3320 25. 9. 2015.
Кад дрво (за)пева
ОРУЖЈЕ СТЕПСКИХ
Несвакидашње богатство музичких инструмената становника Казахстана живи и данас захваљујући музеју у Алматију, бившем главном граду
Велика бронзана скулптура древног гудачког казахстанског инструмента наркобиза и зграда Музеја у другом плану
змеђу Каспијског језера и Кине смештен је Казахстан, некадашња јужна република СССР, коју данас насељава око 17 милиона становника. На југоистоку ове средњоазијске државе, у подножју планинског венца Тјан Шан, налази се Алмати, њен бивши главни град. У њему је један леп спомен-парк са вечним пламеном посвећеним Панфиловцима, чувеној пешадијској јединици која је у бици за Москву 1941. изгинула јуришајући на немачке тенкове. На крају парка је столетна зграда, пример дрвене архитектуре с почетка 20. века, у којој је некад био Официрски дом.Ко год је помислио да је, као у Београду, ту сада Студентски културни центар, преварио се. У згради је од 1980. године Музеј народних музичких инструмената Казахстана. Музеј је детаљно обновљен и поново отворен у мају 2013. године и данас садржи више од хиљаду изложених предмета. Само музичких инструмената има више од шездесетак врста.
Збирке старих инструмената зналачки су распоређене по родовима. Међу ударачким инструментима пажњу привлачи дабил, врста бубња који се много не разликује од наших народних бубњева. Упозоравао је на приближавање непријатеља, обавештавао о предстојећим сточарским сеобама, а коришћен је и у ловачким хајкама. Његов гласан и моћан звук чуо се и до неколико километара. За казахстанску дангиру и наше даире лингвисти би у називима лако доказали исто језичко порекло, а пошто је реч о сличним инструментима, били би у праву. Имајући у виду велике сеобе народа и караване који су некада „Путем свиле” пролазили кроз Алмати, није за чуђење што „наши” и „њихови” инструменти личе једни на друге. Тако у Музеју могу да се виде: адирна (жичани инструмент, врста лире), саз сирнај (врста окарине) и сибизги (дувачки инструмент од тршчане цеви, подсећа на наш кавал или шупељку).
Занимљива је збирка дромбуља, једног од најраспрострањенијих музичких инструмената у свету. У Казахстану га зову шанкобиз, а звук се добија вибрирањем танког металног језичка причвршћеног за рам од метала, кости или дрвета. При свирању се притисне уз зубе или усне, а усна дупља служи као резонатор. Промена запремине усне дупље омогућава мењање боје тона. У нашем филму „Ко то тамо пева” дромбуље свира ромски дечак.
Нешто је већа разлика измећу цитре и казахстанског жетигена. Да подсетимо, цитра је светску славу стекла захваљујући музици Антона Караса у филму „Трећи човек”. Стари жетиген дугуљаст је сандук издубљен из комада дрвета, преко кога је затегнуто неколико жица. Испод сваке жице уметнути су подметачи од дрвета или кратких овчјих ножних костију. Инструмент се штимовао померањем подметача. Савремени жетиген има више жица, подеснији резонатор и много боље звучи од свог претка.Добре вибрације домбре
Каже се да Казах није прави Казах без домбре. То је најомиљенији и најраспрострањенији инструмент у музичком животу Казахстана. У археолошкој сали Музеја изложени су цртежи на стенама откривени у планинама Алматинске области 1989. године. На овим петроглифима јасно се виде четири плесача и инструмент који по облику подсећа на домбру. То доказује да су се такви жичани музички инструменти свирали још пре 4000 година.
Казашка домбра најчешће се прави од масивног дрвета. Крушкастог је облика и има дугачак врат подељен праговима. Обично су се користиле две жице направљене од јагњећих или козјих црева. Међутим, оне нису биле трајне и брзо су се кидале. Данашње жице праве се од риболовачке струне, мада је то донекле „осиромашило” особену боју тона савремене домбре.
Жетиген је рођак цитре, познате по музичкој теми из филма „Трећи човек”
Она се у народној музици користи као основни, пратећи или солистички инструмент. Поред домбре препознатљивог овалног тела, у Музеју су изложени и разни угласти примерци с обликом заобљеног трапеза, зарубљеног ромба или преслице. Различити облици резонаторских кутија пресудно утичу на боју произведеног тона, па тако једна домбра може да звучи звонко и јасно, друга потмулије и дубље, а трећа богато и снажно. Она није изгубила значај до данашњих дана и многи савремени уметници у своје композиције укључују њен звук. Овај инструмент има блиске рођаке код многих народа света. Тако и Балкан има своју домбру коју су пре много векова из казахстанских степа донели Турци, само што је она овде позната по имену саз. Шта крије кобиз
По мишљењу бугарског научника Славе Дончева, узајамно трење двају лукова са затегнутом коњском длаком било је први облик свирања на гудачком инструменту. Лук је тада имао двоструку улогу: представљао је и гудало и тело инструмента. Закривљени кобиз настао је управо по том обрасцу. Као најстарији гудачки инструмент на свету, он је задржао већину древних обележја и није се променио ни по звуку, ни по облику, ни по начину свирања. С друге стране, постепено усавршавање инструмената који воде порекло од њега омогућило је и настанак виолине.
Савремена домбра и разноврсност облика старих које су припадале познатим народним уметницима
Музичка пратња на кобизу била је неодвојив део шаманских обреда. Улога казашких шамана састојала се у повезивању са духовима предака, растеривању злих духова, лечењу болести, борби са смрћу. Према легенди, кобиз је створио Коркит Ата, велики шаман и степски приповедач који је живео у 9. веку. Тражећи одговор на вечна питања живота и смрти, путовао је широм света. У тим лутањима видео је само смрт, а схватио је да такав крај чека и њега. Вративши се у завичај, направио је кобиз, притегао струне и засвирао. Излио је болне мисли и осећања, и целу душу уградио у ове мелодије. Отада дивни звуци Коркитовог кобиза лутају земљом. Није тешко наслутити да се у овој легенди крије вечита људска тежња да се, у потрази за смислом, пролазност победи стваралаштвом и тако дохвати зрно бесмртности. Кобиз има кашикасто тело, кратак закривљени врат и велику, равну главу. Прави се од једног комада издубљеног дрвета. Ово је један од најстаријих начина израде музичких инструмената у историји и не објашњава се ни техничком заосталошћу, ни недостатком алата. Према древним веровањима многих народа, само у целом комаду очуваће се жива певајућа душа дрвета, која ће се огласити на инструменту. Преко доњег дела шупљег кућишта натеже се камиља кожа, док горњи део у облику шоље остаје отворен. Две жице на старом кобизу направљене су од коњске длаке или камиљих тетива. Отуда име инструмента: килкобиз (кил – коњска длака) или наркобиз (нар – једногрба камила).
 Изложен стари кобиз и Анара Касимова, водич у Музеју, док посетиоцима показује како се свира савремени кобиз
 Повратак отписаногКилкобиз се сада оглашава често и уобичајено, али некада је био на ивици изумирања. У живот га је вратио композитор и познавалац народних инструмената Јеркегали Рахмадијев. Он је одлучио да на Конзерваторијуму у Алматију, на чијем је челу био, отвори класу килкобиза. На измаку шездесетих година прошлог века само су два човека у Казахстану знала да свирају килкобиз: народни извођачи Жакпас Каламбајев и Даулет Миктибајев. Њиховим доласком на Конзерваторијум спречено је нестајање овог инструмента. Од осам студената, који су тада почели да „освајају” килкобиз, дипломирало је четворо. Од те четворке потичу сви они који данас свирају ово некадашње оружје шамана. Данас се килкобиз потпуно „одомаћио” у народној музици Казахстана. |
Како се чува културно благо
Збирка спомен-сале садржи инструменте који су припадали казахстанским заслужним уметницима, а говори и о значајном доприносу познатих музиколога и композитора у научном истраживању и унапређењу народних инструмената. Уз њихове кратке уметничке биографије наведено је и на који начин су њихови лични инструменти доспели у Музеј.
У овој музејској витрини изложени су: жетиген, адирна, фигурица ортеке на постољу и домбра
| Чуј како звучи кјуј Цео живот Казаха од рођења до смрти прожет је музиком. Она прати многе обреде, празнике и радне дане. Богато музичко наслеђе можда се најупечатљивије испољава кроз кјујеве, најсложенија инструментална дела. Каже се да је Бог при рођењу сваког Казаха усадио у његову душу делић кјуја. Тај инструментални комад, једноставног до сложеног ритма, дубок по садржају и значењу, особен је за казахстански народ. Није велики по трајању (око два–четири минута). Већина кјујева је двогласна, али има и једногласних и трогласних. Најчешће су се изводили на гудачким и жичаним инструментима: на кобизу или домбри. Разне приче, легенде и епски догађаји нашли су свој музички одјек у кјујевима. У почетку су служили за обављање магијских обреда. Основни понављајући музички мотиви кјујева биле су речи древне молитве, заповести, чаролије, обраћања Богу, духовима и натприродним силама. Преносили су остатке древних облика вере, култова и тотемских представа народа. Кјуј одражава стање људске душе и људског искуства, преноси радост, тугу и размишљања о смислу живота, а посебну групу чине они посвећени животињама и птицама. За Казахе кјуј је више од дела, то је озвучена страница историје њиховог народа. Зато су они тако високо поштовали извођаче кјујева – кјујше, међу којима су домбристи чинили већину. |
Непосредно с Болатом повезан је препород традиционалне казахстанске музике. Он није само трагао по архивама, музејима и библиотекама, већ је истовремено упознавао сународнике са изузетном прошлошћу националне културе. Обновио је више од 30 врста недостајућих, и готово заборављених, народних инструмената и вратио их у савремену музичку стварност. Допринео је да се 1969. године оснује први ансамбл који изводи музику на древним народним инструментима.
Стари инструменти некада су прављени од материјала који је био при руци: од дрвета, коже, животињске длаке, костију, рогова, метала. Известан број ретких начињен је захваљујући етнографским описима и траговима из народних предања, а данас у Музеју постоји и занатска радионица у којој непосредно може да се види како раде градитељи народних инструмената.
Преглед кроз сале употпуњује видео-снимак наступа етнографског ансамбла народних музичких инструмената „Саздар сири”, чији програм се састоји од народних кјујева, старих песама и игара.
У Музеју су посебно посећени концерти етногрупе „Туран”, чији чланови у народним ношњама свирају више инструмената. Пре својих живописних наступа обично држе кратко предавање о старим инструментима и о народном предању које негују. Посебно је упечатљива њихова представа плеса „Ортеке”. Реч је о древној номадској луткарској уметности. Свака дрвена фигурица козорога причвршћена је за врх вертикалног танког штапића који вири из горње површине постоља обложеног кожом. Једва видљивим концем овај механизам повезан је са шаком свирача на домбри или неком другом жичаном музичком инструменту. Тако животиња–марионета скаче по малој позорници непогрешиво пратећи ритам мелодије и плесом употпуњује музички доживљај.
Сада је Музеј народних музичких инструмената важно научноистраживачко средиште. Под његовим кровом приређују се разна предавања, а држе се и часови на којима посетиоци могу да стекну основне вештине свирања на старим инструментима. Музеј редовно учествује у „Ноћи музеја” и гостује на сајмовима и свечаностима народног стваралаштва.
* * *
Још је знаменити чешки писац Чеслав Милош у делу „Друга Европа” говорио да су више достојни уважавања они појединци и народи који развијеном свету приказују сопствено духовно благо, него они који опонашају или пресликавају туђе. Прича о древним музичким инструментима одличан је пример за представљање сопствене културе. Док се на овакав начин и са толико пажње стара о свом духовном наслеђу, народ Казахстана не мора да брине за своју будућност.
Аутор:
Милан Анђелковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
