3320 25. 9. 2015.
Учим и (не) мучим се
ДОЛЕ ШКОЛСКА
У многим земљама у свету расправљају колико су школски задаци корисни и да ли их је боље радити код куће или у клупи
„Онај ко учи, али не размишља, изгубљен је. Онај ко размишља, а не учи, у великој је опасности!”
Пред овим речима великог кинеског мислиоца Конфучија (551–479. г. п. н. е), устукнуо би безмало свако, не само ђаци. И не само када се размишља о школском градиву. Или домаћим задацима... Већ о сваком животном кораку. А школовање свакако представља врло важно раздобље живота.
Неки су за, неки против. Министри, саветници, педагози… замишљени су и уједно спремни за љуту расправу готово у целом свету. Реч је о односу према школи, учењу и школским задацима које је тешко ускладити с временом у којем живимо. Јер, свима је јасно да нам се живот значајно променио. Како у тај пребрзи ритам који битно условљавају информационе технологије, „убацити” дечје образовање?
Цео један талас школских недоумица запљуснуо је јавност: да ли деца уопште треба да раде задатке када дођу из школе? Зар не би можда било боље када би професори од њих одустали? У Италији су, за почетак, забранили задатке који су ђаци раније радили за време распуста и сагласили се да би децу требало више подстицати на учење на други начин, а не давањем задатака. И овако је већина принуђена да тражи помоћ од такозваних кућних професора. Француски председник Франсоа Оланд умешао се лично: предложио је да број школских часова буде распоређен тако да ђаци све задатке обаве – у школи. Заједно с наставницима, наравно. Кинески педагози, предвођени министрима, потпуно су забранили кућне задатке у првом и другом разреду основне школе. Значајно су смањуили све задатке у вишим разредима. Шта рећи? Благо Кинезима!
Јасно је то и ђацима: домаћи задаци нису невоља која само њих мучи. И живот других зависи од тога! Родитељи би радо да се све обави у школи. Али, ипак брину да ли ће то заиста бити обављено. И како! Не треба заборавити да су многи родитељи врло амбициозни. Често и када им деца не дају нимало повода за тако нешто!
Наставници би волели да све буде обављено у школи, али под условом да они не треба поново да уче како треба да уче децу! Без додатног рада. Сви се слажу да су деца преоптерећена градивом, имајући у виду колико времена проводе у клупама. Међутим, има и сасвим другачијих закључака, оних према којима су сви задаци на известан начин некорисни, те да такорећи ометају учење. Али, у једном се сви слажу. Начин на који се учи од малих ногу требало би да буде савладан у школи, а не у породици.
Будући да је време зимског распуста прошло и школске бриге се поново уселиле и у породице и учионице, ево неколико разлога за и против школских задатака.
Значај повратне везе
Значај домаћих задатака у вези је с послом који ученици и њихови професори обављају у школи. Да би тај рад био у потпуности делотворан, требало би да се осети повратна веза, односно спрега ученика и професора. Међутм, наставници немају баш увек довољно времена, будући да је градиво обимно. Задаци урађени код куће прилика су да се вреднује ђачки труд уложен ван наставе, односно код куће.
Јасна улога домаћег
Није неопходно да ђаци пишу домаће задатке. Међутим, требало би да знају чему они, задаци, служе. На пример, свакодневно читање прича и песама код куће веома је важно за ученике првог и другог разреда основне школе, пошто ће једино тако научити да читају! То важи и за рачунање. Друга врло важна ствар јесте да сами траже пут до занимљхивих ствари које им се прегледањем и читањем књига указују. Цео нови свет. Можда ће их нешто посебно привући? Можда ће тако открити обдареност за неку област? У сваком случају, копање по књигама (зашто не и интернету?) подстаћи ће их да још више и дубље траже, да маштају и постану самосталнији. Бар што се учења тиче.
Начела учења
У вишим разредима основне школе, као и у средњој, ђаци углавном уче самостално, уколико им за поједини предмет није потребна посебна помоћ. Самостално писање домаћих задатака јесте важан посао који има смисла само уколико су их наставници претходно научили како ваља да уче. На пример, како да користе мапе, како се и шта подвлачи из књиге, шта ваља забележити или пронаћи у енциклопедији. У супротном, све је само бубање. И онда се дешава да све што је ђак напамет научио брзо и заборави. Или је довољно да се збуни, уплаши пред професором и одједном „знање” ишчили. Тако често бива када се учи за одговарање. Учи се за оцену и припремају одговори које одређени наставник воли. Међутим, уколико ученик покуша да разуме оно што учи, ма како то било професору можда и незанимљиво (али свакако не за недовољну оцену), одређена лекција ђаку ће дуже остати „у глави”.Подршка и поверење
Током прва четири разреда основне школе готово сви задаци бивају одрађени у школи. Уосталом, учитељи(це) се и због тога памте целог живота. Они су ти који крче пут до основних знања и подучавају ђаке како даље да се снађу у вртлогу нових сазнања и безбројних података. Код куће деца не треба нарочито да уче, већ само да понове оно што су научилс у школи. Нажалост, велике жеље појединих родитеља тешко је зауздати. Будући да им није јасно шта професори од њих захтевају, приморавају децу да сатима уче и код куће и све поново раде. Чак и (понешто) ново. Неки уче лекције унапред! Требало би, дакле, имати више поверења и у децу и у наставнике.
Претешки задаци
Иако би ваљани домаћи задатак требало да буде лака и једноставна ствар коју ученик (бар 80 одсто) може потпуно сам да заврши, породица се често с тиме не слаже. Упорно раде све са децом (а не само оно што ђак не уме да уради), све док се ова навикну да без (родитељске) помоћи није могућно ишта обавити. Додуше, деца понекад и нису у стању да савладају домаће задатке. Толико су обимни и тешки. И родитељима је школско градиво непознато или немају времена да сатима решавају оно што су давно заборавили. Тако позивају приватне професоре. Зато је од велике важности какве задатке професори дају. Тешке, обимне и нерешиве задатке свакако ће да раде родитељи, старија браћа и сестре, ако не и професори. Уколико ученик нема ту врсту помоћи, осећаће се одбачено. И тако ће попустити у учењу. Можда ће у инат или из очаја престати да ради домаће... Вештина професора јесте у томе да одреди задатак који утврђује већ стечено знање, а не баца на муке читаву породицу.
Одузимање времена
Нико није показао колико су домаћи задаци корисни. Наставници их задају, а „неко” их код куће ради (не зна се тачно ко); неко их не ради уопште, али то наставници, због многобројних обавеза, не успевцају да провере. С друге стране, уколико сваки професор из сваког предмета зада понешто, шта преостаје ученику? Колико слободног времена? За музику, спорт, уметност уопште, нема времена! Уколико задаци имају сврху да учврсте знање стечено у клупи, онда их у клупи треба и урадити. У школи се учи школско градиво.
Против одрицања равноправности
Школски задаци су једнаки за све. Али не поседују сви ученици једнака знања из свих предмета. Добри математичари се издвајају, даровити писци такође, они који знају ноте и похађају музичку не могу да се упореде с „музичким аматерима”. За некога је нешто лако, за другог тешко. Поједини никако да савладају физичку културу.
На наставницима је да разумеју каквог ђака имају пред собом и да покушају да га науче основама предмета који предају. Они који код куће имају велику помоћ такође су у значајној предности. Дакле, боље је радити у школи, под условом да се наставник сваком ђаку прилагоди. Да ли је то утопија? Или се само истиче неравноправност?
Заједничко учење
Школа изједначава ученике, премда је свима јасно да је свака личност, личност за себе. А то подразумева и различите облике учења и прихватања градива. Зато би требало учинити све да да деца у школи једна другима помажу, да развијају заједништво, заједничко учење и међусбно помагање како би савладала оно што им је тешко. А то је могућно само уколико се задаци раде у школи. На пример, уколико се задатк ради у школи, онда онај који је успео да нешто с успехом реши, треба да покаже оном другом који се мучи. На обострано задовољство ће задатак бити обављен. И томе слично. Писање домаћих задатака у школи подразумева начело међусобног подучавања. А да ли је такав начин учења прихваћен у школама? Или ђаци лактом скривају сопствене свеске док професори само „стражаре” и никоме не помажу?
Стицање навика у школи
Цео школски систем заснива се на начелима која нису јасно исказана, већ се подразумевају. Кажу: „Ако добро слушаш наставника, више ћеш научити”. Заборавља се да је способност пажње, а самим тим и слушања, код деце у одређеном узрасту веома ограничена. Дакле, у школи се показује, код куће се учи! То је школа коју знамо. Често се дешава да ни у школи не бива ништа јасно. Да избегнемо математику, која је најочигледнији пример, ето, на пример, књижевности. Писати такозване саставе и лектире за неке ђаке равно је мучењу. Писати о одређеној теми у тишини сопствене собе може да буде нерешива загонетка. Шта је писац хтео да каже? Углавном, много тога. И требало би побудити пажњу, разговарати с професорима и школским друговима, а онда заједно прионути на посао. И престати с оним већ чувеним примедбама како је „тема промашена”. Онај који једном „промаши”, никада више неће хтети да поново „гађа” у књижевну мету! Нека професори то имају на уму!!! И министри и ко све још. Ко зна који је славни писац почео да пише о једном, а завршио о нечем сасвим другом? Важно је да ученици заједно с професориума разговарају о књигама, не само онима које су сврстана у обавезну лектиру. И да понекад напишу састав, развијајући језик, обогаћују га, и побуђујући машту. Па макар и одлутали од задате теме.
Уосталом, сетимо се само речи чувеног Галилеа Галилеја: „Никада у животу нисам срео тако глупог човека да од њега нисам могао нешто да научим!”.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
