, а вук у јазбини. Годинама је вук покушавао да ухвати зеца и поједе га, али му то никако није успевало. Зека је био бржи.   
   И тако, дан за даном, пролазило је време. И црни вук и бели алпски зец постали су прилично стари. Вук је био лењ старац, а зец такође времешан и сасвим слаб. Толико слаб да једне зиме није успео да ископа рупу у земљи у којој би могао да се одмори. Само је његова густа бела длака и даље била сјајна. Као дух промицао је кроз снегом завејану шуму и тромо скакутао по планинским обронцима.


Златиборске приче
ТЕШКА РУКА УЖИЧКОГ



Силан и бахат, тридесет година ведрио је и облачио у Ужичкој нахији, а онда скончао гладан, молећи за тањир чорбе. Ко је био Јован Мићић?

ородица Мићића била је у родбинским везама са чувеним хајдуком Бајом Пивљанином, а како су Турци имали незгодан обичај да бес због његових напада искале на блиским му људима, почетком 18. века Мићићи се из Црне Горе селе у златиборско село Мачкат. Ту је у задрузи Гаврила Мићића око 1785. године рођен и Јован. Детињство је провео на Златибору, а како су Турци све чешће почели да се појављују и чине зулум и у Мачкату, цела задруга враћа се у Црну Гору, овај пут у Горњу Морачу. Већ после неколико година, због ненамирене крви и освете, враћају се на Златибор, сада у село Мушвете, код Чајетине.
    Сад већ одрасли Јован одмах се одмеће у хајдуке, а некако се наместило да ускоро почне и Карађорђев устанак. Посебно се прославио у првим борбама на Златибору, када је код Чајетине побио чувене Турке Ломигоре. О томе се и уз гусле певала песма „Мићић Јован и Ломигора Јусо”.


Hogar



Јесте ли већ чули да




... све реке Србије припадају сливовима три мора  Јадранског, Егејског и Црног  и све се граниче на Дрманској глави, врху Црновеља на Космету


Ма шта кажеш


                             РОКИ У РАМУ




Писали сте



ЧУВАЈТЕ СЕ БОЖУРА!

Занима ме да ли је божур лековита биљка?

БИЉАНА
Ваљево